Drugi dan po povratku sa polumaratona iz Barselone…budim se. Koliko je sati? Da li je uopšte sati?

Razmišljam da li da se pomerim i suočim sa realnošću drugog dana upale, kada i ono malo što ste mogli da uradite prvog dana sada više ne možetebez da sebi izgledate kao da vam je neko nabio podebeo štap u „tamo gde sunce ne sija“, pa tako vezujete patike.

Ne zvao se ja Lorimer…a i ne zovem se tako

Ruku na srce, komično je kad gledate druge u tim patnjama. Evo tako ja npr., dok „kontempliram“ da li da ustanem ili odustanem, zabavljam se razmišljajući kako li je tek Jeleni kojoj je ovo bio prvi polumaraton, a na koji je ona hrabro, nesvesna ni sebe nisvog okruženja, otišla bez pripreme. Ili kako li je tek Horheu koga je hitna pomoć dozivala u svesno stanje na 17om kilometru. Da li je imao čiste gaće? Da li se mnogo bio oznojio? Da li je vodio računa o onome „kad izlazite iz kuće,uvek se sredite tako da vas ne bude sramota ako hitna pomoć mora da vas skine“?

E da…zarad istorijske tačnosti ove priče Jelena, Maja, Fiona, Horhe, Vuk, Predrag i ostali koje budem spomenuo predstavljaće…pa, Jelenu, Maju, Fionu, Horhea, Vuka, Predraga i ostale koje budem spomenuo.

Nikada mi nijebilo jasno zašto bi se prava imena učesnika nekog događaja krila kada se o istim piše. Mislim, npr. evo ako pričamo o mom poznaniku Kosti koji se kao mali„uneredio“ na času u petom razredu osnovne škole, jer ga je bilo strah od stroge nastavnice pa nije pitao da ide u wc, svi koji su bili prisutni tada na času i tog davnog varljivog leta 1992. po mirisu postali svesni šta se desilo,znaju o kome se radi, pa makar ga ja zvao i Haralampije (volim to ime). A oni koji nisu bili prisutni ništa im neće značiti ni da ga u potpunosti imenujem i prezimenujem.  

Prolog

U svakom slučaju, prošlo je tako jedno…puno minuta dok sam razmišljao o „ustanem ili odustanem“, smislu života i od čega da napravim sendvič, pa sam konačno rešio da je vreme da se suočim sa the Drugi dan. Moram vam reći, pa i nije toliko strašno. Može se bolje nego što sam se nadao. Jeste da su neke zdravo za gotovo shvatane operacije, kao obuvanje, malo izazov, ali nije neizvodljivo.

Obavio ja tako hranjenje, tuširanje i na kraju oblačenje čistih gaća, pa krenuo napolje. Izlazim iz kuće, onako blago raskrečenih nogu, kao da sam proveo noć u getu Detroita.Znate već kako je to…

Komšija nema…mir. Hmmm… Nešto mi je tu smrdljivo…i to ne Kosta smrdljivo, već više retorički gledano. Obično se nađe neko ko me zaskoči s nekim komšijskim„reda radi“ pitanjem, na koje mu isto tako uzvraćam sa „reda radi“ odgovorom. Izgleda da sam danas pošteđen toga.

Ima Bo… „Igoreeeeee, juuuhuuuu!“

E jbg…

-Oooo komšinice, pa kako ste? (iskreno…da li je bilo koga ikada zanimalo kako je komšija kome je ovo pitanje upućeno?!)

„Jao, ma super sam, nego ovo vreme, nikako da otopli. A išla sam kod ćerke da budem malo sa unucima. Jesi li se ti vratio s puta?“

Komšinica Milica je inače jedno drago stvorenje. Bakuta od 70+ godina, koja često nije tu, ali kad jeste uvek ima neki problem sa tabletom i Viberom/Vajberom.

Sad ne znam da li je ovo njeno pitanje neki test ili je gramatički oblik koji kombinuje perfekat sa priloškom odredbom za mesto. Mislim, gledaš me u oči i pitaš da li sam se vratio s puta???!!! Ne, još sam tamo, ali nemoj nikome da kažeš.

