Svetsko prvenstvo i Ironman-u (IM) održava se svakog oktobra u mestu Kailua-Kona, na Havajima, odakle triatlon i potiče. Na njemu nastupa 2000 profesionalaca i onih koji su se kvalifikovali u starosnim kategorijama, dakle krem da la krem svetskog triatlona.
Do Kone se stiže preko regionalnih Ironman šampionata i drugih svetskih Ironman trka, a naš Bojan Đurić je jedan od onih kome je to pošlo za rukom ponovo!
Posle IM trke u Santa Rosi, gde je finiširao kao 4. u svojoj kategoriji, Bojan nam otkriva detalje priprema za Konu, govori nam o biznisu i sportu, o tome zašto je važno imati trenera, i o tome da li svako može biti Ironman.
Kako sada izgleda tvoja trenažna nedelja?
Nedelje posle trke izgledaju veoma lepo! Potpuni prestanak fizičkih aktivnosti posle Ironman trke je velika greška. Naravno, još veća bi bila da se pravimo da nam nije ništa! I da nastavimo tamo gde smo stali. Siguran način da dokusurimo naš već dovoljno napaćen organizam.
Dve nedelje posle trke imam jedan lagani trening dnevno. U početku su to uglavnom plivanja umerenog intenziteta, do 2km ili vožnja bicikla 45-60 minuta. Prvo trčanje sam imao tek posle 5 dana.
Ovo je ujedno i period kada dozvoljavam sebi da jedem (a i pijem) sve ono što mesecima nisam hteo, tako da ne vodim apsolutno računa koliko sam kalorija uneo (a kao bivši vaterpolista, verujte mi, to umeju da budu zastrašujuće brojke) ili piva popio. U ovih 15-ak dana, sve je dozvoljeno. 3-5 kg se podrazumeva!
Koji trening ti najteže pada?
Najteže mi padaju testovi, sreća pa su retki. Na plivanju je to takozvanih “slomljenih” 1500 m gde se pliva 500+400+300+200+100 m “all out”. Na biciklu FTP test (merenje vaše maksimalne prosečne snage tokom jednog sata, ili malo lakše, tokom 20 min) a na trčanju je to test na 5km. Iako izuzetno teški, čak i psihički stresni, oni su neophodni da biste znali gde ste, odakle krećete, kao i gde želite da budete.
Koji je najjači trening koji si radio za Konu (po disciplinama)?
Na papiru je to bio trening 3 nedelje pred trku. Kada sam ga pročitao, mislio sam da se moj trener prevario. Da su oni kilometri trčanja na kraju u stvari minuti…. nažalost, Vlada Savić ne greši.
Sastojao se od oko 200 km bicikla sa prosecnih 3W/kg (prevedeno na neki razumljiviji jezik, to je recimo prosek od 38-40 km/h, po ravnom, tokom 200 km) sa trčanjem odmah posle gde sam trčao 5 km tempo 4:50/km, zatim 5km 4:40/km pa 5km 4:20km i na kraju 4 km na 4:00/km, bez pauze između.
Ne znam ni kako ni zašto, ali taj trening mi nije pao onoliko teško koliko sam mislio da će, iako je trajao skoro 7 sati sa pauzom koliko mi je trebalo da siđem sa bicikla i umesto sprinterica obujem patike. Valjda je to bio jedan od onih dana kada vam sve ide.
Kako je izgledala najjača nedelja?
To su u stvari 3-4 vezane nedelje, obično od 6. do 2. nedelje pred trku. U njima sam imao izmedu 25 i 28 sati treninga. Sastojale bi se od oko 15-ak km plivanja, 80-ak km trčanja i možda 400-450 km bicikla. To su nedelje kada sam i najviše skoncentrisan na cilj. Gledam da jedem najkvalitetnije što mogu, da se odmaram koliko god je to moguće više, da spavam više nego što to obično činim. To su nedelje koje prave razliku.
Koji je tvoj plan za Konu?
Da se kupam, sunčam i pijem mnogo pića sa kišobrančićima! Šalim se, ali ne mnogo.
Konu shvatam kao nagradu za 6 godina velikog truda. Ona je moj počasni krug, majka svih triatlonskih trka i naš Mount Everest.
