Ova trka se planirala odavno i znali su za to svi naši drugari trkači i vrapci na grani da idemo da je istrčimo.
Seli smo taj dan u auto i krenuli ka planinskom domu Kozarica u Čortanovcima.
Već pri dolasku i spustu autom sa asfalta vidimo da je put blatnjav sa baricama, ali to nam nije nimalo pokvarilo raspoloženje. Zatim nailazimo na čuvenu plažu na Dunavu, na kojoj je sniman film „Varljivo leto“. Gledam je i zamišljam Batu Stojkovića kako leži na njoj sunča se i ispija vino sa merakom.
Ispred planinskog doma Kozarica okupljanje trkača, loženje kazana za gulaš i izvlačenje parova štafete. U jednoj grupi nalazili su se sporiji trkači, a u drugoj oni malo brži. Mene izvlači Maja iz Novog Sada, upoznajemo se i ona odlučuje da trči prvih 12km.
Start trke kreće tačno u 10h, pozdravljamo ih aplauzom i mi se lagano povlačimo u planinski dom da ispijemo čaj i malo se zgrejemo. Inače, organizator ove manifestacije je planinski klub „Železničar“ iz Inđije.
Slučajni partneri u štafeti zvuči zanimljivo, kad malo bolje razmislim svi smo mi ovde došli slučajno ili namerno. Upoznajemo se kroz razne priče o životu i pričama o nekim trkama, postajemo drugari, možda i nešto više o toga. Zapravo to je suština ovakvih događaja.
Nakon sat vremena dolaze i prvi parovi štafete i vrši se provera da li je trkač prošao svih 6 kontrolnih tačaka na stazi. Ako je sve uredno popunjeno, papir sa kontrolnim tačkama i mapom trke prvi trkač predaje drugom trkaču i on nastavlja svojih 12km.
Svi su kod starta i čekaju da im naiđu parovi, pa i ja koji nestrpljivo iščekujem trenutak da zgrabim štafetu i krenem trku.
Nedugo zatim ugledam Maju i vraća se smešak na lice, iako sam izgubio nadu, pomislio da se izgubila i da je podebelo omašila stazu.
Uzimam štafetu i krećem da trčim za svoju dušu pošto nisam imao šanse da sustignem davno otišle trkače. Lagana nizbrdica i spuštam se sa zemljanog puta u šumski kutak sa golim granama i davno opalim lišćem koje je prekrilo svaki pedalj mog koraka.
Nekako sam navikao da, kada trčim neku trku, ima bar par trkača ispred i iza mene. Ovoga puta to nije bio slučaj, tu smo bili samo ja i šuma. Tišina i poneki cvrkut ptica, ali i šum guštera ispod lišća prolamao se predivnom Čortanovačkom šumom.
Obično je posle spusta išao deo ravne staze pa oštra uzbrdica i tako u krug. Dobri kramponi na patikama su mi pomagali prilikom uspona da se popnem i prilikom spusta da se bezbedno prizemim i eventualno ne proklizam. U pojedinim delovima staze zemlja ilovača lepila se za patike i otežavala svaki dalji korak, ali sve su to čari trail trčanja.
Najlepši prizor tokom trke bilo je trčanje pored Čortanovačkog gorskog okna. To je ustvari prava netaknuta priroda iz onih filmova odakle su vrebali krokodili, samo što to ovde nije bio slučaj. Naprotiv cvrkutale su ptice i voda je bila ravna kao staklo.
Pre cilja prelazak preko potočića uz pomoć drvenog mostića i trka je završena. Aplauzi i prva drvena medalja visili su oko mog vrata, to je sve što pamtim.
Pojeli smo gulaš, seli u auto i vratili se u Beograd sa torbama punim utiska koji će trajati dugo, dugo.
