durmitor 2014 smestaj

Nebojša: Krajem maja smo se otisnuli u Sloveniju i odradili svoju prolećnu Half-Iron trku. Period posle trke ispostavio se kao idealan da se malo izađe iz okvira specifičnih treninga i telu daju neki novi impulsi. A kad ne živim triatlon, obožavam planinarenje i outdoor fotografiju.

2010. prvi put sam bio na Durmitoru koji je na mene ostavio snažan utisak. 2012. sam proveo dva dana u Nacionalnom Parku Triglav. I od tada svake godine pokušavam da maznem vikend i zbrišem u planinu. Izneo sam svoj plan Veroljubu, uspeli smo da odvojimo vreme i akcija je mogla da počne.

Veroljub: Ironman i triatlon su čista suprotnost ultramaratoncima. Čini mi se da je Ironman za one ekspresivne, ekstravertne pojedince koji nekako vole da se istaknu. Zato su i Ironman trke tako  grandiozne.

Sa druge strane, tu su sportisti izdržljvosti koji nekako najradije odlaze u zabačene krajeve planete, gde bez velike pompe prelaze ogromne kilometraže. Takav jedan put bio je i naš odlazak na Durmitor na jedno čisto iskustvo Prirode i pokreta. Naravno pošto smo mi (Polu)Ironmani poneli smo GoPro i fotoaparat :)

Dan 1. Četvrtak. Šljeme.

Nebojša: Krećemo na put u prepodnevim satima iz Beograda. Vreme je prijatno ali promenljivo. Prognoza tvrdi da će vikend bit sunčan. Petak međutim može da bude kritičan. Za smeštaj smo odabrali novi lokalitet na Durmitoru – Etno selo Šljeme, locirano van Žabljaka, neposredno na ulazu u nacionalni park sa njegove južne strane (blizu lokaliteta Sedlo, Dobri Do).

Nakon kratke stanke u Pljevljima i na legendarnom mostu na Tari stižemo kasno popodne podno Šljemena gde nas dočekuju sjajni domaćini Anđa i Miško. Pre večere smo upakovali jedan “Hike Run” po obližnjim proplancima i otišli na odmor.

Rano ujutru planiran je MTB: 80km vožnje oko celog nacionalnog parka – takozvani Veliki Durmitorski Prsten.

Veroljub: Najzahtevniji deo odlaska na akcije koje traju 4 dana jeste dogovor sa ženom koja ostaje sama sa malim detetom. Izabrati 4 dana avanture, uvek pokreće pitanje bračnih dužnosti, krivice, osećaja da si izneverio onog drugog…

Lek koji upotrebljavam u ovim situacijama, kao odgovoran muškarac, muž i otac jeste pitanje: Ako sada ne odem da li ću biti srećan? Šta ako nastavi da se ponavlja ova situacija, da ne biram nešto što moja duša treba? Ako je odgovor da ću početi da umirem, onda znam da treba da idem.

Takav je bio i ovaj put, težak da se donese odluka i da se krene, jer odgovorni muškarci uvek su tu za svoje žene, izuzev kada idu na poslovna putovanja posle kojih se vraćaju sa poklonima.

Naš start u četvrtak jeste bio i moj start u sebe, tj u još jedan retreat kojim dolaziš u dodir sa svojim granicama: mnogo sporta, čistog vazduha i avanture.

Otuda i prva stvar na putu za Crnu Goru: zip line preko Tare.

Dan 2. Petak. Boka Kotorska.

Nebojša: Cele noći je sevalo i grmelo. Tresla se cela Crna gora. Budimo se u 6 okovani gustom maglom. Temperatura 10 stepeni. Deprimirani zbog ovog neprijatnog obrta sedimo za doručkom i ne znamo šta činiti.

Otvaram na netu, da je situacija na moru znatno bolja, a s obzirom da zahvaljujući novom putu Žabljak-Nikšić-Risan nas od istog dele nekih 2 sata, menjamo plan: MTB ostavljamo za nedelju a danas odlučujemo da otplivamo na moru.

Spustili smo do zaliva do 11 sati i odradili Iron-Man Open Water distancu. Obojici prvi put. Voda je bila hladna, odela su međutim savršeno odradila posao. Već smo se osećali mnogo bolje.

