Kada je do mene stigla informacija o “tajnom” vinskom maratonu nisam mogla da odolim a da ga ne posetim.
U Aleksandrovcu je, po prvi put, organizana trka kroz vinograde i vinarije. Prošla je neprimetno, u senci Vinskog maratona na Paliću. Organizatori su i sami želeli da ovo bude test trka, te je startnina bila besplatna za sve učesnike, opredelili su se za word-of-mouth marketing, te trka nije bila vidljiva ni u kalendaru.
Trku je završilo 30 (trideset!) trkača i trkačica. Prava minijaturna poslastica!
Lični utisak
Dve su važne stavke išle u prilog da ova trka od starta priraste za srce: domaćinska atmosfera, kakvu samo male trke mogu da garantuju (od druženja noć pred trku i bukvalno smešaja kod organizatora) i miholjsko leto koje je jesenjim pejsažima i vinarijama dalo pravu boju. Vino, naravno, u svim bojama, kupažama i oblicima, nije mnogo odmoglo.
Cela ekipa je bila složna u činjenici da nismo spremni da istrčimo 22km. Te da ćemo trčati po ravnom i hodati uzbrdo.
Na sve to, odlučili smo da na svakoj okrepi ozbiljno i popričamo sa domaćinima, te nam je razlika između neto i bruto vremena bila oko sat vremena 🙂
Dali smo sve od sebe da kroz cilj prođemo poslednji, ali ni to nije značilo da nas neće čekati medalje, ručak i još vina na cilju. To se zove posvećenost svakom trkaču. Ruku na srce, to je mnogo lakše kada ih je tridesetak 🙂
Obzirom da je trka bila besplatna, startni paket je bio izuzetan – majica (pamuk), broj, super okrepa, ručak posle trke, medalja i zapravo sjajna markacija i dobro trasirana staza.
Župski maraton sada čeka važna odluka – koliko žele da porastu i kako će Aleksandrovac primiti horde poklonika vinskih trka? Organizator nam je najavio da će sledeće godine svakako napraviti i kraću trku (10km), te očekujemo da će broj trkača da se najmanje triplira.
Pobednici i pobednice
Što se nas tiče, svako ko je uzeo učešće je pobedio. Podrška na početku svake trke je neizmerno važna i vredna 🙂 Ipak, najbržima skidamo kapu, na izuzetno teško trail stazi, veliki je uspeh trijumfovati!
Najbrže dame:
- Iva Lazarević
- Jelena Petrović
- Kristina Lazunica
Najbrža gospoda:
- Nenad Živković
- Seniša Gašić
- Vladimir Radmanović
Dve vinske trke – kako bi trkači poredili?
Iva i Jelena jedine su učesnice obe trke, (ujedno i pobednice Župskog maratona 🙂 pitala sam ih kako bi opisale obe?
Palić – trka koja se ne propušta!
Iva:
Ponuda trka u Srbiji se iz godinu u godinu uvećava, pojavljuju se trke u novim krajevima, gradovima. Gradske trke, brdske trke, polumaratoni, maratoni, trail trke, ultramaratoni, što bi rekli za svakoga po nešto, a za mene sve teže za izbor. Ove godine u Srbiji su se pojavile i prve vinske trke u formi polumaratona zabavnog karaktera što me je odmah zaintrigiralo i pre nego što sam shvatila moj kalendar je već bio popunjen. Kraj septembra sam rezervisala za obalu Palićkog jezera, za najavljen polumaraton (21 km) sa travnatim deonicama i blagim uzbrdicama i nizbrdicama. Drugi datum je bio rezervisan za sredinu oktobra i Župski maraton sa najavljenom ozbiljnom brdskom trkom (trail od 21 km) baš na dan Prokupca.
Najava Palićkog vinskom maratona je sa mnogo pompe krstarila društvenim mrežama obećavajući zabave pod maskama uz rajski nektar, jednostavno to je bila trka koja se ne propušta. Očekivanja su bila velika već na samom ukrcavanju u RunAway-ov autobus i putovanjem koje je prošlo glatko i previše brzo, jer u dobrom društvu vreme leti.
Atmosfera na Palićkom jezeru je bila prava festivalska od obale koja je svetlucala pod suncem do išaranog keja sa brojnim štandovima punim narodnim radinostima. Materijala za slike i selfije je bilo na pretek, od predivnog jezera, cvetnih leja do maskiranih trkača koji su došli da se zabave, pravi raj za nas rekreativce.
Organizacija je bila solidna, iako se osećalo da nisu očekivali tako veliki broj trkača koji je pristizao sve više iz minuta u minut. Bogati paketi sa bocama vina i brendiranim platnenim torbicama mogli su nesmetano da se ostave u garderobi koja je besprekorno funkcionisala.
Celom rutom se osećala euforija koja se povećavala sa svakom novom okrepnom stanicom, na raspolaganju su bila voda, belo vino, crno vino, grožđe i poneki delikates u vidu mesa. Srdačni vinari su bili dobro raspoloženi i orni za razgovore, vina smo svi probali, na početku oprezno, pošto nismo znali kako ćemo reagovati na alkohol, a kako su se kilometri nizali sve smelije.
