Konačno je osvanuo 29. septembar. Sanjivo gasim budilnik na mobilnom i mentalno štikliram jednu po jednu stavku.

Da li sam spakovao sve od opreme? Jesam.

Promotivni material Run Away-a? Tu je.

Nove patike? Hmm. Njih neću, nisu još razgažene. Pakujem stare.

Ulazim u taksi i krećem ka parkingu kod Arene, jer danas idemo u Kostolac!

VREME JE ZA DRUGU TRKU LEGIONARA!

Dok krstarimo praznim ulicama, po deseti put se pitam da li bi uopšte trebalo da trčim, s obzirom na to da sam još pomalo prehlađen.

Verovatno ne. Ali znam da je to jače od mene i da ću ipak trčati.

Ova trka mi prvobitno uopšte nije ni bila u planu. Ali kad sam video da je Sloba organizuje, morao sam da se prijavim.

Ta odluka se u meni još više učvrstila kad sam video medalju i majicu.

Majice mi se inače retko svide pa ih poklanjam, a medalje me tek ne zanimaju. ALI u ovom slučaju….pa, procenite i sami :)

Legio VII: Claudia Pia Fidelis

Slobodan Jotić je inače personifikacija snažne volje i želje za životom, najveći motivator i mega-car.

Kad čujete njegovu životnu priču, bude vas sramota da pomislite da nešto ne možete ili da vam je teško.

Sa tim mislima stižem na parking; vidim da su naš autobus i Toma već stigli.

Takođe, startni paketi  za naše putnike su već isporučeni. KAKO?!

Poslao ih Sloba, kaže Toma i nesvesno se nadovezuje na moje prethodno razmišljanje o njemu rečima: Obožavam tog čoveka. Da je Sloba Jotić žensko, oženio bih se njime! Da nisam već oženjen.

Ok, Tomo izvukao si se.

Delimo startne pakete po autobusu, zatim sedam da doručkujem i gledam sadržaj mog paketa.

Prelepa kvalitetna majica, voda, hidrostar, magnezijum i crveni konjski balsam.

Ako rastvorim magnezijum i hidrostar u vodi, dobijam savršen napitak za hidrataciju tokom ili nakon trke! Genijalno. Ništa mi više ne treba!

Vožnja do Viminacijuma je kratka i slatka. Prvo što ugledam pri dolasku je…čekaj…RIMSKI LOGOR?!

Deluje kao scena iz Asteriksa i Obeliksa. Samo fali da ugledam njih dvojicu kako mlate Rimljane. STRAVA!

U logoru je smešten prijavni centar, zajedno sa garderobom za trkače i salom za ručavanje.

Tu će biti i cilj, a toaleta ima dovoljno i to na dva mesta. Točiće i besplatno pivo u neograničenim količinama nakon trke. Carski!

Nekih 45 min nakon dolaska u logor vraćamo se u bus i idemo za Kostolac jer tamo je start.

Moje bojazni da će mi tokom trke biti hladno se raspršuju po izlasku iz busa.

Napolju je oko 14 C i dan je savršen za trku!

Dok se zagrevamo, gledamo “Trku maratončića” u kojoj učestvuju deca do 6 godina. Klinci kipte od oduševljenja, i plato u centru Kostolca se ori od dečje graje i smeha, prelep prizor.

Slažem se sa Viksom da trčimo zajedno. On je takođe bio prehlađen. Ali je svoje ozdravljenje rešio da proslavi flašom vina i sad je prilično mamuran. Savršen partner za trčanje danas.

Krećemo. Dogovor je da idemo lagano, ali…malo sutra. To je trkačka laž jednaka onoj studentskoj “od sutra krećem da učim” ili “od sutra sam na dijeti!”

Staza je ravna a uslovi idealni. Naravno da ćemo dati gas do daske! Najgore smo paljevine.

Put nas vodi izvan Kostolca, promičući pored prelepih šuma i polja, a zatim nas, posle zaokreta od 180 stepeni, vraća u pravcu grada.

Sunce sija, vetrić čarlija, a okrepe ima u izobilju. Milina.

