Oni koji me znaju, znaju da ne volim uvek učestvovati na istim trkama, nešto to nije u mom stilu, a i nekako me psihički podsećaju na već doživljene muke pa i zato ne volim ponovo. Bogu hvala, sada već toliko trka imamo na raspolaganju da komotno možemo da biramo koju „novu“ želimo da prijavimo.
Što se 11tribelgrade tiče, isto sam ga htela izbeći ovaj put. Ali onda su me organizatori igrom slučaja uključili u igru kao pomoćnika u promovisanju ove trke u Mađarskoj, i kada sam već bila blizu vatre, odjednom je pala i odluka, pa sam se našla tu i ja 22. septembra.
Moj skroman plan za ovu sezonu je bio da napravim pauzu, tj. da održavam kondiciju u sve tri discipline ali bez trkanja ove godine, jer mi je negde želja bila da 2020. u 45. godini života se oprobam u full Ironmanu i htela sam i fizički i psihički dobro se odmoriti. O tome ću kasnije.
Kako moji prijatelji triatlonci kažu i ismejavaju me…“Znači ti kada praviš odmor, onda odradiš 2- 3 trke?“ Pa moram priznati, da ako sve bude kako treba, i jeste, za mesec dana me čeka još jedna poludistanca, jer pored Beogradskog izabrala sam brzo još jednu.
Pošto potičem iz multietničke sredine, često igram igru da upoređujem trke kod nas i na primer kod Mađara ili u drugim zemljama. Srbija sa ovom trkom, organizacijom uopšte, ne zaostaje od susednih zemalja koje možda imaju veću tradiciju u triatlonu, odnosno u organizaciji triatlonskih trka. I jako mi se dopada taj jedinstveni šmek, koji jedino ovde mogu da doživim, rekla bih – trka ima u sebi nešto južnjački, nešto italijanski, što mi se više dopada nego zapadnjački stil. Dobro to je moje zapažanje, ne mora da znači da i drugi osete to, ili da ima bilo kakve sličnosti ili da će i drugi razumeti.
Znači jednom rečju organizacija je za mene bila VRHUNSKA. Stvarno su se potrudili da trkači budu na bezbednom sve vreme, da ni u jednom trenutku se ne izgubimo, kuda istrčavati ili utrčavati, gde ostavljati stvari prilikom tranzicije itd. Veliko bravo za to, i veliko bravo za volontere radili su kao doksa.
Što se mene tiče i mojih priprema za ovu trku, pah….Ja sam pre tri meseca krenula sa velikim elanom da ću ponovo raditi jednu poludistancu, bolje rečeno čak 7.moju poludistancu. Za one koji ne znaju poludistanca ili takozvani Halfironman je polovina od Ironmana, tj. 1900m plivanja, 90km bicikla i 21km trčanja.
Prvi put sam angažovala i trenera (Nemanju Korać), do sad sam se uvek pripremala sama. Od prvog dana smo lepo sarađivali, a šta se sa mnom desilo u međuvremenu…raspad sistema, bukvalno na samom kraju svojih priprema. Jednostavno sam izgubila apetit, bila sam premorena, uprkos ubačenim aktivnim odmorima u plan treninga, i posle kratkih predaha ponovo sam psihički padala.
Triatlon je mnogo lep sport i zaista mnogo uživanja može čovek da nalazi u tri sporta koji se smenjuju iz dana u dan i nikako nije dosadan. Ali pored toga zahteva bar po mogućnosti, potpuno posvećenu, smirenu i mentalno jaku osobu. Ne kažem da ja nisam takva i da nemam te sposobnosti, ali znam se izgubiti u svakodnevnici, u detaljima, i tek kada se saberem onda primetim – opa nemam dovoljno vremena – na primer za ovaj trening, ili da pre bi bila na drugom mestu, ili kako da se organizujem pored dnevnih obaveza, pored posla pored Škole trčanja Subotica ili recimo pored selidbe.
Sve se nekako nakupilo a trka se približavala. Mnogima sve ovo što sam nabrajala sasvim je normalna stvar, a mene iznutra pritiska i onaj takmičarski deo sebe, koji govori da „bolje da odustaneš nego da se blamiraš sa lošim vremenom“, ili „ovo je državno prvenstvo ima težinu“…i sve takve gluposti koje ti ne daju da se opustiš, da uživaš, da ti bude baš sve jedno, nego te još više pokopaju. Drugarica me je i pitala par dana pred trku… „Pa dobro čoveče, kakve su ti šanse sa takvim mentalnim sklopom?“ Sa takvim nisu nikakve, jedino da od starta razmišljaš o odustajanju. Ali to nije bila opcija u mom slučaju.
