Svoje viđenje i doživljaj Fruškogorskog maratona sa nama je podelio jedan trkač koji je tu trku trčao po prvi (ali verovatno ne poslednji) put. Hvala Đ!

Na sajtu trčanje.rs, u kalendaru, za početak maja, stoji Fruškogorski maraton.

Link ka organizatoru. Tamo, gomila informacija, opširno i detaljno. Prelistavam, interesujem se, nije mi baš sve najjasnije. Pravi maratoni kreću od 42 km. Do 42 km rekreacija.

Pošto prvi put učestvujem i ne znam nikoga ko je učestvovao, a samim tim nemam ni potrebne informacije iz prve ruke, odlučujem se za skromnih 23 km i Pripravnički južni maraton. Lagana 23km za nekog ko lako istrči Beogradski polumaraton ne bi trebalo da predstavlja problem. Prijava na licu mesta, cena minimalnih 200 din. Da probamo.

Nedelja pred maraton sa dosta kiše, samim tim i moguće blato na stazi (pretpostavka će se pokazati kao tačna).

Subota, rano ustajanje, put do Kamenice (Popovac). Ostavljam auto pored magistralnog puta, oblačim na sebe odeću, uzimam ranac i u njega trpam sve što mislim da će mi biti potrebno, zlu ne trebalo, dve flašice vode od 0,75l, energetske čokoladice i gel, eksterna baterija za mobilni, karta, šuškava jakna (početnici treba da dopune svoj spisak u odnosu na dužinu  staze).

Pratim tri lepe dame koje znaju put do starta.

Na startu ludilo, hiljade mladih, stolovi na sve strane, pokušavam da se prijavim.

Za popunu prijave treba vam olovka (da znaju ostali). Uz pomoć jedne simpatične dame koja mi je privremeno donirala svoju hemijsku, prijava popunjena. Na drugom stolu uplaćujem 200 dindži i dobijam jos jedan papir, sa oba papira idem na treći sto i tamo dobijam knjižicu koju nosim sa sobom i čekiram na kontrolnim tačkama.

Za organizatora možda je ovo logično, ali za mene kao učesnika baš i nije. Ne znam da li je moguće nesto uraditi po ovom pitanju. Možda da se stolovi nalaze malo niže, u ulici, pre gužve. Da budu uočljivi ili da postoji neki natpis iznad njih.

Dok sam završio svu administraciju u toj silnoj gužvi maraton je krenuo (ako ne želite da zakasnite, potrebno je doći ranije – navedeno na sajtu organizatora).

Ulica puna ljudi polako skreće u uski sokak. Ide se korakom i polako se prilazi šumi. Ulazak u šumu i prvi susret sa blatom. Preporuka je da koristite patike za trejl. Patike za asfalt ovde ne pomažu (će d’izginete k’i mačići na sapunjavu dasku).

Na stazi gomila klinaca koji se polako kreću uskim šumskim putem izrovanim traktorima sa dubokim kolotrazima. Omladina uživa, smeje se i zeza a ja pokušavam da se izmigoljim između njih i da ubrzam.

Narednih pola sata gubim na obilaženje i provlačenje između dece.

E sad, ovde jedna sugestija organizatorima, jel moguće da vi ljudi ne znate da uzmete pare. Pa zar vam se ne čini logično da spustite prag ispod 43km i da naplatite učešće ljudima koji žele da trče kraće distance. Zašto to govorim, zato da bi se svi oni koji žele ozbiljno da trče smestili na početak zajedno sa ostalim ozbiljnim takmičarima a ne da se provlače između dece. Em lepo, em korisno. Možda jednog dana.

Idemo dalje. Prva KT (kontrolna tačka) jos jedna sugestija, stavite veliku oznaku koja je KT u pitanju, da se zna. Nemojte da se stidite.

Put se širi i postaje lakše zaobilaziti sporije učesnike na stazi. Dajem gas i odmah se osećam bolje. Do KT3 nema više sporaća i ostaju samo oni koji drže tempo (pola sata izgubljeno na obilaženju). Nema veze, prvi mačići se u vodu bacaju (ni slučajno, ovo je samo izreka).

Do KT6 ostajem sam, vadim telefon, pokrećem program za čitanje treka (skinut i instaliran ranije), učitavam trek za pripravnički južni maraton i krećem dalje. Preporuka je da uradite isto, jer i uz sva uveravanja organizatora kako je staza kvaliteno obeležena, nije baš tako.