U toj zbunjenosti njenim pitanjem, promaklo mi je da pitam kako ona uopšte zna da sam bio na putu?! Ona to mene hoće da zbuni!

-Da da, evo baš sinoć doleteo, pa sad malo da dođem k sebi.

„Videla sam ti slike, super izgleda.“

Jaooo bre, pa ona ima Instagram!?!? Facepalm

Ovo ne dobro.

 „A jel jedna od onih devojaka sa slika tvoja devojka?“

Ovo je sad jedna od onih scena iz filmova kada se radnja zaustavlja, kamera možda malo promeni ugao, zvuk staje, vreme se vraća unazad, a glavni se protagonista obraća publici i objašnjava šta se tu u stvari desilo.

Dakle; 3 dana ranije:

Nikada nisam voleo da spavam u sobi koja gleda ka istoku. Sunce se obično budilo pre mene i imalo je taj neki glupi fazon da me nabode direkt u glavu, „prstom u oko“fazon. Ovaj put se desilo da sam se probudio pre Sunca. Bukvalno, par trenutaka ranije. Ha! In your face, Sunce!

Sedim na ivici kreveta i gledam svu onu opremu, uredno pripremljenu za trku, kako me gleda sa stolice. Gledam ja nju…gleda ona mene…gledam ja nju…Sunce počinje da me iritirajuće obasjava…gledam ja nju…“pametniji popušta opremo!“ i vratim se u krevet.

Hmmm…nešto tu nije u redu…nisam siguran da „pametniji popušta“ parola ovako treba da izgleda.

Soba se utapa u mrak, osećam miris mora. Duva jak vetar, doduše prija mi. Osećam kako me ubrzanje lepi za sedište, suze mi oči, sunce je negde na pola 2, a negde u pozadini čujem Duke Dumontovu odu svih road tripova…

„Don’t say a word while we danced with the devil

You brought the fire to a world so cold

We’re out of time on the highway to never

Hold on (hold on), hold on…“

(ti nu ni nu…ti nu ni nu) – poruka na telefonu

???

Sunce prži facu, nestao je miris mora, nema vetra, razbacani jastuci…

Polako se razmiče izmaglica u glavi. Uzimam telefon, poruka na Vajberu. Vuk: „Ovo je najkraći put do startne linije. Kad krećemo?“

E dražesno .Bitno da sam ja otvorio poruku i sad ima ‘seen’. Za onoga ko je to izmislio nadam se da postoji poseban krug Danteovog pakla.

– Silazim za 20.


Silazim u lobi hotela i kompletna postavka je tu; brzi, spori, nepripremljeni, trkačke device i nesvesni. Svi deluju naelektrisano, neka mešavina ushićenja, sitosti od doručka ,neispavanosti i neizvesnosti.

– Alo bre ljudi, da li ste vi normalni?! Šta se cerekate?! Pa jel vi znate da ćete sada da trčite?!

Eeeeeej! T R Č I T E!

Gledaju me užarenih okica, povremeno neko trepne. Svima ozarena lica kao da idu u Diznilend. Kao da su nesvesni da su prethodna dva dana prepešačili po 30km dnevno, razgledajući Barselonu. Ah…šta zna dete šta je 100 kila. Valjda je ta logika u pitanju.

Predrag nosi neke skijaške rukavice. Ne mogu… Suviše sam umoran da bih uopšte i pokušao da dokučim šta li se krije iza kombinacije šortsa i skijaških rukavica.

Idemo u vrsti ka startu kao Smogovci (pojašnjenje: godište 90to i mlađe neka zamisli ekipu serije Prijatelji. Nije isto, ali je slično).

Ja se još uvek razbuđujem, pa sam ubeđen da mi se priviđaju ljudi koji trče. Nije što trče, nego što trče u suprotnu stranu od one na koju mi idemo.

