Dnevnik jednog IronMan profesionalca – Bojan Marić

Plivanje sa piranama

Odmah na startu sam izgubio grupu – toliko je bilo agresivno da sam odmah pustio. U prvih 100m sam dobio par udaraca u trup i levo rame, a lik koji je plivao porad mene me je udario u Garmin 3 puta za redom u isto mesto i na isti način – mislio sam da ću da izgubim sat. Kada sam pustio grupu par njih je ostalo iza mene. Neko vreme sam održavao istu razdaljinu između mene i grupe ali kako je vreme odmicalo polako je grupa „odlazila“… Osim te „tuče“ na plivanju sam se osećao super.

Kada sam video vreme posle plivanja malo sam se razočarao. Ipak  kasnije sam video da su svi plivali za oko 3 minuta sporije i obzirom da se plivalo prvo uzvodno, pa nizvodno to i nije bilo toliko loše.

Bicikl i prepreke na putu

Naravno, na biciklističku deonicu sam krenuo potpuno sam. U prvoj tranziciji je ostalo 4-5 bicikala iza mene. Plan je bio da krenem rezervisano i da kasnije pojačam. Nisam se osećao loše ali nisam se osećao ni super – mnogo sam se se bolje osećao na bicikli u Kalgenfurtu. HR mi je bio baš nizak oko 130, a avg watt-aza mi je bila niza u odnosu na osećaj oko 210W. Za taj osećaj rekao bih da bi trebao da isporučujem oko 220-225W…

Medjutim, znao sam da će da bude teška trka zbog uslova (temperatura, vlaga, 2500 age grouper-a u drugom krugu itd), pa sam bio stpljiv iako sam video da nisam 100% u trci. U međuvremenu sam obišao samo par žena koje su se takmičile u profesionalnoj konkurenciji, i onda sam ostao 100% sam – nigde nikoga…

Sve je bilo relativno OK dok nisam krenuo u drugi krug. Tu su počeli problemi, zato što od tog trenutka gomila age group-era započinje prvi krug i nastaje  neviđena gužva. Od tog trenutka, pa sve dok nisam završio taj deo staze (drugi krug – pre poslenjeg dela koji je povratak u grad) u svakom trenutku sam obilazio nekoga, a vrlo često i po 2-3 age grouper-a koji su vozili uporedo.

Pošto sam bio jedini profesionalni takmičar morao sam stalno da idem cik-cak. Kada ima par ljudi koji su priblizo jednaki onda je jednostavnije pošto se lakše probija kroz masu. U mom slučaju sam bio u manjini, pa sam morao da se povinujem uslovima. Tri puta sam bio zakucan iza automobila koji su se našli u sred trke između takmičara i vozli brzinom kojom su vozili age grouperi i ja nisam bio u stanju da ih obiđem zbog uske staze, a i nije dozoljeno da se prelazi srednja linija na putu.

U jednom trenutku ispred mene je bila kolona od 15 automobila i tada sam prvi put pomislio da ću da odustanem.

Dva puta sam sleteo sa staze pošto su me isekli age grouper-i.U jednom od ta dva puta sam morao da siđem sa bicikla pošto se sve desilo na brdu pa sam morao da idem peške niz brdo da bih mogao da krenem ponovo uz brdo – to je drugi put kada sam hteo da odustanem.

Na svakom spustu je bilo rizično – ideš 70km/h i obilaziš ljude koji obilaze druge ljude a plus su automobili na putu. Ma, haos… Tada sam rekao sebi da ovu trku više nikada neću da radim, ali je to ipak bila impulsivna misao…

Ninu sam stigao negde oko 80km i bas tada sam video da odustaje…

Onda sam video službeno vozilo organizatora i reko im da Nina ima probleme, pa su otišli da vide šta se dešava…

I onda na kraju, nakon poslenjeg okreta ka jugu pri povratku u grad imali smo jak vetar u grudi koji je vremenom bio sve jači i jači.

Kada sam završio bicikl deonicu fizički sam se osećao dobro ali sam bio frustriran najviše zbog gužve na stazi… Međutim, rekoh kada sam već dovde
stigao bar ću da odradim deo trčanja kao trening.

