Ukrštene reči 3×7 – Noćni maraton u Novom Sadu [Reportaža]

Ova reportaža ima dvojkau funkciju – sa jedne strane, da da objektivan opis jedne fantastične trke, a sa druge da opiše jedno jedinstveno lično iskustvo. Obe stvari kao i uvek, iskoristite u kombinaciji sa iskustvima drugih trkača, jer se prava objektivnost uvek nalazi na tom preseku. Ukoliko vas zanima lični utisak, čitajte redom. Za ocenu trke – preskočite na kraj 🙂

U poslednje vreme imam utisak da nakon svake trke izgovaram „najteža trka u životu!“ Biće da to ima veze sa sveopštim fizičkim stanjem koje me prati u 2015. Kada trening trpi  – trka će da plati. U toku Banjalučkog polumaratona, navukla sam blagu povredu. Manifestovala se bolom u sredini gluteusa na svaki napor i skretanje sa pravca. Svaki sledeći trening duži od 7km osvežavao je isti bol, promena dužine ili tempa – svejedno. Eto njega nazad. Iako sam verovala da će teže pasti, odluka da smanjim trening i odustanem od polumaratona je zapravo tada bila najakša moguća. Čuvam se za jesen i Sarajevo. Bar sam tako mislila 🙂

Pakao ima tri kruga – kroz koje se stiže u raj

Zamena brojeva se nešto u startu zakomplivala, tako da je alternativa bila da krenem sa polumaratoncima istrčim krug i časno se upišem u DNF listu. (did-not-finish). Lako sam se odrekla startnog paketa, podelila majicu sa kasno prijavljenima iz kluba…. Ali žuti broj mi je u pola deset bio zakačen na majicu. Odustaću nakon sedam. Ili sam bar tako mislila 🙂

Verovatno bi se sve tako i odigralo da nisam naletela na Maju. Maja je trenerica u Sarajevskoj školi trčanja endorfin u patikama. Ona je dovela 42 svoja školarca na minimaraton, koji je trčala sa njima dok je polumaraton htela da istrči kao trening. Teško njoj, teško meni – idemo zajedno pa dokle stignemo.

Krug prvi – otvaranje

Uživamo u laganom pejsu, pričamo o novitetima sa obe strane Drine, planovima i nadanjima. Predivna gužva nam ni ne dozvoljava da ubrzamo i zapravo nam je udobno da idemo baš tom brzinom.

Trče se 3 identična kruga koja započinju sa 400 metara na stadionu, protežu se ka Sunčanom keju do 1km iza Štranda i vraćaju nazad. Sa jedne strane beton, sa druge strane tartan. Ma milina. Temperatura udobnih 2o stepeni.

Navijači su svuda oko nas – od podrške iz klubova, volontera do samih šetača koji sa osmehom i poštovanjem tapšu svim trkačima. Prvi okret i okrepa, šalimo se sa volonterima. Oduševljena sam što pored vode ima i dovoljno dekstroze. Par rečenica kasnije, eto nas na kraju prvog kruga. Maltene magija. Kako tebi? Meni lako 🙂 Idemo dalje. 

Krug drugi – zakuvavanje

U drugi krug ulazimo sa malo većim ambicijama. Noge su lagane i deluje da bih možda, samo možda, mogla i da završim ovu trku. 8km mi je najduži trening u poslednjih 40 dana. Ali trudim se da o tome ne razmišljam. Trčimo i analiziramo koliko je rekreativno trčanje poraslo u regionu, kako su mali klubovi, nastali iz ekipa uradili naizgled više nego atletski, jer je izmenjen koncept i učinjen dostupan svima, od đaka do domaćica.

