Zastadoh. Ni korak ne napravih dok on ne zamače iza ugla. Tek kada nisam mogla više da ga vidim, nastavih dalje. Samo sam se nadala da neće ići mojom stazom, da će na raskrsnici skrenuti desno. Srećom to se desilo. Popeh se na zemljanu stazu i krenuh ka novom mostu. Nigde nikoga na vidiku, samo ptice i po koji skakavac. Nakon nekoliko kilometara, sretoh dvoje starijih ljudi. Dobaciše mi jedno “Bravo” i upitaše da li znam koliko ima do mosta. Naravno, znala sam. Njih ostavih i nastavih dalje, sve do mosta. Okrenuh se i krenuh nazad. Više nije bilo nikoga na stazi. U jednom trenutku, uplaših se što sam sama i okrenuh se da vidim da nema slučajno neko iza mene, neko od koga bi trebalo da bežim. Iza mene bilo je samo Sunce, crveno zalazeće Sunce.

Screenshot_3

Oduzimalo je dah, pa zastadoh i okrenuh se skroz ka njemu. U prizoru sam uživala nekoliko trenutaka, pa nastavih dalje, krenuh kući, ali se još po koji put okrenuh da vidim tu zemljanu stazu, potpuno samu, bez igde ikoga koja se završava jednim ogromnim crvenim krugom. Grudi mi se napuniše nekim čudnim sećajem ispunjenosti, radošću što sam imala prilike da to doživim. I shvatih, volim da sam sama, negde, prepuštena svojim mislima i prirodi.

image

Prođoše već dve nedelje, a ja nisam trčala tom istom stazom, sama. U petak mi se ukazala sjajna prilika. On nije mogao da trči pa ga nagovorih da sa Starkom prošetamo nasipom. Cilj mi je bio da se malo istrčim sa psom (hm, ili on sa mnom), da uslikam stazu i da slike podelim sa vama, pa kada oni odu kući, ja da opet ostanem sama, i trčim u susret zalazećem suncu. Islikali smo se i lepo istrčali, Stark se i okupao. Verovatno umesto mene vežba plivanje u otvorenim vodama… Ostavih momke da idu kući a ja se okrenuh leđima suncu i krenuh da trčim na stranu na kojoj nikad nisam bila. Nisam mnogo odmakla, kad ispred mene pojaviše se kučići. Ne zna se ko je bio preplašeniji, oni ili ja. Verovatno oni, ali oni su ti koji laju i imaju jake zube, pa reših da krenem linijom manjeg otpora i skrenuh desno, na jednu stazu koja je vodila u šumu.

image

 

Staza je prelepa. Vodi kroz šumicu i sa obe strane vidi se planski zasejano drveće koje se visoko nadvija nad stazu i pravi hlad. Išla sam sve dok ne izađoh na šljunkaru. Pisalo je “Zabranjeno zadržavanje u krugu šljunkare.”. Nisam ni mislila da se zadržavam, već prođoh kroz nju i izbih na Dunav.

image

 

Odatle pogled mi je pucao pravo na Zemun. Lepo se video restoran Venecija i Gardoš. Sa desne strane nalazila mi se plaža. Potrčah lagano da vidim koliko se pruža, ali nije bila duga. I to kratko trčanje na pesku podseti me na to šta ću raditi za koji vikend. Biću na Peščarskom maratonu i trčati kroz pesak, baš kao i taj dan. Pojavi mi se opet ono isto osećanje ispunjenosti i radosti. Da, definitivno, ja sam dete prirode. Dete koje je samo čekalo da se otkrije…

image

Sad samo mogu da se nadam da je neko stigao do ovde da sve pročita, jer sve ono pisanije je baš pisanije kojim bih vas naterala da se prijavite na Peščarski maraton. Možda nemate (ili imate) sreće pa živite u centru grada, i najveće trčanje po prirodi vam je trčanje na Adi. Dobro znam da većina od vas odlično zna da trči po asfaltu. Hajde da vidimo, koliko nas zna da trči po pesku! I nemojte razmišljati u stilu “Doćiću sledeće godine”, jer neće biti tako. Ako ove godine trka ne uspe, neće je biti sledeće. Hajde da zajedno učinimo da trka zaživi! I nemojte da se izvlačite izgovorom da je daleko i da ne možete svaki vikend da putujete. Ova trka je na samo 60km od Beograda!

Prijavite se i dođite na Peščarski maraton, bar probajte tako nešto pa onda se odlučite da li je to za vas ili ne. Za mene to jeste to, definitivno!

Link za prijavu

Voliš Trčanje.rs? Postani deo naše mreže i uživaj u
trkačkim pogodnostima već za 210 dinara mesečno