„Dao sam bukvalno sve što sam imao i duboko u sebi smatram da je to jedini pravi način“ – IM Austrija [REPORTAŽA]

Petak

Atmosfera koja vlada u danima pred Ironman je teško opisiva onome ko to nije doživeo. Grad u kome se trka održava je preplavnjen učesnicima, njihovim prijateljima, porodicama, navijačima…  Na sve strane lete bicikli, trči se, pliva… hvataju se poslednji dani za trening. Na Expu se kupuju potrebne i nepotrebne stvari, menja se već hiljadu puta provereno i sigurno za neke potpuno nove komade opreme, ali “brže i bolje”

U razgovorima postoji samo jedna tema – trka. I što je grad domaćin manji to je i cela atmosfera vrelija. Klagenfurt je selo. Uglavnom, vlada jedna psihoza koju sam ja želeo da izbegnem po svaku cenu, tako da sam, iskusno, uzeo smeštaj u rizortu u Rosentalu, 25km od Klagenfurta, na jednom mirnom jezeru – bar dve i po planete dalje od svega što se dešavalo u gradu.

Kako sam startni paket podigao još u četvrtak, petak je bio jedini dan bez treninga mnogo meseci unazad. Nije ostalo ništa osim da ga provedem između sauna, turskih kupatila, bazena i jezera. To sam i uradio.

SUBOTA – priprema za trku je nauka

U subotu sam ustao rano, pre sedam. Odradio dva treninga, poslednja pred trku i krenuo na “race brief”. Odslušao ono sto sam manje-više znao, vratio se nazad, ne želeci da ostajem u “Iron Cityiju” (kako se zove ceo deo grada posvećen trci) ni minut duže nego što je potrebno.

Samo što sam se vratio, nešto pojeo, bilo je vreme da idem nazad u Klagenfurt na bike check-in, period od neka 3 sata, dan uoči trke, u kome ste obavezni da dođete do Bike parka, ostavite bicikl i kese za obe tranzicije.

U tzv. Bike bag ostavljate stvari koje su vam potrebne za vožnju bicikla. Ukratko – sve sem bickla. Kaciga, sprinterice, gelovi (ukoliko ih ne donosite sa sobom na dan trke), naočare, kremu za sunčanje, čarape (da, ima triatlonaca koji nose sprinterice sa čarapama)…

U Run bag pakujete, logično, sve što vam je potrebno za trčanje. Razni ljudi, razne stvari, ali ono što bi svako trebalo da u tu kesu stavite su – patike za trčanje. Ne biste verovali koliko njih to ne uradi. Onda im ostaje da odustanu od trke ili da trče u čarapama, ukoliko su od onih koji ih koriste na biciklu.

Pored patika u ovoj kesi mesto bi morali da nađu kačket, čiste čarape (verujte mi, stopala to znaju da cene), jedan gel, za do prve okrepe, opet krema (ukoliko je jako sunce) i eventualno majica u kojoj ćete da trčite.

Neretko takmičari voze bicikl u aero majicama (skin suit) koje imaju kratke ili duge rukave u kojima im posle nije prijatno da trče jer su preuske i onemogućavaju pokrete gornjeg dela tela kojih u prethodnih 180km nije bilo. Tada se u drugoj tranziciji presvlače u majice bez rukava, što, u principu, ne oduzima mnogo vremena (inače, vreme u Ironman trci je jedan vrlo relativan pojam).

SPECIAL NEED BAGS

Pored ove dve kese, postoje još tri. Dve kese su tzv “Special need bags” u koje, ako ste razmaženi, obično stavljate neku specijalnu hidrataciju ili hranu koja vam iz nekog razloga godi više nego ono ponuđeno na okrepnim stanicama. Imate pravo na jednu tokom biciklističkog dela i jednu na maratonu.

Ukoliko koristite ove dve kese, to znači da ćete negde na pola staze sići sa bajka, potrošiti vreme da je pronađete, otvorite, uzmete to iz nje, popnete se na bajk i nastavite. Volim da mislim da sam sada već na nivou da mi tih par izgubljenih minuta znače nešto a i nisam baš toliko poseban i izbirljiv, da ne mogu da svarim ono što mi nude na stanicama.

