MENTALNA VIZUALIZACIJA – FAKTOR USPEHA U SPORTU

Na finalnom meču vimbldonskog otvorenog teniskog turnira između Novaka Đokovića i Rodžera Federera, 14. jula ove godine, rezultat je bio izjednačen u setovima, 2-2. U petom setu, pri rezultatu 6-6 u gemovima, Novak je otišao kod sudije da proveri od kog rezultata se tajbrejk ne igra na prednost od dva gema, nego na prednost od jednog. Sudija mu je rekao da se, po novom pravilu od ove godine, prednost od jednog gema, u finalnom setu, primenjuje od rezultata 12-12. Novak Đoković se zahvalio sudiji, vratio se na svoje mesto i dobio finale rezultatom 13-12.

Ovaj detalj sa Vimbldona, nalik anegdoti, ukazuje upravo na presudan značaj mentalne snage u sportu. U trenutku kada je proverio novo pravilo, Đoković je ušao u samoispunjavajuću prognozu da će set i meč dobiti sa 13-12. Potom, on je ušao u mentalno stanje kojim je pokrenuo latentne mehanizme kojima je preovladao negativnosti i kojima je oživeo svoje želje i snagu. Na taj način, Novak je vizualizovao svoju želju ka određenom ishodu meča.

Stvarna i zamišljena aktivnost

Pored samoispunjavajuće prognoze, Đoković je morao da posegne za još jednim mentalnim izvorom koji mu je omogućio sasvim sigurnu pobedu. Naime, pošto je većina gledalaca vimbldonskog stadiona strasno i glasno navijala za Federera, Novak je, nakon meča, objasnio da je on ubedio sebe da sva publika skandira njegovo ime, što mu je dalo dodatnu snagu.

Novak Đoković je u karijeri osvojio 16 Grend slem trofeja, a kao jedan od izvora snage na svom putu ka novom trofeju naveo je moć vizualizacije. „Uvek pokušavam da zamislim sebe kao pobednika“, rekao je Đoković posle Vimbldona i dodao da su psihička i emotivna snaga važni faktori uspeha.

Sportski lekari i psiholozi ukazuju na istraživanja vezana za vizualizaciju koja potvrđuju da ta tehnika donosi određene rezultate. Naime, vizualizacija podrazumeva da čovek u sopstvenom umu stvori određeno iskustvo. Što je sportista bliži stvarnosti u vizualizaciji, tehnika je uspešnija.

Kao u snu, mozak ne vidi razliku između stvarne i zamišljene aktivnosti. Zato, kada se zamisli udarac reketom, šutiranje lopte ili trčanje u određenoj fazi, onda se u mozgu aktiviraju oblasti i psihomotoričke veštine koje su povezane sa tom aktivnošću. Krvni pritisak poraste, srce počinje da povećava frekvencu, a mišići se zagreju. Na primer, može da se zamisli teniski teren i serviranje, tačno mesto gde se želi da udari loptica, aktiviranje tela, snaga pri udarcu i zvuk udara reketa u lopticu.

Stvaranje automatizma kroz vizualizaciju pokreta

Poznati italijanski fudbalski stručnjak Karlo Ančeloti, svojevremeno je na treninge uveo igru bez lopte. Fudbaleri su morali da zamisle kretanje lopte i da reaguju kao da su u stvarnoj igri, razvijajući tako automatizme neophodne za poboljšanje tehnike i strategije. Naime, mozak registruje zamišljene pokrete kao i sâm pozitivan scenario kojim će se kasnije uticati na izvođenje. Što se više vizualizuje, to mozak bolje zadržava informacije i stvara automatizme.

O tome svedoči i belgijski fudbaler Vensen Kompani, odbrambeni igrač : „Kada sam bio povređen i kada sam gledao utakmice, zamišljao sam kako bih ja čuvao ovog ili onog napadača i koje pasove bih potom učinio. Naučio sam da se može napredovati čak i kada se ne trenira.“

Vizualizacija može da posluži i da se prevaziđu krizni trenuci. Zasnivajući se na saznanju da mozak ne vidi razliku između stvarne i zamišljene aktivnosti, sportista može da podstakne sebe da oseti mirise mora i da čuje šum talasa, šuštanje lišća i miris šume, da čuje melodije ili da učestvuje u prijatnim situacijama. On tako razbudi čula i mozgu jednostavno zada zadatak i skrene pažnju sa onoga što mu čini teškoće.

Pola Redklif, legendarna britanska atletičarka i svetska šampionka u maratonu, na pitanje – šta radi kada tokom trke uđe u krizu, odgovorila je – brojim korake. Znači, skoncentrisanost i vizualizacija koraka postaje glavni element koji mozak obrađuje, potisnuvši mišićni i nervni zamor, bol ili strah u drugi plan.

Razdvajanje emocija od rasuđivanja

Postoje i svedočenja o tehnikama prilikom krajnjih napora o kojima je govorio Kilijan Žornet, španski ultramaratonac, trejler i alpinista, višestruki svetski šampion, koji se, najčešće, na trkama nalazi sâm na čelu ili sâm preduzima trke. Zato, on je morao, pored neverovatnih fizičkih sposobnosti, da se formira mentalno, da bi tako izdržao napore koje iziskuju njegovi sportovi i njegov nivo.

Govoreći o alpinizmu i brzinskom penjanju na Mont-Everest, Žornet objašnjava kako izdržava napor: „Stići na vrh toliko je naporno da je, pri kraju, sva snaga koja ti ostaje usmerena samo na sledeći korak i ništa više. Nema mesta ni za kakve emocije.“ Žornetov alpinizam u ekstremnim uslovima vrlo je opasan, te se on mentalno navikao na blizinu smrti. „Rizik je neodvojiv od alpinizma. U planini si sâm i ranjiv. Nikoga nema da ti pomogne. U ekstremnim prilikama, možeš da umreš jer te je strah ili zato što se trudiš da ostaneš miran da bi se izvukao. Sa godinama, ja sam naučio da razdvojim emocije i rasuđivanje.“

Međutim, Žornetovo ekstremno iskustvo ostaće strano većini sportista kao i onima koji se amaterski bave sportom. Ipak, postoji jedno svedočenje, iz vansportskog domena, koje može da se primenjuje i u sportu i u vansportskim aktivnostima. Bojan Zulfikarpašić, veliki džez pijanista jednom prilikom je rekao: „Kada si na sceni sa orkestrom i ako zapadneš u škripac, uvek možeš da se osloniš na muzičare sa kojima sviraš. Međutim, kada si na solo nastupu, onda moraš da posegneš duboko u sebe i da tu nađeš snagu i motivaciju„.