U tom ćaskanju ne čujemo sve jači topot otpozadi, i prvi takmičar nas grubo prestiže. Maja je maltene odletela sa staze. Činjenica je da je staza Noćnog maratona neprilagođena za prestizanje, ali ne krivim ni njega – čovek juri svoje vreme i naravno da neće on da se sklanja nama. Pokušavam da se setim da li je prošle godine išao bicikl ispred da priprema ljude da se sklone na vreme. Onda se pitam gde li bi bicikl uopšte prošao 🙂

Shvatam da je ova trka donekle prerasla stazu i da je vreme da izađe na ulice Novog Sada. Nije samo rekreativna, ima ozbiljnih takmičara, a staza pored Keja, koliko god meni bila divna, izgleda da povremeno ne trpi oba koncepta. U svakom slučaju – nama je lakše. Kada smo postale svesne da kreće preticanje, išle smo najdesnije moguće i sklanjale se na vreme, skoro uz izvinjavanje – znate mi ovo rekreativno…

Krug treći – hello wall

7 je bilo neosetno, 14km verovatno prava mera, dovoljno naporna da kažem – jesam trčala, dovoljno lagano da preživim. Šta mi bi da idem do kraja? Ponela me Maja, ponela me atmosfera, poneo me fanatični osećaj da treba završavati započeto. Mislim – kada smo već tu  🙂

Nije trebalo mnogo da počne. Otprilike kada smo prošle najživlji deo navijača krenuli su grčevi. Grčile su se meni noge i ranije. Ali nikada ovako. Deo po deo, telo je odbijalo poslušnost. Stopalo leve noge – nikakav osećaj. Ako kažem Maji, postaće realnost. Pokušavam da pričam o nečem drugom i na momenat se osećaj vrati. Na par minuta do otkaza desnog lista. Pa leve butine, pa desnog kuka… I tako u krug. Bole prsti, bole nokti, boli glava…

Kada smo spremni za trku, telo se umara od rada – osećamo zamor mišića, borimo se za kiseonik, pluća rade. Umor je drugačiji.

Mnogo, ali mnogo pomažu navijači. BRC-ovci su tu, BURT pravi feštu, prolaznici urlaju ali najglasnija je raja iz Sarajeva. Malo malo pa eto ti njih MAJOOOO. Ne brukaj nas i juri Majooo. Maja ubrza, ja stisnem zube i – pratim.

Kada kao ja, dođemo na polumaraton sa istrčanih 8km – telo jednostavno nema ideju sa čim da taj ludački poduhvat dovrši. Prisećam se da se nešto slično desilo Murakamiju na prvoj ultri i da je čovek vukao umom 30km.

mind over matter

mind over matter

mind over.. o evo okreta!

Nije ni Maji lako, ali nju muči potpuno suprotna boljka – pretreniranost. Priča mi da joj je lakše bilo kada je trčala 1:53 prošle godine. Verujem. Sa vremena na vreme pogleda u Garmin i kiselo se nasmeje. Ne verujemo ni ona ni ja da se vučemo na 6:40 i raspadamo.

Poslednja okrepa – bogu hvala više se ne gledamo dobacimo volonterima. Ali bili ste najbolji za šankom. 🙂

Tartan nas odmara

Tartan nas odmara

Tartan nas… grč

Ovaj ne pušta dobar kilometar. Muti mi se u glavi i ozbiljno razmišljam šta sa mnom nije u redu i da li je lepo da ja sada eto tako umrem u sred trke. Maja je vesela, zaobilazimo trkače koji šepaju, kapiram da je ovo neka ništa bolnih iskusnijih, jer apsolutni početnici su malko iza nas, a svi koji iole treniraju sada već debelo ispred. Kada posle 2 godine trčanja polumaratona,  istrčiš 2:20 znači da si nešto debelo zeznula u svom treningu Tijana 🙂 Samo mislim o tome kako ćemo se zagrliti na cilju. Kaže Maja.

Cilj je na kilometar od nas. Noga konačno pušta. Mimoilazimo se sa drugarima koji se krste jer ne veruju da ja i dalje trčim. Bend i dalje svira na stadionu. Poslednjih 400m. Poslednjih 100m – nema snage za finiš, čuva se za dostojanstveni prelaz ciljne linije.