Još kada sam bio mali, majka mi je govorila da imam vatrostalan želudac, što je verovatno trebalo da mi da do znanja da sam svinja koja je u stanju da pojede sve što u kući ima i ostavi mlađeg brata bez ručka. Šta da mu radim što nije trenirao vaterpolo pa je bio manje gladan.

Street wear bag

Treća kesa je “Street wear” i kako joj samo ime kaže, u njoj treba da se nađu stvari koje ćete obući posle trke i otići do hotela. Do sada sam imao sreću da je sa mnom na trkama uvek bio neko ko bi mi stvari doneo na cilj (uz još veću sreću da do tog cilja i stignem).

Iskusni saveti Bojana Marića

Bike check-in sam proveo sa Bojanom Marićem i njegovom suprugom Kelly. Bojan je jedan od naših najuspešnijih triatlonaca na dugim distancama, koji živi u Americi i pored trkanja, bavi se, veoma uspešno i trenerskim poslom.

Pored lepog druženja, Bojan mi je omogućio i da maraton ne počnem u mokrim patikama i čarapama. Dok smo kačili kese za T2, pitao me je da li sam patike spakovao u kesu unutar ove. Naravno da nisam, a i nije mi bilo jasno zašto bih. Rekao mi je da je sa gornje strane otvor koji učkur ne zatvara do kraja (OK, to sam video i sam) i da ukoliko tokom noći padne kisa, napuniće mi kesu vodom i potopiti sve u njoj. Pošto nisam imao još jednu kesu, uvezao sam vrh kese tako da je taj otvor okrenut na dole, misleći da to radim bez potrebe, jer je prognoza takva da kiše nema danima isped nas.

Te večeri je počeo pljusak i padao otprilike do ponoći! Bojane, hvala ti još jednom!

Odmor pred trku

Pošto sam ostavio bicikl, okačio kese, otišao sam iz Bike parka i po drugi put tog dana se vratio u Rosental.

U sobi sam još jednom proverio sve što mi je potrebno za sutra. Verujte mi, spisak stvari je zastrašujući. Sve što ćete da pojedete i popijete u prvih 100ak km bajka, pumpa, neopren, pulsmetar, kapa, naočare za plivanje, doručak za sutra, suplementi, alat za sutrašnju proveru bicikla, sat (da, SAT!!!), odeću u skladu sa jutarnjom temperaturom i tako dalje…

U uverenju da sam spakovao sve, odlazim sa bratom na večeru.

Legao sam oko 22h, da kao nešto pročitam, pa da probam da spavam. Unapred sam znao da od spavanja nema ništa, ali sam prethodnih dana spavao za mene, neuobičajeno dobro, tako da me i nije bilo preterano briga. San noć pred trku je poželjan, ali ne i ključan. Iz iskustva znam da su bitnije noći pre ove poslednje. Ako je tu akumulirano dovoljno vremena provedenih u carstvu medvedića, nemate zbog čega da brinete. Za divno čudo, odspavao sam koji sat, u maniru iskusnog Ironmana sa čitavom jednom punom distancom iza sebe.

Alarm sam navio na 3:45.

NEDELJA – Dan trke

Probudio sam se, kao i uvek u životu, pre alarma. Ustao, probudio brata i doručkovao. Iako u 99% slučajeva doručkujem isto (musli, lešnike, med i neko sasušeno voće), pred trku ovakav obrok preskačem.. Za toliko vlakana ipak nemam dovoljno vremena, ako me razumete.

Pojeo sam uobičajen trkački dorucak. 3 – 4 parčeta integralnog hleba sa nutelom. To će taman da se svari i popakuje tamo gde treba i vozi me do izlaska iz vode.

Krećemo za Klagenfurt. Bike park se otvara u 5 na tačno 60 minuta. Treba proveriti gume (umeju preko noći da ispuste), menjač (tu stvarno ne znam šta bi moglo da se desi, ali kao to rade svi, pa što bih se ja pravio pametan), kočnice…i spokojan izaći i uputiti se ka startu plivanja.

