Istrčati u svet i zagledati se u lepotu i bogatsvo jedne neverovatne kulture življenja možda je i ponajlakše u Berlinu, gradu sa posebnom istorijom. Berlinski polumaraton uz rekordnih 30.000 trkača i trkačica iz celog sveta održan je u nedelju 1. aprila i predstavlja posebnih 21km koje obavezno morate staviti u svoj trkački kalendar.

Ekipa Trčanje.rs, naših redovnih i onih malo manje redovnih članova  i prijatelja zaputila se u sredu popodne put Berlina sa ciljem da poseti, upozna i istrči najveći polumaraton u Evropi i jednu od najlepših sportskih fešti i uličnih trka u Nemačkoj. Ukupno 22 Srba je trčalo. Dragana, Sandra, Bojana, Jelena, Dejana, Slađana, Marija, Sneža, Kapulica, Dušan i ja, bili smo na ovoj trci, dok je nas par i zajedno putovalo, klopalo, kupovalo, trčalo i ostajalo do 5 izjutra u diskoteci (šala).

Maraton EXPO

Berlinski polumaraton i u drugoj polovini godine Berlinski maraton su dva centralna trkačka događaja koje organizuju SCC Events, kompanija koja se bavi organizacijom niza trkačkih i uskoro triatlon dešavanja.

Uz ovaj priredili su nam i sajam trkačke opreme u 2 velika hangara starog aerodroma nadomak centra grada. Dva hangara trkačke opreme, znači bukvalno par dana za zavisnike koji balave na patike, majice, helanke, asosoare, analize stopala, suplemente i šta ti god treba i ne treba od opreme. Npr samo od kompresijskih čarapa bile su tu jedno 3-5 firmi za koje nismo ni čuli, od gelova i suplemenata za trčanje jedno dvadesetak firmi  sa svojim proizvodima, a od patike, bukvalno sve osim Nike-a jer je generalni sponzor berlinskih trka Adidas :)

Za mene najinteresantniji su bili K-Swiss sa K-Ruuz modelom koji nosi Andreas Raelet, Perl Izumi, Inov-8 sa odličnom patikom 233 i odličnim konceptom prelaska na minimalno trčanje. Falio je Vibram, koji nikako da probam, a najskuplja patika na sajmu (svetu?) je patika koju nosi Kilijan The Salomon S-LAB Sense koji košta 200€.

Pazario smo Yankz pertle za brzu tranziciju (obavezno za sve triatlonce) i odličan pojas koji ne “baunsuje”, te pored prostora za ključeve i gelove, na njega se montiraju i stoperi za kačenje broja na trci, što je odlično jer se na taj način ne buše majice zihernadlama.

Berlinski polumaraton 2012

Za jednu sekdundu pobedio 18-togodišnji Denis Koech. I kod žena je bila uzbudljiva sprint završnica, a pobedila je Philes Ongori

Savršeno organizovan. Ogroman i jako lep. Trči se bukvalno kroz glavne ulice grada, sve sa prolaskom kroz Brandenburšku kapiju, alejom Unter der Linden i svim glavnim trgovima. To stvarno izgleda neverovatno, uz sve bendove i bubnjarkse trupe oko staze kojih ima nemalo po par na svakom kilometru. Bilo je tu džeza, popa, navijačica, ali i različitih bubnjeva i trupa koje su davale ritma trkačima.

Trčati sa 30.000 ljudi znači i dosta zaobilaženja te je jako važno da stanete u startnu zonu u kojoj i planirate da završite trku. Drugo, to znači i da ćete uvek naći nekog ko je dovoljno jak da ide ispred vas i da vas vuče kada je teško.  No to znači i da će vam se desiti da vas prestiže gospodin od jedno cirka 80 godina što ume da vas vrati u realnost i pokaže šta sve još može da se uradi u trčanju i rekreativnom sportu.

Okrepa je loša, isključivo voda i čaj, te je važno da nosite sa sobom gelove i druge suplemente ukoliko vam trebaju za 21km.

Moja trka u Berlinu

Marco, majka mu je Japanka, a otac Nemac. Radi u banci u Frankfurtu i trenira triatlon

Za mene lično, plan je bio da istrčim lagano, jer em nemam jake i duge treninge u nogama, em sam prethodnih par dana po šetao Berlinom. No, već na početku sam video jednog triatlonca i krenuo da ga pratim. Imali smo Marco i ja momenat upoznavanja, par rečenica sporazumevanja i dogovor da idemo zajedno do kraja. Skroz volim kada se to desi na trci. Neki vid podrške stranaca, a duboko u sebi onaj pravi rivalitet i trkanje :))

Bio sam siguran da ću ga odvaliti, ali dečko je trenirao, a nije se zezao ko neki, te je sa 4:19 koliko smo išli do 16k, ubrzao i završio sa 1:31, dok je čika totalno pukao i završio trku sa neverovatnim upalama sa 1:37. No, na kraju mnogo mi je drago da sam upoznao Marca polu Japanca polu Nemca iz Berlina, koji me je na kraju sačekao na cilju, te smo popili bezalkoholni Erdinger.

Berlin i trkačka putovanja

Staklene nudle u Monsieur Vuong, odlična zdrava i vegi vijetnamska klopa

Naravno, ovo što smo mi uradili je nešto što sve više postaje normalno – putovati radi trka, sa ciljem aktivnog odmora. To vam je i ovo što Beogradski maraton pokušava da organizuje trku u subotu, te da ljudi koji posete grad mogu da se šetaju u nedelju, ali i da izađu u subotu veče (šteta što nisu dobili termin).

U Nemačkoj veće sada se javljaju specijalizovane firme koje nude upravo ovakva  trkačka putovanja, te sam stvarno ponosan na naše organizovane odlaske u Ljubljanu na maraton i na kamp u Novalju.

Dragana i ja smo dobro klopali, probali smo koreansku, vijetnamsku i italijansku kuhinju, fast-food suši i pronašli čarobno mest Naked Lunch  i jako dobru pastu u Pappa e Ciccia na Pranclauerbergu.

Ali 30.000 ljudi!

Startne zone od A do E, da ne bi došlo do guranja i nervoze

I za kraj, nekako sve više razmišljam gde je kraj trčanju. Ovaj trend je toliko narasto i nekako ide i dalje, da obični ljudi, kao svi mi koji radimo, počinju da trče 21km, te da shvataju mnogo ozbiljnije džoging i učestvovanje na trakama.

Pisao  sam i promišljao razvoj trčanja kod nas  kao proces difuzije inovacije i mislim da se u Nemačkoj, Danskoj i drugim zapadnim zemljama, jednostavno ovaj trend toliko proširio da je velika većina (early majority) ljudi trči. Interesantno je pratiti kako to sve ide i ka onima koji i dalje odolevaju da se bave sportom i koji nikako da se pomere u ovom zdravijem pravcu.

Mislim da uopšte nismo svesni u kojem smo trenutku u istoriji, kao ni toga koliko trčanje i aktivan život kao životni stil stvarno imaju uticaja na naše živote. Ova tema i sa filozofske, a nekako više sa naučno socijalne strane me jako interesuju.

Ne mogu ni da zamislim šta je sve potrebno da se desi da dođemo do takvog stupnja rekreacije, da trčanje, bajk i plivanje budu nešto kao pranje zuba, te da biti fit znači podrazumevano stanje, kao što ne mogu da zamislim kako bi naša država izgledala da se 21. aprila u Beogradu okupi jedno 20.000 onih koji trče i slave život.

U stvari mogu da zamislim. To me još drži ovde, da ne zapalim :)