Nakon kuliranja u Perastu povratak na planinu. Oblaci su se razišli, i po svemu sudeći nas je čekao lep dan sutra na planinarenju. durmitor 2014 open water

Veroljub: Kada je Nebojša dao predlog da zapalimo na more, bilo mi je odmah jasno da je pogodio pravu stvar. To je ono deus ex machina rešenje. Brzo smo se spakovali i krenuli put mora. Bilo je važno baciti se u slanu vodu i osetiti se delom svetskog okeana.

Imam neki čudan trip da kada sam u moru, da sam kroz svu vodu na svetu spojen sa svakim delom zemlje. Ovaj osećaj nije mnogo pomogao da plivam sa uživanjem, jer je voda na trenutke bila tako hladna, da mi se faca ledila. No sve je to prošlo nakon što sam prvi put isplivao 3.8km u jednom cugu. Ostaje još da se izvoza 180km bajka i da se spoje napori u jednu disciplinu i Ironman je moj.

Dan 3. Subota. Durmitor Hike.

durmitor 2014 hike

Još u Beogradu sam sastavio rutu koju nameravamo da sledimo. Cilj: jaka kilometraža sa 1500-2000m penjanja, što lepši prizori za fotkanje, što manje eksponiranih uspona. Za one koji se odluče da planinare na Durmitoru evo prezicnije: Šarban 1700 mnm – Škrčko Ždrijelo Prevoj – Prutaš 2393 mnm – Prutaški Do – Veliko Škrčko Jezero 1680 mnm – Samar Prevoj 2075 mnm – Zeleni Vir – Mliječni Do – Urdeni Do – Šarban.

durmitor 2014 veki

Na savet domaćina nismo preterano ranili. Ustajanje oko 6:30, bogat doručak i pokret, da bi nakon 20min vožnje autom tačno u 8 započeli trek sa kote koja među meštanima cirkuliše pod imenom Šarban. Vreme je bilo idealno. Kako za hike tako i za fotografisanje. Kristalno proziran vazduh savršene vidljivosti, nebo azurno plavo bez ijednog oblaka.

Durmitor sam tog dana pohodio sa 3-4 kg dodatnog tereta u vidu Canon 7D aparata i tri objektiva sa kojima sam pokrivao raspon 10-200mm. Do Prutaša je sve mahom bila šetnja, konstantno smo peli, ali navikli na jake vikend triatlon treninge ovo nije bilo preterano naporno.

Vrh Prutaš pripada južnom masivu Durmitora i sa njega se pruža veličanstveni pogled na tri strane: Zapadno leži Todorov do, produžetak Dobrog dola, južni obod Nacionalnog parka sa pejzažom nalik Mesečevoj površini, po kome krivuda poput zmije magistralni put Žabljak – Trsa kojim ćemo sutradan proći na bajsu.

Severno se vidi kanjon reke Sušice u koji ćemo se takođe sutradan spustiti na bajku i ispostaviće se, gorkom mukom ispeti iz njega.

Par koraka dalje od samog vrha, tu je i treći, neverovatan prizor: Pogled iz ptičje perspektive na Malo i Veliko Škrčko jezero.

durmitor 2014 srkcka jezera

Jezera su “uklještena” ispod surovog glavnog grebena Durmitora – poznat kao “Nebeska Soa” a koga sačinjavaju Bobotov Kuk, Bezimeni Vrh i Devojka (Soa). Sa Prutaša smo se kasnije spustili do samih jezera kako bi uživali u njihovoj smaragdnoj boji i lepoti iz neposredne blizine.

Zatim je usledio najkomplikovaniji deo koga sam se malo i plašio, prelaz preko najvišeg durmitorskog prevoja – Samara. Ovo je bio moj prvi izlet u planini sa “buddy-jem” gde sam ja imao ulogu vodiča. Sa samo dve ekspedicije u biografiji logično nisam sebe doživljavao kao preterano iskusnog.

U ceo poduhvat sam ušao sa velikim respektom prema Planini. Plan je bio da se isključivo držimo markiranih staza i kako smo prilazili Samaru desila se situacija. Veliki lednik je prekrio dobar deo puta kojim je trebalo da prođemo. Izgledalo je kao da je markacija tu ali ispod lednika. S obzirom da na prevoju postoje “eksponirani” delovi, kako su nam rekli u smeštaju, nije mi se dopala ideja da lutamo okolo i sami tražimo put.