Na putu do plaže sretao sam gomile takmičara sa jasnim strahom u očima. Za 45% ljudi koji će se naći na startu, ovo će biti prva Ironman trka. Čak i za one koji ih imaju desetine za sobom, period pred start uglavnom nije prijatan i malo ko ga voli. Što se mene tiče, nikada u životu nisam bio tremaroš. Nekako kad god je bila frka, bili to ispiti na fakultetu ili utakmice u kojima sam igrao kao vaterpolista, bio sam miran, hladan i pružao najbolje.

Tako i sada… jednostavno sam čekao da dođe vreme za pucanj mog topa i da uletim u jezero. Ovaj mini hvalospev o sebi prekinuo bih time da sam nekada i previše opušten, da ne kažem – tup. Videvši da je došlo vreme da uđem u start zonu, skinuo sam Garmin sa ruke i dao ga bratu kako bih obukao odelo za plivanje. On ga je uzeo, stavio u džep i nije mi ga vratio a ja mu ga nisam tražio. Navukao sam kapu, naočare, fistovao se (pozdravili se pesnicama, jer tako rade šmekeri) sa Stevom i prošao veliku kapiju na kojoj je pisalo Swim Start.

Od ove godine u Austriji su uveli start u talasima, što je ipak malo bolje od masovnog starta, koji jeste atratkivan za kameru i gledaoce ali je pakao za sve u vodi.

Moj talas je bio “Schnelle welle”, odnosno brzi talas. To je kao 400 najbržih, odnosno onih koji plivaju 3.8km za sat ili manje. Po programu smo startovali odmah iza profesionalaca, što je u tom momentu značilo za oko 10ak minuta.

Zauzeo sam mesto blizu vode, malo sa strane… gledao ljude oko sebe i video nešto neobično. Svako je oko ručnog zgloba imao nešto što ja nisam – sat. Tada se osećate isto kao kada ne nađete auto tamo gde ste ga parkirali (prim.prev. ukrali su vam ga) ali vi ipak nastavljate da gledate okolo jer “mora da je tu negde”. Tako sam i ja svoj teleći pogled spustio kao levoj saci, nadajući se da će moj macho roze 920XT da se ipak pojavi. Neverovatno, ali ipak – nije!

Svet mi se srušio. Znao sam da je Steva već krenuo u hotel jer mu se SPAVALO i da je šansa da ga ugledam među hiljadama ljudi ravna nuli. Ipak, u očajnim situacijama vučete očajničke poteze. Izlećem iz startne zone preskačući ogradu jer nisam smeo da izađem tamo gde sam ušao da ne bih ne dao bog, zbunio čip oko noge prelazeći preko tepiha koji nas je sve “očitavao” prilikom ulaska.

Krećem da tražim brata, izlazim sa štranda na ulicu. To je bio prizor koji ne pamte ni eventualni preživeli prijatelji Marije Tereze. Čovek u neoprenu, sa kapom i naočarima za plivanje, bos trči niz Universitätsstraße i urla nečije ime.

Imao sam ludu sreću što me niko od doktora iz gomile ambulantnih kola nije video, jer bih verovatno završio u nekom sanatorijumu, sedeći na klupi i mazeći jabuku….

Trčao sam tako bar kilometar u pravcu u kom sam mislio da je Steva otišao. Nije ga bilo. Negde baš tada, jedva čujem spikera (jer sam verovatno bio bliži Jesenicama nego Klagenfurtu): Five minutes!

Shvatam da ću da zakasnim na start. Trošim još par sekundi da odlučim da li uopšte da se vraćam, i ipak trčim nazad. Probijam se kroz supruge, muževe, decu, roditelje, prijatelje (samo onog mog kretena nema) i ulećem u štrand. Preskačem ogradu pritrčavam do onih 399 srećnika sa satovima kada se oglašava top. Šta je tu je…. Ulećem u vodu….

PLIVANJE – da li da odustanem?

