I bi JUT! Ovo je definitivno jedna od onih trka koja se puno vremena unapred iščekuje, a kako i ne bi, kad se takva fama vrti oko njenog imena! I nakon trke, evo ima već desetak dana, Jahorina Ultra Trail drži pažnju!

Prenosim vam moj doživljaj trke, ali i kratak intervju sa Sanjom Kavaz, na kraju teksta.

Za ovih 5 godina postojanja JUT-a, mnogi trkači su se vraćali, da obnove gradivo ili istrče drugu rutu, pa smo se i mi odazvali pozivu, da vidimo šta to ima tako posebno na Jahorini! Ovo je ujedno bila prilika za mene i moju ekipu da prvi put posetimo ovu planinu. Nakon jednog intervjua sa direktorkom trke, Sanjom Kavaz, odlučila sam se za MIDI trku od 38km, jer je ona najpopularnija, pa hajd’ da vidim zašto.

Usput se radujem što ću protrčati olimpijskom bob stazom, što ću ponovo prošetati Sarajevom (odakle startuje trka) i što ću imati priliku da overim jahorinske ski staze. Tek par dana pred trku kontam da profil staze uopšte nije naivan – na oko 2450m visinske razlike ima vrlo malo spusta! Ok, sve jedno, imam čitav dan za boravak u prirodi :) Imam i ekipu, iako obično samujem na ovim srednje dugim stazama. 

Vreme nije obećavalo, ali pokloni jesu

Na putu do Jahorine, negde kod Pala, uhvatila nas je takva oluja sa grmljavinom, da sam se mislila: Mora li svaki vikend da bude potop, i da li ću i sutra da brojim sekunde od munje do groma, kao na Jadovniku. Uspon na planinu je bilo uzvodno plivanje po brzacima, ali domogli smo se Rajske doline kada je potop završio svoje. Otišli smo po startne pakete.

Pogled sa Rajske Doline

Jedan od boljih, ako ne i najbolji startni paket koji sam dobila ove godine. Ultraši su dobili rukave i majicu, a mi traku za glavu i majicu, u kompletu, ali i kesice sa Mg i vitaminima, kupone (za vožnju žičarom, popust u sportskoj radnji i obrok posle trke, koji je bio njam njam – za nas mesojede). Tu je bio još i bilten JUT-a i možda još neke sitnice koje sam zaboravila, ali sve u svemu, jako dobar paket!

Veče pred trku, kratak sastanak, gde Sanja podseća da je svake godine pljuštalo pre trke, da bi na dan trke bilo lepo vreme, pa se nada da ćemo se i ove godine izvući. Tako je i bilo!

Polećemo!

Ujutru ispraćamo Jelu na njenih prvih 70k. Ultraši na 100k su već startovali u ponoć, 69k ujutru u 6h, a Turbo Milanče i ja sedamo u učesnički bus i vozimo se do Baščaršije… naša trka počinje u 8h.

Da iskustvo bude autentičnije, vozač gradskog autobusa sluša lokalni radio a mi i stranci u busu bivamo razbuđeni pesmom “Aali paaaaamtiim JOŠ! One livade, one reke, one šume i puteljke, staru majku što se smije, i ognjište…” Naravno da mi je ta pesma posle svirala u glavi sve vreme uspona. 

Dok smo se približavali Sarajevu, videla sam njegovu okolinu iz novog ugla, i polupospana se pitala da li će neko da se penje na ove strmine, ide li neka staza ovuda (misleći na ultraše). Konačno razbuđivanje sledi nakon uviđanja da MI moramo tuda da se uspenjemo da bi došli nazad do Jahorine. Oh well..

foto: Jadran Čilić

U Sarajevu smo imali vremena i da obiđemo čaršiju, nešto pojedemo, ostali su lepo zaseli i pili kafu. Grad je još spavao, dućani su bili zatvoreni. Nikad nisam videla tu opuštenciju na startu trke. Dok smo napravili krug, podignuta je startna kapija i krenuo moj omiljeni deo: bubnjevi! E tad je počela da se diže atmosfera. Odjednom je i Baščaršija živnula!

