24 sata Burgenland je sjajna avantura, put ka novim iskustvima, novim prijateljstvima i put ka samom sebi. 120 km u toku zime hodati ili trčati je jedno dugo putovanje. Putovanje oko Neusildler jezera je jedan izazov na koji krećemo sa prijateljima, ali ipak moramo ići sami!

U 2.30 se već čulo šuškanje u kuhinji, ja ostajem još malo u krevetu dok sat ne zvoni.
Posle obilnog doručka izlazimo na scenu.
Napolju je mračno, ja sam nervozna i loše mi je. Bezbroj hodočasnika, ektremnih sportista, rekreativaca žena i muskaraca razlčitih starosnih dobi…

Pre nego što pređemo na stvar, želeli smo da vas obavestimo da je u toku upis u Školu trčanja Beogradskog trkačkog kluba koj traje do 22. aprila 2018. Ukoliko nameravate da počnete da trčite ili želite da napredujete u svom trčanju, pogledajte šta su vam treneri spremili za leto 2018 godine na www.skolatrcanja.com

Moje trkačke kolege su toliko različiti da različitiniji ne mogu biti. Monika pomoćnik poreskog konsultanta i Florijan dostavljač zamrznute hrane – inače moj motivator pacemacker koji i ovog puta oseća moju napetost i govori mi: “Ne sekiraj se biće ti bolje čim napraviš par koraka.”

U momentu imam osećaj da je sama ideja trčati i hodati 120 km suluda. Dišem duboko, kolena mi klecaju. Uobičajen govor gradonačelnika i organizatora, nervoza dostiže maksimum i startujemo i od jednom je sve drugačije. Florian me jos jednom grli i namiguje mi. Još jedna fotografija i idemo. Kasnije kad sam gledala fotografije nisam mogla sama sebe da prepoznam. Lice mi je bilo skroz izobličeno.

Od mase hodača ne uspevamo da trčimo ,ali to nam je manje više važno. Čekamo da se masa proredi i uhvatimo naš tempo. Ubrzo ulazimo u Mađarsku i u omanji gradić Fertőrákos gde se čuje samo lavež pasa koje smo probudili.

Tu je Balf i prva okrepna stanica. Topao čaj prija. Vreme idealno za trčanje, ni hladno ni toplo i bez vetra što je za ovo područije retko.
Trčimo sat za satom oko nas je sivilo. Na blagom plusu i znoj kaplje sa čela. Moj želudac se opustio i koraci su sigurniji i tempo je konstantan (jos uvek)…

Maratonska dinstanca je iza nas i napokon je i jezero tu.

Km 60 na pola puta smo, hvala bogu. Osećam još uvek svoje noge, spuštam ruke da vise da mi se ramena opuste… menjanje garderobe. Osećaj suve odeće na telu je nezamenjiv… i sada još ovoliko.

Stizemo u Ilmitz i deo koji se zove “Die Hölle” ili ti pakao, samo da ne stignemo do njega.

Ja se borim sa svojim unutrašnjim demonima. Očajnicki pokušavam dalje da trčim, ali telo je jako umorno. Razmišljam da odustanem, neki drugi put da opet pokušam? Ali ako sad odustanem postoji mogućnost da mi odustajanje lakše pada? Koliko sam samo želela da budem ovde? Nisam jedina kojoj je teško, oko mene su još stotine ljudi koji sigurno vode svoju unutrašnju bitku.

Moje pozitivne misli su prevladale, idem dalje . Svu svoju hrabrost sam skupila i igorišem bol i borim se dalje.

12 sati tračnja je iza nas i 79,5 prokleto lepih kilometara. Počeli smo da hodamo. Skupljamo kilometre. Svaki korak mas nosi bliže mašem cilju. Moje noge su uništene. Signali su stigli u glavu i ja ponovo tražim izgovor da bi odustala, ali moja tvrdoglavost ne to ne dopušta… Gledam u telefon, prijateljica je poslala poruku:“Ulrtaši ne odustaju, oni stižu na cilj”- to mi daje dodatnu snagu da trčim dalje. Postajem totalno inertna. Nalazim se na nebu…

Pokalo pada noć. Za svaku osvetljenu crkvu u ovoj maglovitoj noći mislim da je to crkva u Oggau. Poslednja okrepna stanica i 15 km do cilja, čeka nas prijatelj koji je zavrsio trku od 60 km i daje nam moralnu podrsku… Još 10 km… ja ne mogu više. Sve me boli, ruke ponovo spuštam, pada mi glava ni nju ne mogu da držim na ramenima… polako su sve baterije prazne, fizčike i mentalne.

Još 8 km, ma šta je 8 km. O bože koliko kilometar može da bude dug. Meni je hladno… zbog toga ubrzavam tempo, polako ponovo trčim… smejem se ne mogu da verujem da to ponovo mogu da radim.

I onda još jedan kilometar, jedan jedini kilometar. Osećaj sreće, poslednji metri ovog dugačkog puta. Cilj…sve stvari imaju kraj tako i ova trka ova zima…nadam se da će ostati u mom sećanju.

Sjaj u očima…Da ponovo sam obišla naj veće jezero u Austriji 120 km za 19 sati 20 minuta i malo sam ponosna na sebe.

I kako je jos Konfuzius rekao pre 2500 godina: Put je cilj. Za mene je ovo veliki sportski izazov i škola života.