Prvih par stotina metara je prošlo u guranju i borbi za poziciju. U ovom delu, nekako se obično dobro snađem. Kao neko ko je dugo igrao vaterpolo, navikao sam na tuču u vodi i na plivanje preko tuđih glava (iako je to u vaterpolu isključenje, ovde ipak tolerišu), tako da se maltene čudno osecam kada me niko ne povlači na dno.

Posle 6,7 minuta, svako je imao svoje parče jezera i plivao ka prvoj bovi. U IM triatlonu draft je dozvoljen u plivanju. Ko hoće, zna i može – neka izvoli.

Uglavnom sam plivao sam….kada vam je, u sat vremena, 58 minuta glava ispod vode, nemate mnogo toga što biste mogli da radite.

Plivate i razmišljate o raznim stvarima. Ja sam razmišljao o tome da li da odustanem. Na treninzima mogu da pogodim tempo trčanja u par sekundi, puls u 2,3 otkucaja gore-dole. Jednostavno, posle hiljada sati prakse, steknete osećaj.

Ironman je drugačiji. Prvo, to je triatlon, što znaci da posle bicikla ne idete na tuširanje nego obuvate patike i krećete u marathon. Svaki triatlonac će vam reći da vam je tada percepcija manje ili više poremećena. Obično trčite brže nego što mislite da trčite, i u tim prvim kilometrima, sat vam je neophodan kako ne biste divljali i došli u situaciju da do 15og kilometra spalite sve što imate i ostatak dana provedete u jednoj veoma dugoj šetnji.

Šetnju ni u jednoj verziji (a verujte mi, razmišljao sam čak i tome kako bi bilo lepo da pobedim) nisam uzimao u obzir. Došao sam u Klagenfurt da trku završim bar sekund ispod 11h i, ili će tako da bude ili ću da upoznam Boga.

Na kraju trčanja, opet idete u drugu krajnost. Mislite da držite sasvim pristojan tempo a u stvari se vučete 6min/km… Posle 20ak minuta većanja sa samim sobom, ja sam odlučio da – odustanem. Jednostavno nisam hteo da mučim sebe pogađajući koliko je vremena od trke prošlo, gde sam, koliko brzo ili sporo trčim, da li sam po pulsu bliži da zaspim ili da se šlogiram… Izaći ću iz vode, vratiću čip i prijaviću se za neku drugu trku do kraja leta. Na nekoj sigurno ima mesta….

Plivao sam tempom koji je reflektovao moja osećanja….Nema elana, nema adrenalina, nema želje…Daj samo da se dovučem do izlaza a da se baš ne izblamiram u ovom brzom talasu pa da se pakujem. Plivao se jedan krug sa dva leva skretanja od 90 stepeni, do ulaska u kanal.

Kanalom se plivalo još oko 1km kada je izlaz iz vode bio na desnoj strani. Uslovi idealni. Voda ravna, mirna, prozirna, čista… 21.5C. U kanalu je malo drugačije. Ima više mulja, voda je plitka, a drveće je nadvijeno nad vama pa imate utisak da plivate kroz tunel. Sve vreme duž kanala su nas navijači bodrili (ko je imao navijače, moj je otišao u hotel). Pri svakom udisaju na usnama sam im čitao ime nekog drugog plivača. Lepo je bilo.

Izlazim iz vode, volonteri mi pomažu, kao i svakom drugom, da lakše pređem iz vodoravnog u vertikalan položaj, krećem da trčim ka T1. Na tom putu, koji nije kratak, preteklo me par desetina takmičara. Nije mi bilo bitno, ionako se moja trka ovde završava. Iz te melanholije prenulo me uzvikivanje mog imena.

Dignem glavu i vidim ženu, sudiju koja viče: Bojaaaan, Bojaaaan i mlati visoko podignutom rukom u kojoj se nalazi MOJ GARMIN!!!! Rekoh jednom, mislim da sam se više obradovao samo kada sam dobio sina.

