Nedelja je, 21.oktobar. Zaspao sam tek posle ponoći, od nervoze. Dan je osvanuo oblačan i vetrovit. A ja treba da trčim 23. po redu Dunavski apatinski polumaraton. Srećom, start je tek u 11h, vreme se možda i popravi do tad.

Ovu trku inicijalno nisam ni uvrstio u svoj trkački kalendar za 2018. godinu. Ipak, budući da sam sebi dao zadatak da obiđem svaku trku u Srbiji i da sam na vreme shvatio da ću taj vikend provesti kod rodbine na severu, prijavio sam se za Apatin u poslednjem trenutku.

STAZA, OKREPA I JEDAN STARI SAN

Zbog te odluke bilo mi je drago čim sam, stigavši u banju Junaković, video da Zdravko Mišović učestvuje u organizaciji.

Zdravka sam upoznao nedavno na Paliću i s obzirom na to da sam imao prilike da se lično uverim u njegove organizatorske sposobnosti, nisam ni sumnjao da će i ovde odraditi sjajan posao, zajedno sa Goranom Čegarom i ostatkom ekipe.

Takođe, vreme se u međuvremenu popravilo. Temperatura se podigla na oko 10 C a vetar se donekle umirio. Gotovo savršeni uslovi za trčanje!

Shvativši da ova ravna staza nema previše uvijanja i skretanja, pred sam početak trke sam rešio da pokušam da ostvarim jedan svoj san i ujedno oborim lični rekord.

Ovde moram da napravim kratku digresiju da bih objasnio o čemu se radi.

Tokom svojih prvih trkačkih dana, izveo sam jedan mali eksperiment. Želeo sam da vidim kojom brzinom mogu da istrčim 1 km. Otišao sam do bolnice Dragiša Mišović i sjurio se bulevarom ka Hajd parku.

Posle jednog kilometra, stao sam, pogledao u aplikaciju i video… 5 min!

Wow. Ako krenem redovno da treniram, da li bih jednog dana mogao ovom brzinom da istrčim 5 km? Ili čak 10 km?

Na polumaraton nisam ni pomišljao. Ili makar ne u tom trenutku; ta misao je došla znatno kasnije.

U TOM trenutku, onako iznemoglom i zadihanom, činilo mi se da ljudsko biće sigurno ne može da izdrži ovakav tempo jako dugo. Zar ne?

To naravno samo pokazuje koliko blaženo sam ignorisao atletiku i sve njene rezultate u prvih 30 godina svog postojanja.

Elem, pet godina i nekoliko hiljada istrčanih kilometara kasnije, stajao sam na startu jedne polutke sa idejom da učinim upravo to – da je istrčim za oko 1.45! (pejs od 5 min/km).

I zato sam od starta krenuo oštro.

Foto: Erika Blašković

Na moje zaprepašćenje, gomila ljudi oko mene – svih uzrasta – je pratila moj tempo ili išla dosta brže!

Ovi ljudi se uopšte ne šale!

Učestvujem na trkama već dve godine i ne sećam se da sam doživeo da oko 75% trkača na jednoj trci povuče ovako brzo!

Jesam ja to došao na neku trku Supermena, ŠTA JE OVO?!

Pogled na rezultate narednog dana je pokazao da je 311 od ukupno 436 polumaratonaca trku istrčalo za manje od 2 sata. Po mom mišljenju, odlična statistika!

Ravna staza i odlična organizacija su učinili svoje. Svi su očigledno došli po rekorde!

Ni okrepe nije manjkalo, a imali smo i muziku pokraj staze, tako da se činilo kao da se svi jako dobro provode!

Što se mene tiče…brdski trening tokom poslednjih meseci je dao rezultate. Po prvi put u životu sam sam bez većih problema održao pejs 5 do samog kraja. I time stavio tačku na jednu odličnu sezonu. I po ko zna koji put ostvario nešto za šta sam prethodno mislio da je nemoguće.

Od potpunog nepoznavaoca trčanja koji se usled preteranog rada zapustio i stravično ugojio, došao sam do rekreativca koji može da istrči jedan polumaraton nedeljno, pa čak i maraton i kraći ultramaraton.

ZA KRAJ

Posle više godina učenja i trčanja, došao sam do zaključka da je ljudsko telo čudesna mašina sposobna za velike transformacije i podvige; samo ako se dobro održava.

Uz jaku volju, dobru ishranu, redovan trening i dobar san, ništa nije nemoguće!

Imajući to u vidu, pre nego što stavim tačku na ovaj tekst i odjašem u sumrak, voleo bih da vas pozovem da posetite sajt škole trčanja, ako biste voleli da krenete da se bavite ovim sportom.

A Apatin obavezno posetite najmanje jednom – organizacija je sjajna, videćete da vredi!

 

Trenirajte vredno i uživajte u svemu što radite! Vidimo se na stazi. N. R.