Zato sam rekao Veroljubu da se vratimo nazad do poslednje markacije i pokušamo ponovo. Ako markacija nestaje, vratićemo sa nazad i skratiti turu preko Škrčkog ždrijela. Pažljivim promatranjem primetili smo da postoji markirani put kroz stene vertikalno gore. Dosta eksponirano, ali ipak markirano, a to u praksi obično predstavlja najlakši moguć prilaz od tačke A do tačke B.

Nakon prolaska kroz stene sa našim aparatima i kamerama, ubrzo smo se našli na samom prevoju u vidu pitomog proplanka odakle se poslednji put pružao Škrčki pogled prema severozapadu a otvorio i pogled na Šarene pasove – zaštitni znak Durmitora. Bio sam veoma srećan i ponosan na sebe da nismo brzopleto krenuli preko lednika i izigrivali alpiniste.

durmitor 2014 samara

Nakon Samara usledilo je tehničko malo zahtevnije ali ne preterano komplikovano spuštanje ka Zelenom viru. Zeleni vir je ostao duboko utisnut u mom iskustvu nakon mog prvog boravka na Durmitoru. Tada smo Koča i ja odradili jednu od klasičnih tura Crno Jezero – Ledena Pećina – Bobotov Kuk – Zeleni Vir – Sedlo. Hteo sam da i ovaj put ostavim najlepše za kraj i iznenadim Veroljuba.

durmitor 2014 zeleni vir

Već je bilo duboko popodne kad se većina planinara sa Bobotovog kuka već spustila nazad u dolinu, tako da smo mogli da meditiramo i uživamo u čarima ovog prostora nekoliko sati. Do kraja treka je preostajalo još samo sat i po hoda kroz Mliječni do, nije bilo potrebe za žurbom tako da smo u magiji Vira uživali do sumraka trudeći se da upijemo što više energije ovog neverovatnog mesta, energije koja će nas držati mnogo meseci posle ovog vikenda.

Veroljub: Hiking, tj treking ili kako god zovete planinsko hodanje je nešto što sam imao priliku da probam na Himalajima, kada sam u društvu Jaćimovog Extreme Summit Teama, proveo 18 dana u podnožju Eversta, šetajući svaki dan sa rancem.

Kako sam okružen pričama ljudi koji su probali mountain running, tako mi treking deluje nekako za one koji nsiu dovoljno ludi da probaju da trče istim deonicama. Nikola Perać, Damir Mesec, Skot Jurek, Kilijan… to su ljudi koji te oduševaju, dok sa druge strane ne znam ni jednog poznatog hajkera. Jebiga.

Glavni utisak sa hajka jeste onaj osećaj kada shvatiš da na Planeti Zemlji postoji deo koji hvataš pogledom i u kojem shvataš da ne postoji ništa ljudsko. Gledajući pejzaže na Durmitoru, bio sam prosto raznet osećajem da ovo ovde sve postoji, a da ljudi moguće da nisu ni gazili neke predele. Bilo mi je neverovatno da gledam u jednom pravcu i da ne vidim ništa ljudsko. To mi je bukvalno davalo osećaj mira i spokoja.

veki-more

Trenutci u kojima ulazim u prehladno Škrčko jezero, bacam se u ledenu vodu, pijem birstru i netaknutu vodu me podsećaju na Meba i njegove treninge.

Zeleni vir me opija svojom magijom, bojom, položajem. Prosto mi dođe da sve ljude koje znam dovedem pred ovo malo jezero i poklonim im trenutak mira. Zahvalan sam na ovom iskustvu.

Dan 4. Dumirotrski prsten. Bike.

durmitor 2014 bike pocetak

Veroljub: Počeo je ovaj krug sa idejom: laganih 90 kilometara vožnje, sa nešto uspona. Ako požurimo imamo to za 4h, maksimalno sa pauzmama i sve sve 5h. Šta je, to smo već radili toliko puta.