Tek će neko od Smogovaca: „Vidi one što trče na suprotnu stranu!“

Dobro je…ne pričinjava se samo meni. Problem je nastao nakon treće raskrsnice, kada je već ko zna koja zaludna osoba protrčala u suprotnom smeru. I to ne ono trči za autobusom protrčala, nego zaludna osoba u 8 ujutro u punoj trkačkoj opremi, održavajući konstantni tempo protrčala.

Da ne idemo na kontra stranu? Možda je trka već počela? YES! Možda je trka već počela i mi smozakasnili, pa možemo da se vratimo u hotel!

„Eno tamo je start!“

Ćuti Jelena, na čijoj si ti strani?! Ne mogu da verujem.

Stvarno, gomila ljudi cupka u mestu, isteže se, svi se nešto kao pripremaju, nameštaju svoje Garmine, Suuntoe i ostale diskutabilno korisne igračke i proveravaju opremu. Ču’ opremu. Kao da idu na ronjenje ili na ekspediciju preživljavanja, pa nešto mora da se proverava. No, neka. Uzgred, ostali smo uskraćeni za saznanje ko su bili oni entuzijasti što su trčali u pogrešnom smeru od startne linije.

Na startu se jasno videla razlika između starih trkačkih vukova koji mirno čekaju da trka počne, znaju za patnju i ne lažu sebe i druge sa ničim izazvanim izjavama tipa:„jao što ja volim trčanje, volim da se patim, znojim, umirem i razmišljam da odustanem“ i onih trkača „novijeg datuma“, što dok trče drže ispred sebe ruku kako bi svi videli njihov novi sat koji pored brzine trčanja može da pokazuje još i mesečeve mene, menstrualni ciklus, plodne dane, nivo testosterona, početak erektilne disfunkcije i slično. Istovremeno, ti isti ponosni vlasnici kače Instagram slike sa izjavama tipa „bilo je teško, ali sa puno uživanja“.

Kog uživanja, života vam?! Uživao sam jedino dok sam na 15om kilometru konačno došao na red za wc i kada sam posle trke u jednom gutljao popio 0.7L vode!

Što te ne ubije to te… osakati?” ili “Zov prirode”

Nego…najmudriji među trkačima su pre početka trke potražili wc. To mislim da je neka stara mudrost, tipa onoga što su nas roditelji učili da uvek pre polaska na put idemo u wc ili da pre odlaska u goste jedemo kod kuće, kako tamo ne bismo kukali da smo gladni.

(Još uvek se sećam batina koje sam dobio, jer sam tako u gostima kukao kako mi kod kuće nisu dali da jedem, pa su domaćini odmrzavali pile da bi malog jadnog mene nahranili.)

Da sam tako dobio batine i za nenuždenje pred svaki put, verovatno bih danas i ja mudro tražio wc pred trku, umesto što sam proveravao da li moj telefon ima dovoljno baterije da izdrži celu trku. Zbog da zovem hitnu ako kolabiram, znate.

Pogledom sam uhvatio onog Horhea kako se podrugljivo smeška gledajući Fionu, Vuka sa kesom preko sebe i Predraga u skijaškim rukavicama. Ja ću mudro da ćutim.

 „Igore, hoćeš molim te da mi namestiš broj?“

– Hoću, što da ne.

Taman da skrenem malo misli sa godina Fione, Vuka i njima sličnih, koji su garant namerno i organizovano došli u tolikom broju da nam nabiju komplekse.

„JAO IGORE! PA TI SI NJU VERIO!!!“ Mislim da je cela zgrada čula ushićenje moje baka-komšinice.

– Ne, ne, nisam. Odakle Vam to? To ja pomažem da namesti broj za trku. Znate, svako od nas dobije broj da nam smeta dok trčimo. To je pravilo.

„Pa zašto onda klečiš i držiš prsten?“

– Nije to prsten. To je zihernadla, znate. I lakše mi je klečeći da namestim taj broj.

„Znaš Igore, ti si još mlad, ali ne treba se šaliti sa takvim stvarima.“

Errr,da…nego…rešio sam da ne moram da potražim wc, pa sam polako krenuo da se probijam kroz masu ka ogradom ograđenoj startnoj linij, čekajući da trka počne.

I čekao…

I čekao…

I čekao…

Sad je stanje stvari već počelo da se menja dok smo čekali.