Želim da uživam, koliko je to moguće u onim uslovima i na stazi od 226 km. Kažu da ništa ne može da vas pripremi na onu kombinaciju vlage i temperature, tako da ovo “uživanje” morate da posmatrate kroz prizmu ljudi koji vole da se muče.
To naravno ne znači da tamo idem kao turista. Jedno je šta ja mislim da treba da uradim, problem je što pucanj onog topa napravi da od tog plana nema ništa, nego se sve svede na – ma daj još samo ovaj put….
Koje suplemente koristiš, i kako?
Trudim se da sve što mogu, unesem kroz balansiranu i zdravu ishranu, ali sam svestan da to često nije moguće. Kao dodatke koristim magnezijum, cink, koncentrat soka od cvekle i posle jakih treninga glutamin.
Što se tiče onoga sto jedem i pijem tokom dugih treninga i trka, tu nisam previše izbirljiv. Imam sreće pa u sebe zaista mogu da trpam svašta. Dok god je to brza energija, prost šećer kakvog god da je porekla, ja sam zadovoljan.
Posle jačih treninga pijem triatlonsku svetu vodicu – čokoladno mleko. Još nisu izmislili bolji „recovery drink“ od njega. Savršen odnos proteina i ugljenih hidrata u razmeri 1:4. A i ukusno je!
Za koga je IM takmičenje? Da li to može svako?
Voleo bih da me vaši čitaoci sada shvate bukvalno: svaka, ali svaka zdrava osoba koja je u nekoj relativno normalnoj fizickoj kondiciji, i sa dovoljno želje, motiva i vremena, može da se spremi i da prođe kroz cilj u vremenskom limitu od 17 sati.
Nisam prvi koji je ovo rekao, sigurno nisam ni poslednji, ali ljudima to stalno morate da ponavljate.
Ironman nije nikakav vanzemaljac, čudesno nadarena osoba sa osobinama rezervisanim samo za Marvelove junake. Možda neće svako moći da se takmiči na vrhunskom nivou, ali da sa osmehom prođe kroz cilj za 14, 15 ili 16 sati, garantujem vam da hoće.
Nije lako, ali valjda u tome leži nagrada. Nemojte da vas plaše razdaljine. I tablica množenja nam je svima nekada izgledala nemoguće.
Da li jedan Ironman mora da bude pomalo mazohista?
Ne znam da li treba da bude mazohista, verovatno pomaže, ali mora da može da trpi i ne sme lako da odustaje. U sportovima izdržljivosti, kao što su biciklizam, dugi triathlon, nordijsko skijanje, maraton… na onom vrhunskom nivou, manje-više, svi su jednako talentovani. Prema svima je onaj gore bio više nego darežljiv i svi treniraju jednako jako.
Ko na kraju pobeđuje? Kažu, onaj koji je spreman više da pati. Tu se pravi razlika.
Onaj koji bolje može da podnese fizicku bol (da, nekada ume veoma da boli), i duže je trpi on se penje na najviši stepenik.
Posle 5 godina IM treninga, verovatno sve znaš i sam i mnogi triatlonci treniraju sami – ti ne. Zašto je važno imati trenera? Kako ide tvoja saradnja sa trenerom?
Ne verujem da sve znam i ne zanosim se da ću ikada to moći da kažem. Za početak, nikada sebi ne bih dao treninge koje sam dobijao u onom poslednjem bloku od 8 nedelja pred trku jer je ono izgledalo strašno!
Što se tiče odnosa sa trenerom, najbitnije je da ne sumnjate u njegovo znanje. Da mu verujete. Ja mom treneru bezrezervno verujem i mislim da je to jedini pravi odnos.
Ono u čemu se razlikuje naša saradnja sa početka i ova danas, je što sam stekao neko iskustvo, naučio da bolje razumem svoje telo i da shvatim šta mi leži više a šta manje, kao i dokle mogu da ga guram.
Tako bih ponekad sam predlagao stvari kao što su: hajde da narednih meseci veći akcenat stavimo na trčanje, ili, osećam se dobro, brzo i lako se oporavljam, možemo jače… naravno, njegova je poslednja. Ako kaže, nije ti telo još uvek spremno da apsorbuje 80 km trćanja nedeljno, povredićeš se, znam da je tako. Kad god ga nisam poslušao, zažalio sam. Odavno to više ne radim.