Još nesto o korišćenju treka, ko nije imao priliku da vidi kako to čudo radi (a nisam ni ja do sada) na displeju telefona staza maratona je ucrtana kao jedna vijugava putanja (što u stvari i jeste) a vaša pozicija je jedna tačka na toj liniji. Prosto ko pasulj. Kad tačka nije na toj krivudavoj liniji znači da niste na stazi.

Ovo otvara odmah sumnju, kod vas koji čitate ovo, da li je pisac ovih redova i ubeđeni veliki trkač zalutao. Odmah da priznam – jesam!

Pratim markaciju staze i pratim trek i ponovo zalutam, jeste glup sam (da se ne lažemo). Da pojasnim malo, sa mračne i vlažne severne strane Fruške Gore, kod TV tornja, staza prelazi na južnu stranu Fruške Gore, svetliju, topliju, lepšu i samim tim za mene interesantniju.

Staza ide blago nizbrdo i napokon mogu da pružim korak, ptice cvrkuću, ja sa osmehom na licu, misli odlutale (osećam se ko Forest Gamp).

Nemoj da se neko smeje, ozbiljno je, put se blago razdvaja i ide paralelno ja odaberem levi od dva ponuđena (čini mi se kao da ima manje blata) i juriš!

Kad jurite 10km/h jel mislite da imate vremena da gledate mobilni? Verujte mi na reč – nemate vremena! Ko gleda u mobilni, poljubi drvo ili zapne za neki koren ili kamen a rezultat je isti.

I tako se ja sa blaženim osmehom na licu zaustavljam na čistini a puta nigde. Šta je ovo, sto mu gromova?!

Telefon pokazuje da sam promašio. Ona dva puta na početku koja su išla paralelno u stvari se razdvajaju. Nisam mnogo promašio oko 100-inak metara, preprečim kroz neku travu (koprive) i sa osmehom na licu izađem na pravi put.

Dvojica trkača u to vreme prolaze i smeju se (misle negde u sebi i mi smo prošle godine ovde pogrešili). Što od onih kopriva, što posramljen od one dvojice (kud baš sad da naiđu), dam gas i ostavim ih u oblaku blata!

Izlazim iz šume, sunce greje, milina, povremeno bacim pogled na telefon, na pravcu sam. Put blatnjav, sve se lepi za patike, uskoro svaka patika teška po kilo. Nema veze, trčim dalje, posle 300 metara da proverim trek, kad ono ponovo promašaj, vraćaj se nazad (po blatu) jedno 100 metara i skreći sa puta.

Tek sad vidim – postoji oznaka (da je bar malo veća). Uskoro stižem do KT8, koji je gle čuda na asfaltnom putu i koliko god da gledao okolo ne vidim nigde oznake ili staze. Pitam: Kuda sad? Kažu: Asflatom, uzbrdo. Šta je sad ovo, taman sam navikao na blato.

Posle 300 metara skreće se u livadu, pa u šumu, pa uz brdo. Tu sustižem dvojicu mladića koji ozbiljno trče, ne foliraju se. Uzbrdo ih sustignem a nizbrdo oni odmaknu.

Preko jednog potoka smo preskočili jedno 5-6 puta. Na jednom mestu uspon kao na krov kuće, došlo mi da se uspenjem četveronoške. Uskoro prelazimo preko magistrale, naravno dežurni pandur gleda na drugu stranu, baš ga briga što tri ludaka nameravaju da pređu preko.

Preskačemo put i nastavljamo dalje. Stižemo do KT9, put širok, ravan nizbrdo. E sad, na jednom mestu, tu je baš strmo i tu bi trebalo da se pripazi, teško je ukočiti. Na ovoj poslednjoj deonici pre cilja u susret dolazi dosta ljudi koji trče svoj maraton.

Uskoro stižem do cilja. Ima glavna kapija za one koji imaju čipovane brojeve (to nisam ja) i gomila stolova okolo. Prilazim jednom, prijavljujem se, upisuju me i udaraju pečat!

Naknadno primećujem da su mi udarili pečat na kom piše 10km. Reklamiram, šalju me do drugog stola gde upisuju tačne podatke (molba za organizatora da označe stolove gde se šta upisuje).

Na kraju, šta reći, prezadovoljan sam. Preporuka za sve koji se dvoume, ili nisu sigurni da li je ovo maraton za njih. Obavezno morate da probate. Interesanto i uzbudljivo!

Jedno upozorenje za one koji nisu trčali u šumi. Pošto se dosta trči nizbrdo aktiviraju se mišići koji nisu potrebni kod klasičnog maratona. Očekujte narednih dana bolove u nogama!

Koje ste distance vi trčali na Fruškaću?