Da li verujete da postoje trenuci u životu, ne duži od treptaja oka, posle kojih pogled na život više nikada ne bude isti?
S obzirom da sam u ranim dvadesetim godinama, verujem da Vam moje pitanje zvuči besmisleno, kao što je meni besmisleno izgledao poduhvat u koji sam se upustila jednog divnog aprilskog dana u Budimpešti.
Dan, neočekivano topao za to doba godine, pretvorio je „bez većeg napora istrčan drugi polumaraton“ u noćnu moru na javi
I dok mi je sunce peklo kožu spolja, a tuga, što niko od mojih prijatelja nije želeo da trči sa mnom i bude mi podrška, iznutra, u meni se javila snažna želja da odustanem.
Usporila sam, i dok su me drugi trkači prestizali, a suze i sunce od njih pravili vrtlog boja, pogledala sam oko sebe. Sečenjijev lančani most i veličanstveni Dunav, ostavili smo davno iza sebe, i sada je šareni tornado trkača jurio vijugavim ulicama ka mestu odakle je i krenuo, Gradskom parku, noseći sa sobom plimu pozitivne energije i zadivljene poglede navijača kraj staze.
Shvatam da ću, ako ne potrčim, zaostati za njima i to saznanje mi pritiska telo, kao gumica kojom pritisnemo papir želeći da izbrišemo reči.
Brisala sam svoj trud
Ja sam brisala svoj trud, sneg koji mi upada u oči dok trčim ulicama voljenog Beograda i bele laži, dok se pravdam drugaricama zbog cega ne mogu da izadjem sa njima a patike me spremno čekaju kraj vrata.
Sama sam se upustila u ovu avanturu, bez nekoga ko bi me bodrio i verovao u mene, i shvativši da sam upravo našla opravdanje za svoje odustajanje, propela sam se na prste želeći da vidim kule zamka Vajdahunyad.
Zamak je izgrađen za potrebe Milenijumske izložbe ali za mene je on oduvek bio dom junaka Andersenovih bajki. Bio je tu, tako poznat, njegove kule su se nazirale kroz krošnje drveća i ja se, protiv svoje volje, nasmejah kao sto sam se osmehivala majci dok me je bodrila na prvom nastupu u Muzičkoj školi ili sestri, koja me je čekala dok sam polagala prijemni ispit za fakultet.a
Dok me je talas ljubavi prema njima obuzimao, shvatam da su mi godinama ulivale spostvenu snagu kako bih bila spremna za ovaj trenutak, kad neće biti nikoga da mi čuva leđa.
Ubrzala sam, obrisala oči i „bacila petaka“ dečaku kraj staze. Trčeći preko Trga Heroja, odlučila sam da će ta trka biti bitka u kojoj sam ja vojskovođa, a medalja koju osvojim dokaz volje i samostalnosti. Ne znam koji je Vaš odgovor na pitanje sa početka teksta koje sam vam postavila. Moj je da, Ja verujem.