No suma sumarum, sredila sam misli za tri dana, bolje nego ikada, na kraju sam jedva čekala da počne trka. Nikada tako jaka nisam bila u glavi kao ovaj put. Znala sam da mi je telo izmoreno, da nije spremno tako kako bih ja volela, zadatak mi je bio odrediti u glavi granicu do koje mogu da je forsiram, ali da ne škodi.
Plivanje, kao i obično (pošto nije moj segment) eto, prosto se desilo, i kao i obično bila sam zadovoljna učinkom, možda sam i nekih stotinak metara više plivala, ali sve vreme sam bila fokusirana na bove, koje su bile izuzetno precizno i vidljivo postavljene, pa i ne razumem negde tih 100 metara šaranja. Ni na plivanju, ni na bajku nisam razmišjala šta me čeka dalje, isključivo sam se bavila onim pokretima koji su mi bili zadatak trenutačno. I tu sam se spasila.
Na bajku (koji i jeste moj segment) namerno sam bila na rezervi, naučila sam lekciju od prošle godine. Prvo – smrzla sam se u prvom krugu, nisam mogla brzo da se adaptiram na hladan vazduh posle plivanja. Sledila sam uputstva trenera, prvi krug niska zona intenziteta, pa u drugom, trećem, četvrtom krugu postepeno dodavanje gasa. Međutim i vetar se dizao pošteno, pa sam se čuvala. Prosečna brzina mi je bila slabija na odnosu na prošlu godinu. Umesto 35km/h, sada sam napravila 33km/h, ali nisam se ubila, nego sam bila skroz sveža za trčanje, sabrana u mislima i u nogama.
Jako malo mi je trebalo da „pronađem“ noge, i brzo sam se zadovoljila tempom 5:15min/km, koji sam naizgled mogla da držim do kraja. Na moje iskreno zadovoljstvo, promenjena trasa na trčanju (umesto starih 4 kruga, ovaj put 3 kruga od 7km) zaista je razbila monotoniju staze, i unela neku svežinu, pa čak i zanimljivost. Dakle izabrani tempo sam lepo držala, do 3.kruga kada sam ponovo imala stomačnih tegoba, i morala sam par puta prošetati se. I ti problemi su mi postali sasvim normalni u poslednje vreme.
Krajni ishod, kada gledamo rezultat i vreme, daleko zaostaje od mojih najboljih vremena, ali nešto drugo se desilo na ovoj trci, što retko ko doživi…moj um i telo su bili u potpunoj harmoniji i skladu, i više nije bilo bitno postizanje, dokazivanje, nadmetanje….jedini istinski cilj je bio doživeti sreću, i staviti tačku na „I“ završiti sav taj višemesečni proces sa zadovoljstvom!
Vreme mi je 5h 30minuta, ovaj put sam još odbranila titulu državnog prvaka u poludugom triatlonu, možda sam imala i sreće. I sada ću vam otkriti nešto…ja sam to znala, kod mene je vizualizacija realnih ciljeva uvek bila uspešna, i od kada znam za sebe kao uspešnu sportistkinju, vizualizaciju koristim kao snažan pobednički alat. Probajte i vi!
A kada ću Ironman? Pa najiskrenije, verovatno neću nikada, kako vreme prolazi osnažuje me činjenica da nisam za takvu vrstu napora, jednostavno nisam za dužu distancu preko Halfironmana, a raditi nešto po svaku cenu jer ostali su uspeli, ili jer je to IN, a mene iscrpljuje do srži, jednostavno ne želim. Jako mi je drago što Srbija sada već broji jako puno čeličnih, i nadam se da će taj broj da raste, ali nije ni to za svakoga kada gledamo realno, i nije nikakav problem NE biti Ironman u ovom životu…
Neizmerno hvala svima, baš svima!!!
1 komentar. Leave new
Svaka čast Ildi, ti si inspiracija kako profesionalno pristupaš svemu i kako radiš sa strašću 🙂