Opijen adrenalinom, dodajem gas još malo, srećan što me telo sluša iako nisam trenirao danima. Jurim u pravcu Viminacijuma.

Viks me upozorava da to ne radim, ali ja ga ne slušam.

Photobombing advice: uvek trčite iza lepih devojaka, da i vas uslikaju ;)

Naravno, zbog te odluke mi biva žao već na 14 km. Nalećem na neko brdo. Ogromno je!

Otkud ovde brdo, ko ga postavi tu…

Iz zvučnika kraj staze odjednom zatrešti “Makarena”. Romska dečica se pojavljuju niotkud i bodre me. “Baš su vam lepe helanke!”, dobacuje dečak, kikoćući se.

Hvala, sine. Ovo počinje da liči na film Emira Kusturice.

Pejs mi tužno opada. Ooo, božeee, Perune, Svarože, Dajbože…ZAŠTO?

Zato što jurcaš a bolestan si, javlja se neki glasić u glavi.

Naravno, nema tu ozbiljnih uspona. Preterao sam, pa sad ne mogu ni uz brdašce da se popnem.

Viks se, s druge strane, u međuvremenu otreznio od hladnog vazduha i sad me pretiče sa osmehom. Sreća, sreća, radost.

Ah…šta je tu je. Psujući sebe i svaku vlat trave usput, klackam se penzionerskim pejsom ka cilju.

Ipak, dobro raspoloženje mi se vraća čim ugledam Nikolu Minića na kapiji. Ulazim u logor prolazeći kroz špalir rimskih legionara, još uvek ne verujući da se nalazim unutar replike pravog rimskog logora. Osećaj je nestvaran.

Pozdravljam se i grlim sa poznatim licima i idem po hladno pivo! Hladno pivo? Ne baš najbolji lek za prehladu. Ali kad je bal, nek je bal.

Utom stižu i Carice koje su htele da istrče 10 k, ali ih je povukla atmosfera pa su istrčale celu polutku.

Što da ne. Ne bi me čudilo da jednog dana isto tako slučajno istrče i ceo maraton.

M&M

Posle ukusnog ručka sumiram utiske o trci s društvom i krećemo u obilazak Viminacijuma!

Prvo se spuštamo u nekropolu gde gledamo grobnice starih Rimljana, pa idemo do termi, a zatim i do rimske vile.

Tu zatičemo detaljno odrađenu maketu celog lokaliteta i odaju optočenu mozaičkim pločicama, sa osvetljenim bistama rimskih imperatora.

Obilazak završavamo posetom Mamut parku, gde se čuvaju ostaci mamuta iz praistorije. Najveću atrakciju predstavlja skelet ženke po imenu Vika, star oko million godina.

Poseban je po tome što je sačuvan u celosti, zahvaljujući činjenici da je životinja ostala zaglavljena u pesku i mulju, gde je na kraju i uginula.

Blato je zaštitilo Vikin skelet od grabljivaca i strvinara u anatomskom položaju, i on predstavlja zaista fascinantan prizor.

Znao sam da je Viminacijum bio glavni grad Gornje Mezije, rimske provincije koja je obuhvatala delove Srbije, Makedonije i Bugarske i da predstavlja jedno od najbogatijih svetskih arheoloških nalazišta, ali ipak nisam  bio pripremljen za ono što sam ovde zatekao.

Ceo lokalitet sa propratnim atrakcijama je – čak i ovako nedovršen – toliko lepo sređen da sam na trenutke imao osećaj da nisam u Srbiji.

Ovde namerno ne želim da vam pokažem previše slika, jer bih iskreno voleo da svako ode i lično doživi magiju Viminacijuma i Mamut parka!

Na kraju mi samo ostaje da vas pozovem da posetite Trku legionara dogodine, jer je organizuju divni ljudi, i to rade veoma dobro.

O tome svedoče i sjajni rezultati od prošlog vikenda, kao i utisci zadovoljnih takmičara.

Dakle, ako poželite da provedete jedan zanimljiv i edukatovan dan sa prijateljima i / ili porodicom, spakujte se u kola i pravac Viminacijum!

Ave legionari, vidimo se na stazi! N. R.