Često me ljudi pitaju šta je Ultra trčanje. Ne postoji precizan i definisan odgovor. Nekome je ultra trčanje uživanje u prirodi, ukoliko se radi o »trail« trci; za nekoga je takvo trčanje duga meditacija i razgovor sa samim sobom; nekome je to bežanje od stvarnosti, a neki će, baveći se ultra trčanjem, upoznati srodnu dušu i prijatelja. Za mene je ultra trčanje uživanje u samom trčanju, ali i uživanje u trčanju u prirodi.
Ovo možemo i uprostiti i reći da je ultra trčanje trčanje od tačke A do tačke B. Međutim, za većinu nas, trčanje nije tako pojednostavljeno. Doći prvi na cilj, u tome nije suština. Dolazak na cilj nije primarno naš »cilj«.
Između starta i cilja se dešava mnogo toga lepog i važnog – uživanje u predelima, druženje, borba sa samim sobom i sa izazovima divljine prirode i slabosti čovekove.
Česta su preispitivanja, da li da nastavim, da li vredi trpeti sve te bolove, koji se pojavljuju u nogama, leđima, vratu, rukama, … Nema dela tela gde povremeno ne zaboli i taj bol kao da tera čoveka da odustane od svega.
Tu nema mesta za ego. Ostati na putu, znači dobro upravljati svojim telom, osećanjima i proveravati da li si stigao do kraja svojih ličnih sposobnosti ili nisi. David Goggins je jednom rekao – kada si ubeđen da si potrošio svu svoju snagu, zapravo si potrošio svega 40% ukupne snage kojom raspolažeš.
Dosta sa mudrovanjem i uopštenom analizom. Činjenica jeste da što bolje se spremi čovek za trku, više će uživati u njoj. Po mom mišljenju je to osnovna činjenica u svim ultra trčanjima.
Trčanje sa zmajevima
Ovoga leta me je put odveo u Englesku. Za Englesku i za trku dugu 100km »Running to the stones« me je zainteresovao moj drug Neil. Jednostavno je predložio da zajedno završimo trku u njegovom rodnom kraju koja je ove godine bila 14. jula i ja sam pristao bez mnogo razmišljanja.
»Runnig to the stones« trku reklamiraju kao trku po putu starom više od 5.000 godina. To je, navodno, put kojim su hodali Vikinzi, kraljevi, Rimljani i zmajevi. Put vodi pored brdskih utvrđenja iz bronzanog doba, neolitskih groblja i rimskih mostova. Cilj se nalazi kod najvećeg neolitskog kamenog kruga u Evropi.
Pošto sam u Ultra trčanju već neko vreme, nije mi bilo teško da sebi sastavim raspored i isplaniram težinu treninga. U tome sam pomogao i Neilu, kome bi to bio prvi veći Ultra trail. Zbog različitih obaveza smo tokom radne nedelje trenirali svako po svome, ali smo se svake nedelje našli ispod Košutnjaka i zajedno istrčali sporijih 30 do 40 kilometara. Neil je iskusan i brz trkač kada su »kraće« razdaljine u pitanju. Dosta je brz u trci na 21 kilometar. Kada se radi o dužim trkama, bitno je razumno i precizno rasporediti svoju snagu, pogotovo zbog brojnih uspona i mogućih vremenskih nepogoda.
U četvrtak, 12. jula, zajedno smo krenuli na aerodrom i leteli iz Beograda za Zurich, a kasnije za London. Iz Londona smo se autobusom odvezli u Glochester, gde smo prespavali kod Neilovih roditelja. Petak smo proveli u kratkom razgledanju prijatnog gradića, a popodne smo već bili sa Neilovom suprugom na putu za hotel u blizini starta (80 kilometara od Glochestera).
Sunčana Engleska iznenađuje ali ne smeta
Subota je osvanula prekrasno vedra sa najavljenih 28 stepeni, što je za Englesku prijatno iznenađenje i usred leta. Englezi su rekli da ne pamte godinu u kojoj mesec dana nije padala kiša, a da je temperatura vazduha tako visoka.
Trka organizovana brižno i pedantno do najsitnijih detalja. Startovali smo u nekoliko grupa jer je bilo prijavljeno nekoliko hiljada trkača. Grupe su napravljene na osnovu lične ocene potrebne za završetak trke.