I evo nas. Na kraju 3 kruga i 21km sa osmehom kao da sam istrčala prvu trku. Nešto postaje jasno – trčanje nam uvek postavlja pitanje, koje ne čujemo uvek. Ali te večeri bilo je kristalno jasno: ko si? KO SI? I spoznajem iznova deo sebe koji sam izgleda zaboravila. Ja sam finišerka. I potpuno obožavam tu lekciju zbog koje sam iznova bila spremna da se vratim na sam početak. Vredelo je!

Rasplet – Noćni maraton u Novom Sadu

Ukoliko stavimo po strani moje emotivne turbulencije, ocena 6. Noćnog maratona u Novom Sadu je više nego pozitivna:

Cena / kvalitet: 5 –  Za Noćni maraton možete da se prijavite online i da trku platite online. To je potpuna pobeda i već ta činjenica je dovoljna za peticu. Dodatno, stranci plaćaju istu cenu i ne moraju da se maltretiraju sa bankama, swiftovima i provizijama. Platiš karticom via PayPal. U 21. veku smo aman. Za najnižu cenu startnine od 1200 din dobija se broj, funkcionalna majica i medalja. Okrepa za noćnu trku ima sasvim dovljno, voda+dekstroza+banana+jabuka za polumaraton. Na cilju dovoljno vode i lubenica.

Termin: 5  Možda sam ja posebno osetljiva na letnje temperature, ali jednostavno ako praviš trku između maja i avgusta ili je pravi noću ili neka kreće u 8 ujutro. Tada treniramo, tada možemo da trčimo na svom maksimumu.

U tom smislu Noćni je i prepoznat kao jedinstvena trka, jer posle prvih letnjih temperatura noću pored Dunava može da se sasvim lepo istrči lični rekord. Zbog profila staze moguće je da neće baš biti najbrži mogući, ali mahom svi spuste svoje vreme ovde za 5 – 10 minuta u odnosu na Beogradski.

Organizacija: 5  Meni jednostavno ništa nije falilo. Brz prijemni centar, dovoljno okrepe, toaleta, garderoba, muzike, volontera i osmeha. Brzi rezultati i brze fotografije.

Volonteri: 5 Ove godine primetno više podrške volonterskog tima duž staze. To nisu samo ljudi koji govore prođi ovuda. To su lica koja su nas bodrila, začikavala, zasmejavala i motivisala. Hvala svima.

Težina staze: 5 Pet znači laka 🙂 Ravna, sa skoro 50% tartana, staza je idealna za početnike. Skoro sve aplikacije prijavljuju i 100m kraća.

Zanimljivost staze: 4 Poznato je da ne volim staze koje se ponavljaju 🙂 Ali ako već moraju da se vrte krugovi – neka se vrte kao u Novom Sadu, sa mogućnošću da se mimoilaziš sa prijateljima, dobaciš petaka ili reč podrške u mimotrču i vidiš svoju navijačku ekipu 2x u svakom krugu.  Sa druge strane, obzirom na masovnost verujem da je krajnje vreme da grad Novi Sad ovaj polumaraton prepozna kao trku vrednu zatvaranja centralnih gradskih ulica. Npr. imala je više finišera od dnevnog novosadskog polumaratona.

Masovnost, sadržaji: 5  Ukoliko me sećanje i matematika služe, Noćni maraton je sada i zvanično druga najveća trka u Srbiji. U sve tri kategorije bilo je 812 muških i  460 ženskih trkača   koji su izašli na stazi (finišeri plus DNF + DSQ).  Iz godine u godinu program događaja je sve zanimljiviji, više navijača, bolje ozvučenje, bina i bend. Tu su čipovi, tu je sat, tu je ona predivna uzmuvanost koju osećamo na startu trke. Sve to je verovatno i doprinelo mojoj gore pomenutoj euforiji.

Sledeće godine prijavite se za ovu trku već u februaru. Za deset evra dobićete više nego što ste sanjali. Ako smem da vam dam i savet plus – iznajmite stan ili sobu i ostanite preko vikenda. Novi Sad je fantastičan grad i nećete zažaliti. Eto – mi smo slavili naše medalje do zore 🙂