E, sad polećemo!

Potrčali smo kroz uske uličice, zatim pored Miljacke, i brzo ušli u šumovit deo grada (gde prolazi i trasa Sarajevskog polumaratona) i tako ravnom stazom par km, do kamenog mosta, gde je kolona naglo usporila i isto tako brzo se razvukla. Krenuo je pakao, penjanje asfaltnim putem kroz gusto naselje, cik cak, jedva sam dočekala zemlju. Odatle smo većim delom staze bili u šumi, a ponegde smo zastajali na čistini da ugrabimo priliku za poslednji pogled na panoramu Sarajeva.  

Ispod moderne gondole u pokretu – baka sa stadom ovaca vere se po kršu. To je slika koju nisam uspela da ufotkam, ali će mi ostati u sećanju kao slika i prilika ovog kraja!

I dok se smenjuju livade i raznorodne šume, uglavnom šume (jesss), polako, ali polako, penjemo se ka vrhu Trebevića. Zapravo veći deo staze mi smo na ovoj planini, a dosta kasnije se uspinjemo na Jahorinu. 

Trail drugačiji od drugih

Ukratko, opis staze ostavlja utisak da je ona mnogo pitomija nego što jeste. Teška je. Za nas “trkače iz sredine” nema tu mnogo trčanja, a bilo je potrebno i malo snalaženja, da se i na ravnim delovima zaobiđu duboki blatnjavi kolotrazi napunjeni kišnicom. Zapravo, sve su staze malo jače. Ultraši su morali da prođu i taj naš deo, preko Trebevića.

Bob staza – ispunila očekivanja! Sad mi žao što se nisam tu više zadržala da pogledam svaki od grafita i umetničkih radova unutar ovog betonskog levka, koji stoji tu polu-propao da svedoči o nekom drugom vremenu i nekadašnjem sjaju. Ne možeš da prođeš ovuda, a da ne “čuješ” buku, ushićenje mase, drndanje boba! (ja to tako zamišljam, za sve onim svuš, wuuu, aahhh, škljoc)

foto: Jadran Čilić

Gubili smo se. Malo. Tri puta. Ali imali smo trek, i nije da nas je to dodatno usporilo, ionako smo spori :D Zapravo, na prvom omašivanju uvideli smo da je neko iz zezanja ili nekih drugih čudnih razloga, premestio markaciju na samoj raskrsnici na prvom usponu. Ubrzo smo sreli mladog organizatora koji je trčeći vraćao markacije na mesto. A šta da se radi. Kasnije sam od Jele i Nemanje čula da su i oni sami na Jahorini vraćali markacije na drveće, jer ih je očigledno odneo vetar. 

Okrepa, prava! Volonteri, predusretljivi. Mnogo sam se obradovala lubenici svaki put, a najviše na cilju! Ja, koja vazda imam više vode nego što mi treba, i koja se stalno plašim da ću ostati žedna, sada sam bukvalno isisala poslednje kapi vode iz svojih rezervi. Skoro deset kilometara sam samo mislila na vodu. Sve ostalo mi više nije bilo važno.

Na poslednjem usponu, uz strmu ski stazu, maštala sam o kontrolnoj tački Ogorjelica.. Odatle pa do cilja ima samo još 4km nizbrdo. Na nesreću, ovde nije bilo okrepe (nije ni predviđeno, ali eto predloga za naredni put), ali na našu sreću, dve volonterke su nam dale svoju vodu, iako je ostalo manje od pola flašice. Tvrdile su da imaju još za sebe, pa smo Milanče i ja onako bestidno, kao da na to imamo pravo, iskapili i njihovu vodu. Hvala vam devojke!