I još malo čekao…

„Hoćemo li mi da krenemo već jednom?“

-Ne znam Majo, do sada je već trebalo.

„Gledaj kako oni tamo trče. Zagrevaju se pred početak.“

-Brate…gde je wc?

„Daj bre, što tako. Neka ih. Svakom svoje.“

-Ma ozbiljan sam. Moram u wc.

Nakon nekih vrlo jakih 20+ minuta čekanja konačno smo krenuli. Kako to obično biva, prvo polako, pa sve brže.

Prijatnih 10tak stepeni, idealno za trku, deluje obećavajuće.

Uuuu palme. Lepo, lepo.

Dobro je počelo. Prvi check-point je na 5om kilometru, što i nije toliko strašno. Znao sam i duže da izdržim.

(Malo kasnije, nakon 4.5km)

Još samo malo i wc je tu! Kao kroz cilj da protrčavam, takav je osećaj. Da ste videli samo moj entuzijazam. Mislim da počinjem da razumem na koju foru ovi svi što lažu sebe da vole trčanje to rade; oni u stvari svi moraju da idu u wc i kako kilometri odmiču tako to postaje dominantna potreba koja potiskuje sve ostale impulse.

Na kraju, dok protrčavaju kroz cilj od saznanja da je wc samo još par desetina metara dalekonjima krenu da naviru suze na oči. Videli ste to sigurno. 

Zamislite da pokušavate da se suzdržite skoro preko sat i po i onda ugledate tu malu plastičnu Toi Toi kućicu kako stoji nedaleko od vas, radosno šireći svoja bela vrata u vašem smeru…pa kako da ne zaplačete od sreće.

Ok, neki su možda zaplakali i zato što su kroz cilj protrčali nekoliko sekundi prekasno za wc, ali nećemo sada o tome.

I dok se, kao što rekoh, osećam kao da protrčavam kroz cilj, oči mi se pomalo pune suzama olakšanja. Prolazim poslednju krivinu, vidim znak za 5km, još malo…evo, još samo malo…tu je stanica za okrepu, wc je sigurno iza, idemoooooo, eno tamo je…

Levo vidim muški, desno ženski. Red ispred oba, hajde Igore, još koji metar i…

ŠTA?!?!?! GDE SU DRUGI TOI TOI? GDE SU BELA VRATA KOJA SE RADOSNO ŠIRE KA MENI, ČEKAJUĆI MOJ DOLAZAK?!?!?!

Imaju samo jedan za žene i jedan za muškarce?! JESU LI NORMALNI?!?!

Daj makar dečiji! Može i za rodno nedefinisane! Bilo šta sada!

„Kraljevstvo za wc! Kraljevstvo za wc!!!

Note to myself: Obratiti pažnju na gaće

Sprečila me je činjenica da smo bili u nekom delu grada gde ne videh ni jedan kafić, restoran, hotel…bilo šta gde bi mogao da se nađe wc,a za eko wc (prirodni) je ipak bilo previše ljudi okolo.

„Niko nije brži od Čupkaaaaaa!!!“ i odjednom Jelena protrča pored mene kao da je upravo krenula.

Šta je ova popila?!

Ok…Igore, prati je, skoncentriši se Igore, možeš ti to. Ako se dovoljno budem patio trčeći zaboraviću fiziološke muke.

Dobra joj je ovo taktika.

-Stani Čupko!

Narednih 10km prošlo je uobičajeno. Red znojenja, red preispitivanja životnih odluka, red onih što na bubnjevima kvazi daju ritam trci i motivišu trkače

Iskreno, kada ih gledam kako bubnjaju, daju mi neki elan. Ali ne zato što je ritam ne znam ni ja koliko dobar. Nije. Nego zato što kad vidim koliko se oni tek znoje i kako moraju da čekaju da svi trkači prođu, bude mi nekako lakše znajući da moja muka kraće traje.

Odjednom, pred 15tim km Čupko kreće da trokira. Ne dobro…treba mi motivator.