Koliki je udeo trenera u tvom uspehu?
Nikada, baš nikada, ne bih bio ni blizu da uradim ovo što sam uradio da Vlada Savić nije uz mene. Njemu dugujem svaku medalju a pogotovo ovu poslednju.
Pre 4 god napisao si odličnu reportažu iz Austrije. Nivo treme – 0. Da li danas možes da kažes da je bilo treme u nekim momentima (na bilo kojoj tri trci), ipak su se ulozi povećali ?
Ja zaista nemam previše osobina ili talenata koji bi me izdigli u odnosu na druge. Neki meni veoma dragi ljudi se ne slažu, ali ja zaista mislim da nisam posebno talentovan ni za jedan od ova tri sporta.
Plivam dobro jer sam trenirao vaterpolo i za toliko vremena koliko sam ja proveo u vodi i sekira bi proplivala. Biciklizam mi je možda jedini prirodno legao mada sam ga godinama forsirao, provodio neretko po 6 sati na trenažeru, a to je moralo da da razultat. Trčanje je posebna priča. Tvrdim da sam, od ljudi koji su u vrhu amaterskog dugog triatlona, sigurno najveći antitalenat za trčanje. Eto, ispade da sam ja pravi primer da je uspeh 95% mukotrpan rad!
E ono gde sam dobar, a ima i toga 🙂 je da sam najbolji kad je najpotrebnije, da sam spreman da kopam zaista duboko, dublje nego većina, i da nikada nemam tremu. Tako je bilo uvek, tako je i danas.
Ja sam u Santa Rosu došao da uzmem ono za šta sam smatrao da mi pripada – slot za Konu.
Znao sam da ako se sve svede na mene protiv drugih, bez nekih mehaničkih pehova ili loše sreće, penjem se na podijum.
Ambasador si Belgrade Business Run-a i neko ko je uspeo da učini da biznis radi za njega, kako vidiš odnos biznisa i sporta?
Retki su ljudi koji su uspešni u sportovima izdržljivosti a da nisu uspešni u poslu. Ironman tu nije izuzetak. Ako ni zbog čega, toliko je skup, da ste prinuđeni da budete uspešni da biste sebi mogli da priuštite da se njime bavite! Ovo je naravno šala, mada ima malo i istine.
Osobine koje su vam potrebne da budete uspešan poslovan čovek ili žena, su iste one koje vas izdvajaju od mora onih koji odustaju posle prvog težeg treninga ili prvog neuspeha u trci. Mislim da nigde nećete sresti toliki broj vlasnika sopstvenog biznisa ili ljudi na visokim korporativnim pozicijama kao što je to u dugom triatlonu. Nije slučajno pre nekoliko godina u NY Timesu izašao članak o triatlonu kao novom golfu.
Koje si sve ponude dobio za Instagram influens marketing i kako ide tvoja saradnja sa Love the pain?
Dobijam ih skoro svakodnevno, ali ne vidim se baš u tome. Srećan sam što ne moram na taj način da zarađujem za život i što nemam potrebu da ubeđujem bilo koga da je neki proizvod dobar, iako to zaista ne mislim. Ako sam i nekome pomogao u promociji, to nije bilo uz naknadu.
Love the Pain i ja smo se “sreli” sasvim slučajno. Dopalo mi se što su drugačiji. Ispostavilo se da im je sediste u Los Anđelesu, gradu u kome provodim najviše vremena van Beograda, otišao sam do njih, upoznao vlasnika i uspostavili smo jako dobar odnos.
Postao sam član Mojo racing tima, zajednice koja okuplja triatlonce zaista svih nivoa. Nikakva elitna ekipa, ali zato puna duha, vedrine i dobre energije a to je valjda ono sto svi želimo da imamo oko sebe.
Koji bi brend bio idealan da sarađuješ sa njim?
Neki domaći, nov, perspektivan, kvalitetan i drugačiji. U stvari, jedan takav se upravo rađa, pa eto možda teme za neki naredni razgovor!
Sta bi današnji Bojan savetovao Bojanu Đuriću na startu prvog Ironmana?
Da odustane dok još može, jer povratka posle više nema!
Bojane, hvala! Puno kišobrančića u Koni!
