Sarajevo (ljubavi moja) – REPORTAŽA

Tijana: drugi polumaraton i PB

Ekipa koja organizuje Sarajevski polumaraton je fantastična. Par zaljubljenika u trčanje svake godine, iznova i ni iz čega organizuje trku koja iz godine u godinu raste.

Sa radošću smo promovisali polumaraton na sajtu, delili i startnine, i eto možda zato , tek – na startu nikada više trkača i trkačica. Preko 500 prijavljenih!

Organizacija, prevoz, smeštaj

Katarina je ispala carica preuzevši na sebe celokupnu muku oko organizacije. Kao velika grupa dobili smo popust na startnine, i jeftiniji prevoz, kao i smeštaj u hotelu. (Dakle nema „s“ hotel je u pitanju :)) Sve to zajedno uštedelo je sigurno 30ak evra.

Definitivno smo bili najveća organizovana grupa i to kakva! U našem busu se nalazio i Saša Stolić, koji će stići 3. na cilj i Olivera Ćirković,  koja je stigla 5. u konkurenciji žena! (dubok naklon oboma)

Do Sarajeva se stiže pa.. sporo. Potrebno je oko šest ipo sati autobusom, ili šest sati kombijem. Na raspologanju vam je u teoriji i avion, ali cena – blizina racio ovu opciju jako brzo isključe.

Dakle autobus. 28 uzbuđenih glavica. Ili to barem tako deluje u mojoj uobraziji. Zapravo, nas par kojima je ovo prvi ili drugi polumarton smo izvor svekolike euforije. Ostali nas tolerišu 🙂

Trka i staza

Polumaraton startuje paralelno sa trkom zadovoljnstva od 4k. U teoriji tu je 1000 trkača i trkačica. Nisam brojala. Svi su nasmejani, domaći, stranci, … bubnjari na startu dižu adrenalin i atmosferu a trku pušta ambasador Velike Britanije u BiH. Staza u par reči? – uzbrdo, nizbrdo, uzbrdo, uzbrdo…

Sarajevski polumaraton naravno nije ravan. Ali nisam ni očekivala da je praktično sve vreme u blagoj uzbrdici. 0-3 km ide se uzbrdo, ali to je početak trke i ne oseti se previše. U povratku se trči jedan krug po Olimpijskom stadionu što je posebna poslastica.

4 -9 km je nizbrdo pa ravno, mada to ravno jeste takođe blaga nizbrdica. 9 – 17 km je blaga uzbrdica koja se pojačava posle 15 km i završava Kozijom Ćuprijom.

Koziju Ćupriju u šali nazivaju Sarajevski Heartbreak hill 🙂 Na ovom kilometru već smo prilično iscrpljeni, ali bogu hvala sledi nizbrdica nazad i onda poslednja 2km Titovom ulicom, pored Večne vatre do cilja. Prilika da se ubrza, namesti frizura pred slikanje.

Sarajevo u mojoj knjizi? PB i tona lepih emocija.

Dragan: o polumaratonu i pejsovanju

Odlazak na Sarajevski polumaraton je za mene bio poprilično neplaniran.
On  se održava u vreme kad mi je najveća gužva na poslu, kad se radi i vikendom, a često i zanoći u kancelariji. No, ovaj put sam odlučio da dam sebi „weekend off“, da otputujem sa drugarima, istrčim polumaraton i upoznam grad koji već neko vreme želim da obiđem pošto me putevi do sad nisu vodili u njegovom pravcu.

I tako se u subotu ujutro potrpasmo u autobus i zaputismo se ka Sarajevu. Tamo je trebalo da se nađem sa drugaricom iz kluba, Tamarom, pošto smo se dogovorili da je pejsujem za vreme 1:50. U suštini, znao sam da može da istrči i brže od toga, ali pošto je bila sumnjičava prema svojim mogućnostima, nisam hteo da forsiram priču.

Subota popodne je, naravno, iskorištena za druženje, opuštanje, razgledanje i isprobavanje lokalnih specijaliteta, da bi se u nedelju ujutru, posle obaveznog zajedničkog fotografisanja zaputili ka startu. Iako je jutro bilo malo hladnije, sve je ukazivalo na to da će biti lep dan, a vreme idealno za trčanje. Generalno, znali smo da stazi nije baš najlakša, da ima par ozbiljnijih uzbrdica, pogotovo za ljude koji prvi put trče polumaraton, a naša grupa je brojala par njih.