-Hajde Čupko, još malo! Nemoj da staješ! Pazi na disanje! Duboki raznomenri udasi i izdasi!Fokusir…

„Umukni! Samo umukni! Ne mogu da te slušam!“

Ahm…Oookeeeej. Note to myself: na 15om kilometru Čupko je agresivan.

Jao! Pa jel me to oči varaju? Šta ja to vidim?! Pisoari na otvorenom!

 (Pauza. Ovde je potrebno pojašenjenje. Ako nikada niste bili u Amsterdamu, šansa je da prvi put čujete za pisoare na otvorenom. To je jedan, na prvu loptu vrlo ka ženama diskriminišući, izum koji olakšava muško uriniranje u javnosti. Uglavnom se sastoji od četiri kružna otvora, postavljeni jedan naspram drugog, kako bi urinirajući učesnici mogli da prozbore koju, čisto da se razbije neprijatnost u vazduhu.)

Znači; Pisoari na otvorenom! Jeeeeej!

Ljudi…vi ne možete da zamislite to olakšanje.

Dobro…i taj problem smo rešili. Sad možemo da nastavimo dalje, uz dobro poznatu patnju uzrokovanu trčanjem…hello darkness my old friend…

Sad smo već negde na 18km, prolazimo uz obalu, osećam miris mora, počeo je da duva jak vetar direktno u glavu i sada svi trčimo uz vetar…dražesno…

Nehotično kreće u glavi roadtrip oda:

„Don’t say a word while we danced with the devil

You brought the fire to a world so cold

We’re out of time on the highway to never

Hold on (hold on)…

Gledam ka nebu i mislim se znaš bradati…kad sam pre 2sata sanjao miris mora, vetar u lice, itd. nije to bilo u ovakvoj konotaciji. Ovo je čist primer onoga „pazi šta želiš“. Pa nisam želeo! Sanjao sam! Postoji razlika!

Negde ispred mene vidim Jelenu kako se suzdržava da ne pripali neku pevačicu što je s’ mikrofonom prišla da kao zajedno pevaju zarad motivacije.

Ha! Optimista. Čupko posle 15km ne govori. Čupko posle 15km ujeda.

Pored mene protrčava Predrag u onim skijaškim rukavicama.

„Hajdemo Igore, drži se!“

Ovaj se sigurno drogira! Kako bre može da trči u skijaškim rukavicama?! Šta, kao slaba mu cirkulacija, pa da se ugreje. Ja dobro da se ne skinem go koliko mi je vruće.

Ali, rukavica je bačena i sad nema nazad.

-Idemo Peđa, ideeeemooo!

I Peđa je otišao…da…

Sve se preslišavam kakve sam gaće jutros obukao, hoće li me biti sramota kad kolabiram, pa me hitna bude preuzela.

Kao da su me čuli, ni kilometar odatle, iza krivine leži Horhe, hitna pored njega parkirana i jedan u zelenom mu drži masku na ustima. Nije da je morao da mu pridržava, pošto je Horhe zgrabio tu masku i nagurao kompletnu facu u nju, kao da nikada vazduh udahnuo nije. Bolničar mu ponavlja ubedljivo Estaràs bé.

Drugi u zelenom mu svlači šorts i bode mu nešto u butinu. Vidim, ima bokserice sa zekonjom i piše Playboy. Ako macane, neka si ti njima pokazao.

Ulazimo u pretposlednji bulevar i tu se u daljini vidi Sagrada Familia, a negde na sredini je gomila onih koji su već završili trku i sada su došli tu da kao bodre nas ostale tako što su se stisli oko nas i urlaju nam u lice…manje ili više artikulisano, ali podjednako iritantno, istovremeno pružajući ruke ka nama.

Da, u pravu ste. Ne spadam u grupu onih koji padaju na to da im neko urla u lice.

Tu je i neki lik umotan u američku zastavu, pravi grimase, ali se ne oglašava. Simbolizuje valjda slobodu koja nas čeka ako preživimo urlanje, ruke i poslednjih 500metara.