Neil i ja smo trčali trku na 100km »u cugu«. Organizator ima nekoliko varijanti za ovaj tip trke; na primer, 100km u jednom komadu, druga varianta je da se trči 100km sa pauzom na 50. kilometru, gde će trkači prenoćiti. Šatori su obezbeđeni. Treća i četvrta varianta je da se trči »samo« 50km (počevši na startu trke a sa ciljem na 50km ili sa startom na 50km do cilja 100km trke). Svaki kandidat je izabrao varijantu za trčanje koja mu je najviše odgovarala, a izbor se pravio prilikom prijave za trku.
Start je bio spektakularan i startovali smo u grupi od oko 200 trkača. Veći deo trke vodi uzanim, ali lepim stazama, kroz beskonačna žitna polja, njive, šume. Ako nekog ne mrzi, može tačno da pogleda kuda nas je vodio put (ubrzana verzija) https://www.racetothestones.com/route/
Put je dalje vodio pored fenomenalnog prirodnog spomenika nazvanog »white horse« pa do cilja Aubery stone circle.
Gozba sa dvora na okrepnim stanicama
Trka je izuzetno dobra pre svega za prvu trku na 100 km jer je sjano organizovana, sa postancima na svakih 10km. Svaki stop je prebogat hranom (na primer, sigurno 10 različitih vrsta sendviča po svačijem ukusu), bezbroj grickalica, energetskih i proteinskih barova, napitaka.
Velika okrepa je nešto posebno. Veliki šatori za ručavanje, za presvlačenje i verovatno stotinak šatora za one koji će prespavati i nastaviti dalje sledećeg jutra. Tu je bio i ogroma TV sa tenis mečem Đoković vs Nadal, kojeg su prekinuli zbog polufinalne fudbalske utakmice svetskog prvenstva između reprezentacija Engleske i Belgije. Takmičari koji nisu marili za rezultat su mogli u miru da gledaju tenis ili kasnije fudbalski meč. Oko televizora su bile ležaljke, mada je i trava vrlo udobna posle 50 km trčanja. Neil je zbog velikog umora i neiskustva, iscrpljen, odlučio da ne nastavi trku i da ostane u »taboru« i sačeka suprugu.
Mene je vodio put kroz šumu i preko brežuljaka. Sve je izgledalo divno dok me nije želudac obavestio da nešto nije oduševljen mojim ručkom koji sam pojeo na polovini puta.
Trikovi iz rukava za uspešan završetak trke
Skoro 10 km sam prehodao jer sam bio neprekidno na ivici povraćanja. Stomačne probleme su pratili i neobični bolovi u prednjem mišiću potkolenice koji se proteže od kolena prema stopalu. Naravno da sam znao da me lek za stomak čeka na sledećem stopu – Coca Cola. Nište ne stredi bolje stomačne probleme te vrste bolje od Coca Cole. Uz to da i energiju (šećer i kofein).
Posle dve čašice toplije Coca cole sam krenuo dalje. Bol u mišiću noge se nije smanjio, zato sam se fokusirao na to kako da rešim ovaj izazov. Sa takvim bolom ne bih mogao preći sledećih 40 km. Vrlo brzo mi je sinulo, da je možda problem u kompresama, koje mi jednostavno previše stiskaju potkolenične mišiće. Vrlo brzo sam se rešio kompresa i posle manje od kilometra je hod prešao u trčanje. Od tog trenutka mi ništa više nije smetalo i sa uživanjem sam trčao do cilja.
Do cilja me je ispratio sunčev zalazak, koji sam doživeo na prelepom brdašcu. Spust do »kamenja« je bio zahtevniji, jer se smrkavalo i svetiljka nije pomogla jer još uvek nije bilo dovoljno mračno.
U cilju me je sačekalo mnoštvo navijača i moj drug Neil.
Svakome, koji želi da proba svoju prvu 100km trku, ova trka je moja topla preporuka. Znam da Engleska nije u komšiluku i da su troškovi značajni, ali priuštite to sebi kao lepo turističko putovanje sa trčanjem.
Uživaćete u tipičnom engleskom krajoliku, istoriji, gradovima (tu je i London), tradicionalnom fish&chips-u, pivu. Probajte, a verujem, nećete se pokajati.