Biti pejser – uloga i očekivanja

Važno je naglasiti, kada ste pejser, onda trčite u zoni komfora. Takođe, možete da šarate pogledom levo-desno, da uživate u stazi i pejzažima, da bacate petaka i pozdravljate se sa trkačima koje poznajete i pozirate fotografima. Sa druge strane, postoji nešto što se zove odgovornost prema ljudima koje pejsujete. GPS satovi nam omogućavaju da vrlo lepo isplaniramo i ispratimo trku kako bi došli od starta do cilja u planiranom vremenu.

No, šta se dešava ako osoba koju pejsujemo ima loš dana i kad se desi odstupanje od planiranog? Tad treba znati motivisati ljude da nađu u sebi dovoljno snage i motivacije da istrče trku do kraja. To je ono što mene često muči pred trku kad pejsujem nekog, pogotovo što to nisam radio puno puta.

U suštini, plan za trku je bio jednostavan – početi sporijim tempom prvi kilometar, taman dok savladamo uzbrdice na početku, pa onda ubrzavati. Taktika za uzbrdo je bila „sitni korak, skoro kao niski skip koji radimo na treninzima“, a za okrepe smo se dogovorili da budem kelner, istrčavam ispred, pokupim šta je potrebno i dajem Tamari kako bi trčala u kontinuitetu. A onda je brojčanik na startu odbrojao do nule i trebalo je sve ovo sprovesti u delo…

Praksa vs. teorija

Pretpostavljam da nakon ovog podužeg dela o planiranju i pejsovanju, očekujete neke dramatične preokrete koji su se desili tokom trke…ali nije ih bilo.

Prvi kilometar smo zaista istrčali po planu, lagano, pa smo krenuli da ubrzavamo i nakon kruga na stadionu Koševo smo ubrzali pejs ispod 4:50min/km i tako do nekog 10km ( od Koševa ima nekih kilometar-dva nizbrdo, a potom je staza ravna).

Dobar deo ove staze je pored reke, sa zelenim krošnjama koje se prostiru iznad glave. Kad se na to doda da smo se tu sretali i pozdravljali sa ostalim trkačim iz grupe, moram da priznam da sam u ovom delu poprilično uživao.

Kada bi mi se učinilo da Tamari teže ide ili da joj opada tempo, trudio sam se da je fokusiram na sitnije ciljeve, tj. prestizanje ljudi na stazi („Jel vidiš onu plavu devojku ispred nas? Ubrzaćemo malo da je stignemo, a onda joj ispričaj kako sam kul i uzmi joj broj telefona za mene…“) i ta taktika je sasvim fino radila posao.

Od 10. do 12. kilometra smo malo spustili tempo, tek toliko da Tamara povrati snagu pošto nas je ispred čekalo još uzbrdica, a onda smo zašli u deo staze koji je van gradskih površina i koji je meni nekako najviše prijao, verovatno zbog šuma vode i lepog pogleda. Mislim da je to bio deo u kojem je Tamara vodila najviše borbe sa sobom.

Sećam se da sam morao da joj pokažem na Garminu da idemo tempom 5min/km i da trči sasvim dobro. Na nekih 15.5 kilometara usledio je okret i povratak ka cilju. Zadnja uzbrdica je bila na 19tom kilometru, a onda lagan spust i ulazak u ciljnu ravninu, gde smo počeli da ubrzavamo, a onda smo ugledali i cilj, pojurili i projurili kroz njega. A iznad nas na brojčaniku vreme – 1:47. 

Grupa pre svega

Naravno,  ja još uvek nisam bio završio sa trčanjem za taj dan. Prvo sam se vratio po Anju, koja je ovog puta nosila plišanog zeca umesto mene, te smo zajedno istrčali zadnja dva kilometra trke, a potom je nas nekoliko krenulo ka Timu Vili koji su ovom prilikom sačinjavali Dragana, Vili i Jelena (koja je prvi put trčala polumaraton).

Tu je usledio možda i najlepši momenat ovo male ekspedicije u Sarajevo, prava trkačka žurka, gde se broj ljudi koji navija, trči i luduje po stazi dok prati Vilijevce konstantno povećavao na putu ka cilj (sa sve Jeleninim ponavljanjem: „Jao ljudi, pa ja ne verujem kako je ovo dobro!“).

I tako smo dobili nekoliko novih polumaratonaca, popriličan broj oborenih ličnih rekorda i jedno sjajno putovanje (hvala Kaća).

p.s. Tamara, polumaraton možeš da istrčiš i sa puno boljim vremenom od ovog. Samo da znaš…

Dovoljno dobro da se sledeći put priključite zajedničkim ekspedicijama?