Zdrav život posle tridesete! Reportaža iz Stokholma.

Nebojša Atanacković, autor i voditelj radio emisije Balanso, svakog drugog dana sebi postavi pitanje: “Trčanje ili plivanje?“ . Kada odluči jedno od ta dva, tome doda svoj moto – zdrav život posle tridesete! 

Leto u gradu

Nema boljeg treninga od same trke. Preko leta sam izuzetno mnogo trenirao, ali izuzetno malo trčao.

S obzirom da je na Balkanu bilo 90 dana sa temperaturom iznad 30, nikako me nije vuklo na stazu. Umesto toga vozio sam bicikl po gradu i oko njega (1500 km ove godine), plivao (80 km), kako u bazenu, tako i u otvorenim vodama (Ada, Piranski zaliv), radio veżbe snage, planinario (Triglav 2864mnm i još 6 ‘dvotisočnjaka’ pride), popeo se bajsom na Kop iz Brusa (1500m visinske za dva sata), izvozao kros kauntri Kolesarski Krog u mestu Žiri u Sloveniji (55km, 1700m visinske razlike).

Lepe bazne pripreme. Ipak, malo trčanja, svega dva puta nedeljno, jednom intervali, jednom tempo ili dužina. Trenirao sam ono što mi se tog dana radilo, ali je obim u poređenju sa dosadašnjom praksom za mene bio impozantan: i do 9-10 sati nedeljno, što bi se reklo „triatlon u najavi“.

Apsolvirao sam skoro do perfekcije svoju veštinu „planiranja i pakovanja’ treninga uz porodične i poslovne obaveze. Odlazak na posao trčeći, povratak biciklom i slično. Ili popodnevno plivanje na Banjici u isto vreme dok deca imaju časove sa instruktorom u bazenu pored.

Zašto baš Stokholm?

Ideja da trčim 15. septembra u Stokholmu rodila se veoma spontano i to zahvaljujući fejsbuk stranici sajta trcanje.rs – drugar iz srednje škole koji sada živi u ovom gradu, Bojan, i ja, ostavljali smo komentare na istom članku. U komentarima je krenula prepiska i poziv da dođem u Stokholm da trčimo zajedno. U trčanje smo uspeli da uvučemo i mog drugog prijatelja iz Stokholma – Slavišu. Pritom, Bojan i Slaviša nisu se ni poznavali!

Epilog priče: zajednička strast rađa nova prijateljstva! Tri dana kasnije registrovani smo za trku, a ja sam već u džepu imao avionsku kartu (petak na nedelju 14.9.2012.).

Sve ovo odigralo se sredinom maja ove godine, a prijavljivanje za trku zatvoreno je još tokom avgusta kada je dostignuta impozantna cifra od 15.000 prijavljenih.

U avionu sam za Stokholm i pitam se da li trkačka forma može da se izgradi  kroz intenzivan kros trening. Branio sam lep rezultat i najbolje vreme sa prolećnog polumaratona u Torontu od 1:38 i nikako nisam želeo ispod te crte. Sa druge strane, ovo je bio ulazni test za moj glavni projekat ove jeseni – ceo maraton u Valensiji 18. novembra, za koji sam se i zvanično prijavio par dana pred odlazak u Stokholm.

Beograd je tog petka osvanuo sa 10-15 stepeni manje nego inače, a u Stokholmu je bilo još gore, 11 stepeni i izuzetno vetrovito vreme, ali suvo. Trka se održavala sutradan, u subotu, u veoma neobično vreme, u 16h. To se na kraju ispostavilo kao fantastičan tajming, nakon vetrovitog oblačnog jutra, desio se divan jesenji dan, sa fenomenalnih 17  stepeni. Upoznaću i videću biser Skandinavije u njegovom osunčanom izdanju.

Nakon što smo pokupili brojeve subotnje prepodne smo proveli u starom gradu, Gamla Stan. Centar Stokholma smešten je na nekoliko ostrva i pleni svojim palatama, fasadama, uvek na korak od vode. Trasa maratona je obuhvatala 4 od 6 centralnih gradskih ostrva, prolazila obalskim promenadama, i unapred sam se radovao užitku trčanja kroz svu tu nordijsku lepotu i sređenost.

Beng, krećemo u drugoj startnoj grupi

Organizacija besprekorna. Na stotine toaleta u zoni starta i zagrevanja, svaki opremljen sa toalet papirom i bakterioškim sapunom! Garderober za 12 000 učesnika – pod konac. Start organizovan u talasima kao u Ljubljani.

Beng, krećemo u drugoj startnoj grupi u 16:05.

