Put do Ironman 70.3: Finiš strong

Triatlon Ironman serije 70.3 St. Polten 2013 završio je u formatu bajk + trčanje, tj kao duatlon trka. Sedam meseci triatlonskog treninga: plivanja, bajka i trčanja završilo se veoma teškom trkom u austrijskom gradiću Sankt Poltenu, udaljenom nekih sat vremena vožnje od Beča. Osećaj ne može biti čudniji.

Koliko smo stvarno predani onome što radimo?

Kada su rekli da je „swim canceled“ maltene se sve srušilo. Meseci treninga – nekad pomislim, da sam ovako posvećen, bilo čemu drugom, gde bi mi bio kraj. I onda umesto diplomskog dobiješ nešto nalik vožnji bajka do Smedereva i 3 kruga oko Ade… da se utepaš 🙂

Unatrag 7 meseci predano sam radio na pripremi ove trke, a to znači, sati sedenja na trenažeru na bajku tokom zime, ustajanje 5:30 po mrklom mraku da bi se stiglo na bezen, gomila kalorije, vremena i love (ljubavi 🙂 otišlo u svaki pređeni kilometar koji je doprineo poboljšanju mog fitnesa da završim triatlon.

Nemam tačnu statistku jer je Garmin 910XT došao kasnije, ali nekih 200 treninga prosečno u trajanju od 58 minuta, da bi se izvelo nešto što je 1. oktobra 2012. godine delovalo nemoguće teško, a danas sasvim obično i ok.

Posle trke, prva misao mi je bila: koliko stvarno predano radim sve što radim. Triatlonu i sportu nekako prilazim ozbiljno, tu se rezultati svih aktivnosti mere u otkucaj srca i sekund, obrt pedale ili frekvenciju koraka – šta bi bilo kada bi stvarno merili svoj doprinos na poslu ili nekim našim profesionalnim ciljevima na taj način. Gde bi u stvari bio kraj našem napretku? Stalno mi se vraća taj osećaj da su potencijali neiskorišćeni, svih nas ljudi, a onda tima sa kojim radim i ono što najviše brine sopstevne mogućnosti koje nisu iskorišćene.

Swim canceled

Plivanje je otkazano u subotu u 12h na brifingu o trci, razlog je bio kombinacija hladne vode i niske temperature vazduha. Nije bio problem 16C vode, već jak vetar i temperatura od oko planiranih 6 stepeni i nekih 40km/h vetra koji bi sačekao ljude iz vode. Naravno, po Marfiju u nedelju na dan trke je osvanuo jako lep dan (nevreme je došlo kasnije) tako da je bilo više nego OK prvih sat vremena non stop misliti o tom glupom plivanju.

Sve razumem organizatore i ceo brend Ironman koji pre svega se brinu o bezbednosti učesnika i učesnica, i to posebno onih koji kao mi dolazimo rekreativno na trku. Sa druge strane, Balša je lepo rekao, kakvi smo mi tu čelični ljudi, ako kišica i nešto ladnija voda učine da otkažeš plivanje.

Za mene je Ironman, u stvari trčanje i triatlon, te bilo koji sport ovog tipa, moderno ispoljavanje muškog principa. To je nekako moderan oblik ragbija ili nekih takvih sportova u kojem je ok da ostaneš bez zuba, nosa ili uz polomljene noge i ruke. U smislu, možda kao triatlonac briješ noge i paziš da lepo izgledaš na svom supersoničnom bajku, ali to ne znači da se ne razvaljuješ na treninzima i daješ svoj maksimum na trci. Sport je kao otvor u kojem možeš da budeš u kontaktu sa sobom i da ispituješ koliko si srpeman da daš, koliko te ima i kakav si kada boli.

A ako je bol onaj signal da su granice zone komfora prenđene, onda u stvari znaš da ako ne boli verovatno ne radiš nešto kao treba. I verovatno da nema napretka – tako da vremenom bol prihvatiš i ako ga zavoliš na pravom si mestu da rasteš.

Ironman 70.3 i ja

Kompetetivnost  u triatlonu/trčanju je usmerena na sebe samog, te na sve ljude na stazi koje prestižeš ili kao u mom slučaju koji te prestižu. Sport u ovom modernom obliku, te pompezna Ironman serija, je bezbedno mesto u kojem si tu da pokažeš šta imaš i koliko te ima. Svako sa sobom i sa svim ostalima. A to, biti sa samim sobom i dati svoj maksimum je skroz ljudski, podseća me kada sam bio student i uspevao da spojim po 70 sati danononoćnog spremanja ispita.

Što se tiče moje trke, bajs u skladu sa mojim stažom od 7 meseci – 3:10 minuta, a trčanje oko 1:43 sa negativnim splitom, što znači da sam išao brže drugi deo, pa sam ok zadovoljan, jer sam za to i trenirao. Staza je bila nešto kraća.

Na bajsu sam išao u skladu sa upustvom Vlade Savića i malo jače od toga, a trčanje isto rezervisano sa komfronim 5:00 do 16 km. U opšte mi je nije bilo do toga da sada dajem maksimum, jer ovo je više neki trening a ne triatlon trka kada nema plivanja.

Tokom trčanja sam se u stvari setio svih ljudi koji su mi pisali pisma podrške. Uz možda do sada najači momenat „runners high“, kada samo što nisam zaplakao na stazi (ludačka hormonska reakcija posle 4 sata visokog tempa) pala je odluka da pored svega budem najbolje što mogu.

U skladu sa Nebojšinim upustvima kako raditi triatlon: „na španskom je to 3xC (calma, cabeza, cajones) a na srpskom 3xM (sMireno u vodi, sa Mozgom na bajsu i sa Mudima tek na trcanju)“ odlučio da ipak idem do kraja i da sve od tada bude „all out“. Od 16km trčanje je išlo: 4:40, 4:37, 4:45 i slično do kraja.

Post Race

U toku ovih par dana nakon trke, shvatio sam i shvatam da sam postao triatlonac. To je ceo nov identitet da se igram sa njim. Ovo znači da treba napraviti nove planove za ostatak sezone, ali uz ono što mislim da mi jako ne dostaje: snaga – gym i joga – istezanje. Više ću se posvetiti ovim stvarima u narednom periodu, a planiram i eskperiment sa veganskom ishranom i čišćenjem sokovima.

Za kraj, pozdrav i čestitke Olji, Balši, Vladi Sremčeviću koji su takođe po prvi put nastupali na trci. Ostalo je i zahvaliti se Vladi Saviću, treneru bez kojeg ovo ne bi bio isti put, ali tu reči zahvalnosti teško da mogu da opišu osećaj kada imaš nekog na tako jedinstven način podržavajućeg u ovom procesu.

Zatvaramo ovaj blog i idemo dalje.