Koliko smo se prevarili. Durmitorski prsten bajkom je nešto što stvarno treba poštovati i sa tim stavom ući. Momenat kada gubim kontrolu na bajku, na 30km, prelećem ga i onda svom silom padam na asfalt, čini mi da preostalih 60km budu još teže. A onda brdska deonica od 10-tak kilometara po kamenjaru po kojem bajk odskače kao da je loptica skočia i još dva manja pada.

durmitor 2014 bike veki

Mali odmor i onda još jedna deonica ovog puta od 80 minuta neprestanog penjanja na cirka 15 stepenci nagiba. Trenutak kada Nebojša psuje i nervira se od napora, a ja ne znam da li da se smejem ili plaćem od bolova u leđima, kolenima i Suncem sprženim ramenima. To se ceni, ludilo fizičkog bola i odluka da se bol prevaziđe umom.

durmitor 2014 bike odmor

Bol nikako ne prstaje, ali je um prisutan u naporu i bolu koga prihvata. Bajk ide nekako i guramo do kraja pedale. Nebojša: Prilikom planiranja ekspedicije, veći deo vremena sam posvetio našoj planinarskoj ruti gde je od velikog broja mogućnosti trebalo izabrati onu pravu.

Nebojša: Kod prstena tura je već poznata, samo treba da je odradimo. Jeste, bacio sam pogled i na visinski profil i detaljan opis trase na odličnom sajtu Staze i Bogaze, ali nekako sam se usresredio na mučni deo spusta po tucaniku i prevideo to beskrajno dugo penjanje iz kanjona Sušice do Velikog Štuoca. 18km planinarenja prethodni dan je očigledno itekako ostavilo traga.

Da situacija bude gora, ni na bajku nisam hteo da se odreknem slika u savršenoj rezoluciji i sa savršenom optikom tako da sam svoja leđa propisno opteretio Canonom. Da se izrazim najpreciznije moguće, Brate kako smo propisno crkli dok smo izvezli krug na teškim MTB bajsevima. Vožnja drumaša na ravnom to je ko dizel motor. Vožnja drumaša na valovitom terenu je uzbudljiva. Vožnja MTB po krupnom tucaniku gore dole veliko je umeće.

Zaključne misli

Veroljub: Za kraj dve misli koje bih podelio sa ljudima:

Da bi ovo putovanje bilo mir, a ne opterećivanja važno je i u kom drutšvu ideš. 4 dana si oslonjen na jednog čoveka (ili manju grupu ljudi) i zajedno treba da doneste odluke tako da svima put i iskustvo budu više nego prijatno. Zato je važno pronaći dobru ekipu i dobrog saputnika. Drago mi je da Nebojša i ja stvarno nismo imali trzavice. Mislim da ovakva putovanja povezuju ljude i daju jedan osećaj bliskosti koje u svakodnevnom životu kuća-(trening)-posao-kuća jeste jedan kvalitet koji dajemo životu.

Sa tim u vezi mi je više nego jasna ideja retritova, koji su u stvari mini godišnji odmori, koje recimo uzimamo svaka dva meseca. Umesto da radimo 6 meseci i onda odemo 10 dana na letovanje/zimovanje, uzimaš više manjih slobodnih dana i povezuješ ih u aktivan odmor. Takav je bio triatlon Logarska dolina (link), takva je i Durmitorska avantura. Planinari izgleda su to dobro skontali i njihove akcije su mnogo manje stresne od npr velikih triatlona gde ideš i gde si u stalnom presijom da stigneš.

Nebojsa:  Mišići su bili preumorni. Posle Durmitora nisam bio u stanju da treniram nekoliko dana. Psihički nisam imao potrebe ni želje za sportom 20 dana. Toliko sam bio ispunjen i preplavljen viđenim i doživljenim. Mnogo mi znači taj kontakt sa prirodom, više nego atmosfera na trkama. Tako da je to smer u kome nameravam da nastavim. Triatlon Da, ali uglavnom kod kuće.

Suviše je malo dana u godini koje čovek ima onako istinski za sebe. Tako da treba promisliti i isplanirati kako ih provesti na najbolji način. U tom pogledu nemam neke velike dileme, jer Durmitor smo tek zagrebali. Toliko toga tu još ima da se vidi i prođe. Proveli smo tri dana a Veroljub nije ni video Durmitorski land-mark: Crno Jezero. Dragulj po sebi, ali opet nekako suviše dostupno za naš tip ekspedicije. A i prosto nismo stigli ovaj put. Toliko toga na malom prostoru. Sa Veroljubom savršeni match!