Gledam u onu Sagrada Familiju u daljini i u sebi mantram Jao bradati, daj mi molim te snage da se ne izblamiram. Mislim, još sam mlad, tek treba da dođem u fazu da kao Petar trčim sa skijaškim rukavicama. Evo zapaliću sveću ili ću odneti korpu voća u Sagrada Familiu, pošto je tamo sve nekako alternativno.

Izgleda da mu se ova ideja sa voćem dopala. Masa se malo razmakla, nisu pružali ruke ka meni.

Pa da…svi vole voće. Odneću mu mango. Video sam da u Lidlu ima 3 za 1.

Poslednja krivina i vidim kapiju na cilju…ne…ona kapija iza kapije je cilji…hmmm ne, ona iza. A daaaaaj bre koliko ih je! Ovo rade namerno! Tako su i na Beogradskom maratonu prošle godine imali 3 kapije. Taman kada misliš da je kraj, kad ono…

Ovde je čak next level takvog polnog opštenja sa vašim mozgom. Ne samo da nemaju tri kapije, nego kad dođete do prve, poslednja se još ni ne vidi!!!

U neverici sam na momenat stao. Pa jesam li obećao voće?! Šta je sad problem? Čemu ovo?

Sustižu me Jelena i Fiona.

Jelena onako kroz zube procedi nešto tipa „Hajdemo zajedno kroz cilj“ i blago podiže ruku kameni.

E pa Igore, nećeš se izblamirati pa sve i da te hitna reanimira pred sam cilj.

-Idemo!

I uhvatim je za ruku pa počnem da je vučem. Jedna kapija manje…dve…tri…

Eno poslednje! Eno poslednje!

-Jelena diži ruke! Fotografi nas slikaju! Nasmej se! Diži ruke!!!

„Umkn…“

Pretpostavljam da je to nešto kao umukni, ali ne smem da garantujem.

Još 20tak koraka do poslednje kapije. Vidim kako se jedan fotograf namestio pravo ispred nas. Dižem ruke u vazduh kao da sam prvi na cilju, zamahujem glavom u slowmotion-u kao Mič Bjukenon, bacajući krišom pogled na publiku, dok poslednjim atomima snage izvlačim svoj najbolji osmeh, kao da ovih 21km nisu ništa.

-Jelena! Digni one ruke!

I ona izvlači poslednje atome snage i podiže ruke, ali ispred sebe. Vidim da u desnoj drži maramicu već poslednja 3km.

-Pa ostavi tu maramicu ženo!

Protrčasmo kroz cilj uz ovacije i bliceve! To je to! To je taj uspeh i olakšanje! Ono za šta sam se grčio prethodnih 21km! Za šta sam se znojio, molio, obećavao voće, pitao se zašto ja sebi ovo radim (to mi je postalo rutinsko pitanje na ovakvim poduhvatima).

Odlazim polu teturavo do mesta gde mi daju medalju, praktično im otimam iz ruke, uzimam sa stola flašu vode, elektrolitsko piće (naravno čista hemija, ali je plave boje pa mi se dopada) i bananu. Pijem plavu hemiju, svih 0.7L u jednom gutljaju, gutam onu bananu sa pola kore (druga polovina je otpala…na žalost) i onda kao nonšalantno, nogu pred nogu pijuckam onu vodu, kačim medalju oko glave, vadim telefon i…let me take a selfie.

Uspeo sam!

Tišina u hodniku i kao da čujem zaostao odjek od mog pobedonosno izgovorenog poslednjeg sloga.

Gledam bakicu komšinicu onako ushićeno, kao da sam upravo ponovo prošao te Jade mladog Vertera, dok mi se disanje polako normalizuje i prelazi u lagano, duboko zen stanje. Tragam na njenom licu za nekim znakom divljenja. Ne mora mnogo. Malčice.Taman sam hteo još nešto da dodam, pošto valjda nije razumela koliko je ovo za mene bila jedna golgota, kad odjednom, dao da se nešto pomalja u njenim očima. Da, da…nečega ima, siguran sam…

„Dobro Igore, lepo. A reci mi…“ zadržavam dah u iščekivanju…

„…a kad ćeš ti da se ženiš?“