Diploma fakulteta, vozačka dozvola, prva IM medalja….to su smešne stvari.. Ja sam dobio moj sat! Negde iza te divne, prelepe gospođe vidim lice mog brata sa razvučenim osmehom. Uzmem sat, krenem ka njemu da ga zagrim i izljubim ali mi je on pokazao rukom ka bajk parku i rekao: pa ajde sada!!!

U tom momentu znao sam jednu stvar – ne postoji ništa na ovom svetu što će da me spreči da na cilju ugledam vreme koje počinje sa 10!
Vreme plivanja 1h04min (1:39/100m)

BAJK

Tranzicija je prošla dobro i još bitnije, trajala je 5 minuta, što je s obzirom na dužinu trčanja od jezera do parkinga, treptaj oka.

Sedam na bajk polulud od sreće. Izlazim na glavni put, krećem da vozim ali shvatam da brzina od 40km/h kojom sam tada išao po ravnom, neće daleko da me odvede.

Vlada (Vlada Savić, moj trener) mi je zadao vate (snaga sa tzv. powermetra se očitava u vatima i verovatno je jedini relevatntan parametar vezan za ono šta vi zaista radite na vašem biciklu) a ja sam išao preko njih.

Dovoljno priseban, popuštam, čak i više nego što treba. Staza je vodila na zapad, pored jezera, preko planina, prilicćno valovita sa lepo raspoređenim usponima. Dva kruga od po 90km sa ukupnom elevacijom od oko 1800m, što nije malo, ali ako ste se u jednom danu, bez pauze, dva puta popeli na Kopaonik i u 70km napravili visinsku razliku od 2700m, onda znate jedno: taman je vreme za užinu, a ove planine su tako slatke.

Negde na mom 40-om km (a njegovom ko zna kom) nalećem na Vanhonakera, svetskog rekordera na IM distanci (7:45) i vodećeg u trci. Brzina kojom je isao ka meni je bila nestvarna. Razmišljam….ako me pogodi, gledaoci će imati priliku da uživo vide scenu iz Highlander-a, cčvek će jednostavno da prođe kroz mene.

Ode tako Marino dalje, svojim poslom (uradio ga je tako da je postigao treće najbolje vreme u istoriji, 7:48, i završio ispred drugog za oko 20 minuta) a ja nastavim svojim. Staza je prelepa, jezera, livade, planine, sela… podrška neverovatna.

Na usponima doživljavate Tour de France iskustvo. Krećete se kroz gomile navijača koji se sklanjaju ispred vas, taman toliko da možete da prođete. Na usponima imam i jedini problem. Kaseta koju vozim je hronometarska i sklopljena je za sve osim za prelaz preko Alpa.

Na strmijim usponima od 10, 11 i vise % vozim u “najlakšem” prenosu, kadencu jedva 40. Mislim da je i Hanibalovim slonovima bilo lakše. Plan je bio da na usponima dužim od 3min vozim oko 230W. To je bilo nemoguće. Samo da bih ostao na biciklu, morao sam da pravim oko 300.

Nisam bio previše zabrinut, znao sam da mogu, a i regenerisao bih se na spuštanjima, kojih je, logično, bilo koliko i uspona. Nisu bili teški, krivine su se otvarale, sa malo mrtvih uglova, i sve sam ih prolazio na aero barovima. Spuštao bih se u najaerodinamičniji položaj koji sam mogao da napravim i išao po 70kmh bez okretanja pedala, čak i u krivinama.

Pratio sam vreme na displeju mog powermetra i video da malo kasnim za planom. Ako ću maraton da trčim za oko 4h ili nešto više, moraću da ubrzam. Na 150-om kilometru, to je malo lakše reći nego učiniti, ali opet sam uspeo nekako da u poslednjih 20-ak km vožnje nazad ka gradu, napravim prosek od preko 40km/h (da ne pomislite da sam Fabian Cancellara, bilo je i blagih nizbrdica, pa je i to malo pomoglo).

Na bajku sam potrošio oko 10 gelova, 3 banane, 2,5l vode, oko 500ml napitka u koji sam razložio oko 800Kcal i oko 1l izotonika. Vreme 5h38.