U planinu se ne ide saam, a kako se većina drugara triatlonaca tek spremala za velike trke, da Veroljub nije doneo odluku da krene, vrlo verovatno bih i ja ostao zakovan u Beogradu. Istovremeno mi je žao što Ivan Bon, naš partner-in-crime sa Logarske nije mogaoda krene, mislim da bi nam svojom neverovatnom pozitivnošću i dobrim duhom pomogao sutradan na bajsu :)

Trekovi / fotogalerija

Foto-galerija:  Nebojša album Drmitor Hike

### Prijatelji puta ###

Tim Nebojša & Veroljub se zahvaljuje prijateljima puta:

  • Termomont Šimanovci – na prevozu/gorivu i pomoći da bezbedno putujemo
  •  Beosport – na pozajmljenoj GoPro Hero 3+ kameri kojom smo ispratili naše putovanje

Dopuna avgust 2014

Nije prošlo ni dva meseca od naše avanture a ja sam se opet zatekao na magičnoj planini. Ovoga puta u punom sastavu: Bili smo porodično na raftingu na Tari, a klinci su produžavali na more u Boku sa bakom i dekom. Idealno mesto primopredaje: Žabljak. Proći ovim predelima a ne proviriti u planinu bio bi veliki greh tako da smo posle subotnjeg raftinga u nedelju lepo poranili sa ciljem da prvo malo “prošetamo” do Zelenog vira. Baki i deki sam saopštio da se pre 17h ne pojavljuju na Žabljaku :) Supruga nije ni slutila šta joj se sprema, a klinci ko klinci, puni energije i željni svake akcije. Veći je problem bio obuzdati ih da ne trče po kamenjaru nego terati na pokret.

durmitor basket

Put od Tare do Durmitora zavređuje pomen. Izabrao sam rutu po možda najzabačenijem delu Crne Gore, preko Crkvičkog polja i Milogore se spustio na Trsu i posle produžio ka Sedlu kroz Nacionalni park. Drugi deo trase mi je bio veoma poznat jer pripada Durmitorskom biciklističkom prstenu, bilo je lepo evocirati uspomene na vožnju ali i na Veroljubove teške trenutke kad je doživeo pad.

Ostatak porodice je propustio sve to, pozaspali su posle izdašnog doručka koji su nam to jutro spremili domaćini na kampu Encijan na Tari (place-to-be ako se odlučite za avanturu na vodi u najdubljem kanjonu Evrope).

durmitor atanckovici

Ekipa se probudila par trenutaka pred dolazak na Sedlo. Moja prethodno isplanirana planinarska ruta “Durmitor za početnike” polazila je upravo odatle preko zahtevnog prevoja na Uvitoj Gredi (to je možda jedina eksponirana tačka koja nije kids-friendly ali ne traje dugo i uz punu koncentraciju vam se neće ništa desiti). Zatim ispod Bandijerne i Miloševog toka, severno od Zubaca, i prolaska kroz lednički cirk Surutku dolazi se do prevoja sa koga se pruža veličanstveni pogled na Bobotov Kuk, najviši vrh, sa južne strane, obogaćen Šarenim pasovima sa leve i Mininim Bogazom sa desne strane.

Ispod se smestio Zeleni Vir. Naše krajnje odredište za odmor i uživanje. Povratak isto kao i sa Veroljubom: preko Mliječnog i Urdenog dola na magistralu, gde sam ja ustopirao prvi auto koji je prolazio da bi me digao nazad na Sedlo kako bih se mojim kolima vratio po svoje i lišio ih gladne i žedne još 2km štrapaciranja po uskoj magistrali.

durmitor trava

Saldo: 9km, 6 sati laganog hoda (od toga 1 sat su bile pauze), 500m penjanja. Uz malo volje, hrabrosti možete u planinu i sa klincima! Moji su uzrasta 6 i 8 godina. Samo nezaboravite obaveznu opremu koja uključuje treking obuću, kišne kabanice za svaki slučaj, i obavezno duge trenerke za decu.