Sve u svemu

Ima tu još puno utisaka, od ultraša koji su nas prestizali na stazi, preko kamenitog vrha Trebevića, do sveprisutnih slobodnih kravica…i naravno zanimljivih priča trkača sa dugih staza (mračni tuneli austrougarske železnice, via ferata, 30km nizbrdice…), ali vratiću se na organizaciju trke, pre i za vreme samog događaja.

foto: Adnan Bubalo

Sve je izgledalo jako lepo, vidi se da se brinulo o mnogim detaljima! Primetila sam da se puno polaže na imidž i dizajn. Muzika na cilju, masaža, klopa, sve je bilo po mom ukusu. Medalja – najsss,  sa drugačijom vrpcom i pripadajućom bojom za svaku trku. Ljudi su bili sjajni!

Trke su bile zahtevne, pa verujem da je i organizacija suviše kompleksna. 4 trke, koje startuju sve u različito vreme. MINI trka od 17km, je startovala dan kasnije, pa je nama bilo zanimljivo da ispratimo i to, kao Igorovi navijači.

Sada kada su se utisci prilično slegli, da vidimo šta organizatori imaju da kažu na jubilarno izdanje JUT-a:

Po čemu će 5. JUT ostati upamćen?

Sanja: Po prvi put smo imali elitne trkače poput Francesce Canepa, što je svakako veliki iskorak za nas. Takođe, pripremili smo i štampali prvi JUT Bilten, koji osim osnovnih informacija o samoj trci sadrži intervjue s VIP gostima kao i korisne tekstove koje su pisali trkači ili stručnjaci sportske medicine. Tačnije, to je prva BiH publikacija o trail trčanju, a ako pogledam i šire, jer nisam sigurna da je ovakav koncept do sada negdje rađen. Digitalna verzija biltena je na sljedećem linku.  

Koji su najveći izazovi bili tokom organizacije ove trke?

Sanja: Zacrtali smo sebi cilj da ćemo ove godine značajno popraviti nagradni fond i to je bio jedan od većih izazova. Uspjeli smo obezbjediti nagradni fond vrijedan preko 5.000 EUR. Prvoplasirani na svim trkama su dobili robne i novčane nagrade a takođe smo nagradili i najbrže domaće trkače i trkačice. Posebno me raduje što su nagradnom fondu sa gratis vaučerima doprinijele i partnerske trke Cappadocia Ultra Trail, 100 milja Istre, Ultra Trail Hungary i Ultra Trail Vipava Valley, tako da eto, Francesca Canepa naredne godine odlazi našim dragim prijateljima na trku u Mađarsku. Svi su pobili i domaće rakije MUR GROUP-e pa se nadamo da će nas se rado sjećati uz čašicu mirisne dunjevače, kruškovače ili šljivovice.

Noviteti koje smo uveli prošli su besprijekorno. Ono što nam je trebalo biti rutina i što smo dosta dobro radili proteklih godina ispostavio se kao najveći izazov ovog puta a to je markacija. Jednostavno, tu nismo zadržali dosadašnji standard i svakako da će uslijediti analiza i pravljenje konkretnog rješenja za narednu godinu.

Takođe, popravili smo i prateće sadržaje pa su finišeri i pratnja imali Jelen DJ party, Perutnina Piknik i besplatnu masažu u cilju.

foto: Jadran Čilić

Ima li ideja za narednu godinu (ako nam želiš otkriti)?

Sanja: JUT će svakako raditi na novim sadržajima i držati dosadašnji kurs. Nastavićemo s Biltenom, svakako. Dao nam je inspiraciju da nastavimo dalje i pripremamo ga svakih 6 mjeseci, jednom kao najavu a jednom tokom trke. A možda pokrenemo i Balkana Outdoor magazin, odavno je i to u planu.

Što se samog takmičenja tiče, Ultra će dobiti novi vremenski limit i startno vrijeme, Mini Trail ćemo preseliti u subotu, tako da će se sve trke održati 25.07. – dakle datum je već zaokružen.

foto: Jadran Čilić

Sanji i Balkani zahvaljujem na ovom doživljaju, i želim puno uspeha sa budućim JUTovima! A vi, zabeležite gorepomenuti datum za sledeću godinu!