Kao i za svaku reportažu i za ovu moram da se ogradim – utisak je uvek lični, a on zavisi od faktora koji ne zavise samo od organizatora, već i od celokupnog konteksta u kome se trkač/ica nalaze :)

Krajem 2014. godine  stigao nam je mejl od organizatora Banjalučkog maratona, da se organizuje po prvi put, da je svaka podrška dobrodošla i da nas očekuju u gradu na Vrbasu. Odazvali smo se pozivu klupski, a sajt je dao svoj doprinos. Fascinirana sam progresijom koju je trka imala od tada, ogroman pool sponzora, sve ozbiljniji pristup komunikaciji sa trkačima, i ozbiljan rad na kvalitetu startnog paketa, iskustva trkača na stazi, pre i posle nje.

Staza – osećaj i ocena

Teško je napraviti polumaraton u malim i srednjim gradovima. Retko kada ima mogućnosti za jedan krug koji vodi kroz atraktivne delove, stalno je dinamičan i pritom relativno ravan. Kada se ovo potrefi – dobije se pravi gradski maraton, ali realno, ni Beograd nema preterano zanimljivu stazu, a nijedan grad u regionu nije Berlin, niti se to može očekivati od Banjaluke. U tom smislu, organizator se odlučio da se trči malo po centru, a onda dva kruga od oko 9km oko njega. Staza delimično ide kroz bulevare, na momente preko reke, ali lični utisak je da nisam videla najbolje od Banjaluke trčanjem.

slika banjaluka

Opcija nema mnogo, staza ili može da bude kružna, ili da se trči napred i nazad, ili krugovi.

Napred  -nazad je često zabavnije rešenje, jer u mimotrču srećemo poznate trkače i trkačice, javljamo se i bodrimo, jer kada nema publike oko staze, ovo nas dodatno motiviše i diže. Kružna staza zahteva veći grad, ali Sarajevo je to rešilo na zanimljiv način, stazom sa više rukavaca, koja kombinuje mimotrč sa jednim većim krugom, tako da nemamo utisak monotonije, već iznova srećemo iste trkače na drugim delovima staze.

Od svih varijanti, meni trčanje krugova nekako najteže pada. Sem kada se radi o obaranju ličnog rekorda, jer se jednostavno postavlja cilj za splitove. U Banja Luci, međutim, što zbog jako toplog dana, a malo hlada, što zbog ličnog umora od Dubrovnika (pogledaj ovde kako je bilo tamo), ovo nije bila opcija, tako da se prvi krug euforično potrošio na mahanje publici i pravljenje društva drugarici koja je trčala povređena, ovo je možda oduzelo previše vremena i energija, i zato se  drugi pretvorio u čistu agoniju. Tada je već bilo 11 stepeni i preko 25 u hladu, a hlada je bilo na oko 50% staze. Nikada nisam videla više ljudi da odustaje od trčanja i hoda. Nisam želela da to budem i ja, ako sam i ubrzala i držala bolji tempo do 18, 19km, poslednja dva su me uništila. Ciljna ravnina deluje nepregledna. Kapija se vidi u daljini i kao da se ne približava. Sunce direktno bije u teme, asfalt je vreo. Tempo je svima  u tom trenutku bio iznad 7min/km. Navijača mnogo uz stazu, ali sve ih slabije čujem. Prva kapija nije cilj, do druge se ne sećam kako sam stigla, jer je pod krenuo da mi se obrće sa nebom, izgubila sam vid i veoma, veoma sporo sam prešla ciljnu linuju. Neko me je uhvatio i odvukao na stranu. Nikada mi se nije slošilo na trci. Pad šećera, dehidracija, iscrpljenost, sve zajedno… nekako sam otela medalju volonterki i sela na ivičnjak. Vode nije bilo, ali neko me je ispolivao svojom flašicom. Naknadno sam saznala da sam trčala presporih 2:20. Jako, jako težak dan za trčanje.

Sa druge strane, ako izuzmemo lični utisak, staza je mahom ravna, sa par laganih uzbrdica/nizbrdica, i pod boljim vremenskim prilikama, sjajna da pustite noge i date svoj maksimum. Obzirom na datum, 17. maj, nerealno je očekivati da će vreme biti hladnije u godinama koje dolaze, te je preporuka da se start pomeri ako ne na 8h, makar na 9. Vrućina i nedostatak hlada najviše smetaju sporijim rekreativcima. Dok brži takmičari prelete stazu za duplo manje vremena, sporiji, u koje ubrajam i sebe, sa preko 2 i po sata na suncu zaista rizikuju toplotni udar.

Vode je bilo na svaka 3km, što je, u datim okolnostima, meni bilo premalo. Izotonik sam videla samo na jednoj stanici, mislim an 15km. Preporuka je da se one popune limunom, koji na suncu prija više nego voda, ali vode je na stanicama bilo dovoljno i za hidraciju i polivanje, što je svakako pohvalno.

Staza je bila obeležena, čini mi se na svakih km, ali su oznake bile male i na drveću sa strane, pa je moguće da sam neku i promašila.

Redara dovoljno, markacija odlična, nije bilo zabune gde se kada skreće.

Organizacija, ljudi, navijanje

WP_20150516_18_31_29_Pro[1]

Za prvi maraton, moj utisak je zaista pohvalan. Brzo preuzimanje brojeva, nasmejani volonteri, bogat startni paket:

  • Majica
  • Bonovi za pivo, voće, pasta party,
  • Popust od 30% u Intersportu
  • Mali ranac – vreća
  • Kolač + grickalice

Pre i posle trke bilo je baš primetno mnogo štandova sponzora, gde ste mogli da preuzmete gore navedeno, garderoba je dobro radila, toaleti svuda prisutni. Muzički program sve vreme na cilju. Mala zamerka je nedostatak vode na cilju. Obzirom da sam na istom kolabirala, tada mi je bila najpotrebnija, ali oko 2:20, izgleda da je ponestalo.

Najlepši utisak su ostavili ljudi. Navijača je bilo u lepom broju oko staze, za grad kome je ovo prvi polumaraton, više nego pohvalno. Neočekivane porukice na drveću su me najviše obradovale. Valjda jer je tada bilo najteže.

WP_20150517_10_42_31_Pro[1]

Više od svega, divno je videti koliko se rekreativno trčanje brzo razvija u poslednjih par godina, sa sve više klubova, trka, i sve boljom organizacijom. Svaka nova trka i gužva u kalendaru znače i prostor za rast, i unapređivanje sadržaja, što na stazi, što oko nje.

Za trku se, po najavama, prijavilo preko 1.200 ljudi. Finišera je bilo 870.

Najbrže vreme – Komon Moses Masai 1:05:34, najbrža žena: Agnes Chebet 1:18:49. Rezultate pogledajte ovde

Ocenjivati trku u globalu nije previše nagrađujuće za blogera, kroz internu komunikaciju nekako smo se složili da je najbolje deliti ocene po kategorijama, ali ovoga puta to će izostati, jer Banja Luku naprosto nisam imala dovoljno vremena i snage da osetim kako dolikuje. Zato vas pozivam da date vaše – za organizaciju, stazu, atraktivnost, startni paket, težinu i uopšte – lični utisak :)

 

medalje sa prvih polumaratona su posebno drage!

medalje sa prvih polumaratona su posebno drage!

Za nastavak: pogledajte i blog Sanje Kavaz, sa ocenama segmenata, i ostavite komentar i vašu ocenu.

photocredit: banjalučki polumaraton, privatne slike sa Miro Mijić, Ivan Gligorijević, Tijana Popadić fb profila.