Iako smo se izborili za poziciju relativno blizu, i dalje je bilo mnogo sporijih trkača ispred i oko nas. Prvih 5 kilometara jako puno krivina kroz centar grada, prolazak kroz tunel, samo čuješ kako Garmini otkazuju (ali tu je futpod da preuzme).

Bojan i ja smo krenuli zajedno. Probijanje je duže potrajalo, sve do petog, šestog kilometra. Morali smo da zaobilazimo i vozimo slalom ispred sebe što nam je oduzimalo dodatnu energiju. Ali opšti osećaj je bio super, prvih 5km za oko 23 minuta. Trudio sam se da budem na što nižem pulsu, i ako sve dobro prođe u prvih 10-12km, eventualno pokušam “negative split“ (drugu polovinu brže od prve) i spustim vreme na 1:35.

Ali nažalost, stvari se nisu odvijale baš u tom smeru. Posle 7 km krenule su uzbrdice, neprestano gore dole, kako se prebaciš na novo ostrvo kreće uzbrdo, pa nizbrdo. Gužva na okrepnim stanicama, krivine, uzane ulice; treba biti iskusan pa ne dozvoliti da to utiče na ritam.

Iznenadio sam se kad sam na kraju analizirao rezultate i trčao manje više konstantno. Subjektivni osećaj tokom trke mi je govorio da sam u drugom delu trke bio mnogo sporiji.

I konačno dolazak na cilj, publika pozdravlja trkače i trkačice u ogromnom broju. Poslednji kilometar uspevam da pretrčim anaerobno za rezultat od 1:38:58. Samo 16 sekundi sporije nego u Torontu gde je sve bilo “downhill“, od tačke A do tačke B, prvih 10km prava linija, široka i prostrana ulica, i barem duplo manji broj takmičara.

Bojan je debitovao sa fantastičnih 1:40, a Slaviša, koji je samo par dana ranije po drugi put postao otac, uz svo nespavanje prethodne nedelje, izvukao je 1:47 u cilju!

Post festum analiza

Iako nisam skupio mnogo kilometara, osećao sam se mnogo moćno pred Stokholmski polumaraton. Pun samopouzdanja, opušten, u životnoj formi rekao bih. Da je trka bila na ravnom, ubeđen sam da bih izgurao još par minuta brže, možda i celih 1:35.

Sa druge strane, zimska sezona je tek počela. Imaću još jednu kontrolnu tačku – polumaraton u Apatinu u oktobru. U narednom periodu nameravam da se posvetim trčanju ako mislim da istrčim maraton i smanjim doživljaj sa ‘triatlonom u najavi’.

Stokholm je označio i kraj tranzicije u pogledu patika u kojima trčim. Veliki sam pobornik minimalističkog pokreta u trčanju, i do sada sam trčao u patikama koje su „na granici“, Nike Lunaracer, Adizero Pro…

Kada sam pre dva meseca u Ljubljani probao New Balance Minimus sa Vibramovim đonom, osećaj je bio neverovatan. Postepeno sam ih ubacivao u trening, i nakon istrčanog polumaratona bez ikakvih tegoba, Lunaracer posle 5 polumaratona odlaze u zasluženu penziju.

Dan posle trke – regeneracija na siti bajsu

Imao sam sreću sa vremenom. Osvanula je sunčana nedelja u gradu; 4 sata do odlaska na aerodrom iskoristili smo na najbolji mogući način. Bojan me je unapred obavestio da ima dva bicikla tako da sam svoj prtljag u Stokholm isplanirano poneo u dva ciklo ranca. Polako smo sa juga preko Sodermalma, Gamla Stana provozali istočnim delovima grada kroz koje nije prolazila maratonska trasa: Skepsholmen, Ostermalm, Djurgarden.

Stokholm je na mene ostavio dodatni utisak fantastičnog mesta. Sve vreme smo se vozili uz vodu sa neverovatnim pogledima na arhitektonsko bogatstvo gradskog jezgra. I tako s ostrva na ostrvo. U gradu si, a zapravo to nisi…

Veliko hvala Mariji i Bojanu na gostoprimstvu, Slaviši na društvu, publici koja je bila uz trkače, i konačno mojoj supruzi Jeleni na podršci! 

A čitaocima sajta ostaje da toplo preporučim ovu trku i sam grad, a ukoliko vas nešto dodatno zanima, rado ću odgovoriti na sva pitanja! Pozdrav do sledećeg trkačkog izveštaja i novih iskustava, krajem novembra, iz Valensije...biće to moj prvi maraton u životu.

Nebojša, verujemo da će u Valensiji biti još jedan – beng!