Trčanje – buđenje nade

Temperatura je već tada bila 38C, a vlažnost vazduha 80%…

U jednom trenutku sam video Patrick-a (pobednika) kako trči nakon okreta nazad. Onda sam ukapirao da u stvari i nisam toliko iza. Brojao sam profi takmičare koji su prolazili meni u susret i kada sam stigao do okreta mislio sam da sam na devetom mestu.

Video sam da su svi jako iscrpljeni i da svi imaju probleme i onda sam polako počeo da mislim kako imam šansu da dodjem do 6. mesta koje donosi nagradu od 750$.

Jason Shortis se baš mučio kao i ostali, Jason inače trči 2h45′, a na kraju ove trke je trčao 3h25′. Do kraja prvog kruga nisam obišao ni jednog Pro takmičara. Kada sam krenuo u drugi krug i kada smo se ponovo spojili sa age grouper-ima opet je počela i velika gužva. U tom trenutku sam opet pomislo da odustanem pošto nisam nikoga prestigao. Ipak u isto vreme sam bio frustriran na samu posmisao da odustanem.

Na svakoj okrepnoj stanici je bilo po 100 ljudi – neki su hodali, neki su trčali, neki su stajali u mestu. Sve to je otežavalo hidrataciju pošto sam morao skroz da usporavam, menjam tempo, naglo menjam pravac i tako na svaku milju…

Nisam smeo da propuštam okrepu pošto je bilo jako vruće…

Onda sam pomslio: „OK, samo nastavi da trčiš i u jednom trenutku ćeš biti toliko daleko od cilja da će biti suviše daleko da bi odustao, a kada dođes do okreta onda će biti još samo 10km do cilja…“ I tako sam nastavio da trčim…

Nakon nekog vremena sam video jednog takmičara ispred sebe i to mi je dalo novu energiju. Stigao sam ga i uputio mu par reči podrške, a on je samo rekao „umirem“. Ja sam trčao kao puž, a pored njega sam prošao kao Kawasaki. 🙂

Onda sam opet video Patrick-a i u tom trenutku sam računao za koje vreme će da završi trku. Odprilike sam mislio da će da bude oko 8h40′ što je za njega dosta sporo. Prošlo je dosta dok nisam video drugoplasiranog, Chris McDonald – koji je pobedio na ovoj trci dva puta i koji ima rezulat 8h i nesto „sitno“. Izracunao sam da će on da završi jedva ispod 9h, a trećeplasirani će sigurno ići preko 9h – tada sam znao da svi jako pate.

Neposredno pred okoret sam video sledećeg PRO takmičara i samo 1km nakon okreta sam uspeo i njega da stignem. Negde 3km pred cilj sam video još jednog PRO što mi je dodalo još energije, pa sam i njega obišao. Na kraju sam mislo da sam šesti ali sam ipak stigao sedmi. Jednog sam propustio…

Posle bitke – oporavak

Na kraju, kada sam završio osećao sam se super fizički, mnogo bolje nego što sam očekivao obzirom na teškoće i uslove koji su bili prisutni tokom trke. Par prijatelja koji su radili trku su bili veoma potrošeni i jedva su hodali.

Dan nakon trke sam bio skroz OK, osećao sam umor ali ništa strašno. Proveo sam dan u pakovanju i coachingu pre odlaska na aerodrom, tokom prvog leta i čekajući konekciju za Orlando u Chicago-u. U utorak sam proveo 15h radeći da bih nadoknadio propušten posao i plivao da se malo opustim. Treći dan nakon trke sam već bio spreman da pocenem da treniram skoro 100% normalno. Znači, oporavak iznenađujuće brz…

Nina je završila u bolnici. Nije bilo ništa strašno nego organizatori nisu hteli ništa da rizikuju, pa su je poslali u bolnicu na detaljni pregled. Ispostavilo se da je imala problema sa stomakom pošto je popila izvesnu količinu vode iz Ohio reke tokom plivanja…

Eto, to je to.

Sledaca je trka 70.3 Augusta koju radim kao trening, pa IM Florida, pa IM Cozulmel. Vec sam počeo da planiram trke za sledeću sezonu i kako stvari stoje odradiću 4-5 IM u 2013..

Pozdrav,
Boki