MARATON

U T2 ulazim relativno svež, skidam sprinterice, kacigu, uzimam Run bag, obuvam patike, cedim u sebe još jedan gel, stavljam kačket i izlećem…Vreme jedva nesto preko 3min. Ne verujem ni da pro’s to rade nešto bitno brže.

Sada ide ono o čemu sam već pisao… sa sve nekim stepenicama, mostićem, krivinama levo-desno na svakih 10m, moj prvi kilometar je 4:20 a imam osećaj da džogiram.

Možete da budete najbolji maratonac na svetu, ali ako sagorite sve što imate, ne idete vi nikud. Mene lično, ovaj tempo vodi do oznake za 15. kilometar a to mi, nekako, nije dovoljno.

Silim se da spustim brzinu na bar 5:10-15. Uspevam, ulazim u neki cruise control mod. Staza ima dva kruga. Od starta plivanja vodi uz jezero, pa nazad ka gradu, kroz grad, nazad do jezera i tako dva puta. Koliko je biciklistički deo zanimljiv, toliko je ovaj dosadan.

Osim podloge koja se menja (u jednom momentu trčite nekoliko stotina metara po plaži, po šljunku, a ima i trave, kocke, betona….) prilično je monotono.

Staza je jako uzana, dvosmerna i imam utisak da je sudar neizbežan ako bilo ko skrene koji decimeter u svoje levo. Do nekog 20-og kilometra imao sam osećaj da u svakom momentu mogu da ubrzam za 30-ak sec po kilometru bez nekih bitnih posledica. Sreća pa imam dovoljno mozga da znam da to što ja mislim nema nikakvog realnog uporišta i da ako ubrzam idem pravo – nigde.

Trčao sam lagano, misli su mi bile pozitivne… prolaz na 21km 1h:45. Hidriram se dobro, jedem još bolje. Za sada voda i izotonici. O red bullu i koka koli još uvek ne razmišljam.

Uzimam gelove, banane, po koje parče lubenice…Negde na 25-om km počinjem po prvi put da osećam umor. I dalje to nije ništa alarmantno i potpuno je očekivano posle 206 kilometara konstantnog kretanja kroz razna agregatna stanja. Nastavljam sigurno, tempom sada već bližim 5:30/km.

Počinjem da uzimam koka-kolu i bilo šta slano na sta naletim na okrepnoj stanici. Temperatura je oko 31C, mada ima dosta hlada, znojenje a samim tim i gubljenje soli i minerala, je konstantno.

Grčevi, a hodanje nije opcija

30. kilometar… Grč u desnom stopalu. Nisam sklon grčevima, imao sam ih jednom u životu, na Beogradskom maratonu koji sam trčao nespreman i dehidriran. Razmiljam šta da radim. Hodanje ne dolazi u obzir, osim ako mi noga ne otpadne… Grčevi se pojačvaju. Svaki put kada podignem stopalo sa zemlje, prsti mi se skupe i uvrnu ka unutra (teško zamislivo, nemojte ni da se trudite).

Krećem da gazim jako, punim stopalom. Praktično udaram o podlogu kao da hoću da oteram dosadnog psa. Deluje! Nekih 700-800m dalje grčevi prestaju. Moj spokoj traje kratko. Minut, dva kasnije, ista stvar, levo stopalo. Ovde sam sa terapijom počeo odmah i cela stvar je trajala nesto kraće.

Mislim da sam u ovih par kilometara propustio da se dopunim na bar 2 stanice i to mi se negde na 36-om km obija o glavu. Trčim delom staze koja od jezera vodi ka gradu. Ispred mene je centar Klagenfurta, gde se okrećemo oko nekog spomenika i idemo nazad ka cilju. Da, cilju.

Toliko je blizu da mogu da namirišem pizze i glupo bezalkoholno pivo koje ti daju uz medalju, dok ne uđeš u “Iron Dome” u kome je asortiman ipak malo širi.

Odjednom, bez ikakve najave (da je bio mrak, ovde mi baš lepo stajalo “i pod okriljem noći”) kreće da mi se sužava vidno polje, jeza niz kicmu, ostajem bez goriva…. Idem ka nečemu sto se zove “complete body shutdown”, ili jednostavno na srpskom – zid.

Nema Roki magije

Za one koji su se nagledali filmova tipa Roki, Krvavi sport i sl… u Ironmanu nema magije. Nema “iznenadne neverovatne snage” koja se pojavljuje baš kada svi misle da je gotovo, gde takmičar stisne zube i kreće da trči kao da je Abebe Bikila ušao u njega.

Kada shvataš da je zid ispred, ostaje ti samo jedna stvar – da pokušaš da se dovučeš do okrepne stanice i popiješ sve što tamo ima a da je na listi zabranjenih stvari koje jedan roditelj sme da daje detetu. Dakle, koka kola, pepsi, red bull, guarana, šećerlema (ovoga nema, ali dobro zvuči)…

Uspevam da dodžogiram (ovo je i jedini kilometar koji sam išao preko 6 minuta) do okrepe, uzimam obe čaše iz ruku neke devojčice i sipam sebi u grlo, to ponavljam sa svakim detetom koje je vikalo “kola, kola…” i držalo bilo sta u ruci. Vraćam se u život. Nije baš da sam spreman da se verem po drveću, ali recimo da sam imao stativu od koje se lopta odbila nazad u teren.

C’mon champ, bring it home!

Tu negde čujem i jedine reči koje su mi ikada znacile nešto tokom trke. Možda ću sada reći nešto ružno i molim sve da me ne shvate pogrešno, ali nikada mi ništa u smislu performansi, nekog naleta energije, čudesnog oporavka… nije značilo bilo šta što mi je iko iz publike rekao tokom trke. Pričam o onom delu trke kada već postaje ozbiljno, ne o prvim kilometrima kada je svima zanimljivo, kada se svi nešto šale i bacaju “petice” (kakav glup izraz!) prolaznicima.

Dakle, možeš da mi pričaš šta hoćeš, da mi uzvikuješ ime, da me bodriš na srpskom, da pljeskaš do sutra… jednostavno, ne čujem to… tako je bilo oduvek. Snagu sam nalazio u sebi, misleći na meni drage ljude i na to da im ovo što radim znači isto koliko i meni.

Uglavnom, prolazeći pored kordona finih, dobrih ljudi, sa najboljim namerama, ali čiji su se uzvici odbijali od mene, nalećem na nekog Amerikanca, koji videvši da mi je sve samo ne lako, prilazi i govori mi (bez dranja, sasvim staloženo, kao da mi je otac) C’mon champ, bring it home!

Dao sam bukvalno sve što sam imao, i duboko u sebi smatram da je to jedini pravi način.

Tada je to bilo, verovatno, sve što sam želeo da čujem ali nisam znao da može da stane u rečenicu od četiri i po reči. To je bio 39. kilometar. Iza mene je ostao grad a ispred, jezero sa finish linijom. Podigao sam tempo na 5:10… pa na 5… poslednjih kilometar i po trčao sam 4:30/km… trčao sam kao da više nikada u životu neću da se takmičim…

Poslednjih 100m trčanja po tepihu je bilo sve ono što sam sanjao poslednjih 12 meseci.

Displej na cilju je pokazivao 10h36’ (na kraju je bilo 10:41, ali koga briga). Maraton sam trčao brže od bilo kakve prognoze, brže nego što sam pomišljao da sam sposoban. Po drugi put u životu, čuo sam svoje ime. Po drugi put sam poneo naziv coveka od gvožđa. Ovo mi je bez konkurencije bila najteža trka u životu.

Dao sam bukvalno sve sto sam imao, i duboko u sebi smatram da je to jedini pravi nacin.

Tog 28.juna mi je u glavi bila rečenica možda i najvećeg trkača svih vremena, Emila Zatopeka koji je na maratonu na Olimpijskim igrama ’56. godine rekao: Men, today we all die a little.
Maraton 3h49min

UKUPNO vreme 10h41min

Napisao Ironman – Bojan Đurić.