Prolazak kroz cilj je doneo novi nalet adrenalina saznanjem da posle 2 sata trčanja najzad možemo da se prepustim degustacionoj zoni i zasluženo uživamo u hrani i piću. Međutim degustaciona zona je bila potpuni promašaj, iako je 24Kitchen priredio posebne specijalitete u vidu belih bubrega, mangulice, prepelica, crva,..za trkače je to bilo nezamislivo za probati a neki od nas nisu imali tu čast ni da biraju jer je većina poslužavnika bila prazna. Srećom oko Palićkog jezera se nižu Salaši sa perfektnom klopom, pa je jedan od njih postao i naše utočište koje nas je koštalo propuštanja koncerta na glavnom trgu.
Jelena:
Ja nisam planirala ni jednu vinsku trku 🙂 Ali kad trčite u klubu i krenete da se družite sa ljudima i van treninga, momenat da ste vi jedini koji ostaje u Beogradu ne zvuči ni malo zanimljiv. Tako se brzinski odlučim da sa drugaricom Ivom ipak uputim ka Paliću.
Maskirana ekipa (što je bio dodatni štos za trku) i nas dve samo u trkačkoj opremi već fino uzrujeni, napumpani pozitivnom energijom nestrpljivo čekamo start, okruženi veselim i premaštovitim kostimima. Kostimima uglavnom trkača koji idu na degustacionih 7km. Čuje se pucanj i avantura počinje…. Trčimo duž jezera, trava, pratimo trkače ispred nas…. i ako nema oznaka tačno znamo kuda se ide. Na raskrsnicama ljudi iz organizacije ukazuju na pravi put.
Okrepe sa Vinom, kod nas prvi put viđeno. Na prvoj vina nema, mi zbunjeni hoće li biti negde. Na drugoj je već bilo, al su čekali da tražimo. Posle je bilo sve kako smo se i nadali, negde čak i sa voćem, domaćim sirom i delikatesom.
Mirna, ravna trka kroz Palićke prejzaže, preko pruge i nadvožnjaka. Sa delom gde se staza ponavlja. Bez velikih uzbrdica i uz društvo je brzo prošlo.
Dolazimo do 20km, vidimo Ciljnu zonu, čujemo muziku. 20km i mislimo da je kraj, i čudimo se dal je trka skraćena? Nastavljamo pravo ka cilju, al nas usmeravaju u drugi pravac. Kružimo, vidimo opet cilj i ubrzavamo, ali nas volonteri opet usmeravaju na dugi pravac. Više puta tamo vamo, kao u NOKIA zmijici, nikako do Cilja da stignemo. Al cilj je tu i sve smo metrima bliži, usporavamo, skupljamo se i zajedno kao celina ulećemo dok nas Komentator pozdravlja kao najveću i najveseliju grupu.
Ponosni i okićeni medaljama krećemo u degostacionu zonu, za koju se plaćala veća startina. Al problem. Od hrane, koju običan čovek retko da je i izgovorio, nije ostalo ništa. Na praznim poslužavnicima stoje samo činije sa crvima. Pored njih kiflice sa bademom u obliku prstiju. Prstiju?! Noć veštica je za više od mesec dana! Čekamo… raspitujemo se, raspravljamo se sa organizatorima. Ispostavilo se da ne možemo ni vina da probamo jer je potrebno poloziti kauciju za čašu, a nama su stvari u garderobi. Ni narukvica za degustacionu zonu na ruci ne pomaže. Na kraju se nekako dogovorimo da nam upišu brojeve… Čekamo ostatak. Neki grickaju crve, neki se drže samo vina. Hrane i dalje nema, ugovaramo ručak u Salašu. Salaš, koji smo obisli za vrame trke. Salaš gde nam se najviše svideo domaćin, ali važnije i vino. Odlazimo da proslavimo završenu trku kao i jedan rođendan!
Župa – raj za oči i nepca
Jelena:
Za vikend, 14-15. oktobar, sam odlučila da ne idem na trke. Moje društvo trči u Solunu, ekipa iz kluba u Lisabonu i Apatinu. Startninu za Apatin sam dobila, al sam odustala od ideje da idem. Nije mi se išlo autobusom, sama. Sve pod izgovorom da treba da odmorim, spremam se za Ljubljanu.
Jednog dana mi stiže poruka od Ive: „Ej, prijavila sam nas za Župski vinski maratom, trail, sve je free“. Ne zna ona da ja imam familiju tamo, ne zna da sam već nekoliko puta bila na Berbi grožđa. Čeprkam po internetu… al osim skromnog FB eventa nema ništa više od osnovnih informacija. Prolaze dani dodatnih informacija i dalje nema. Iva i ja shvatamo da niko iz kluba ne ide. Al mi idemo, nama se ide. Šta ćemo na Adi, da po ko zna koji put tamo trčimo.
Stižemo u Župu, uspemo da pronađemo Muzej Vina i Vinogradarstva. Zbunjene i u neverici gde smo došle, i da li ce stvarno biti neke trke, čekamo Start, brojeći i navijajući svaki dolazak novog trkača. Usput čujemo zasto se trka nigde nije reklamirala. Rađena kao probna varijanta, ne bi mogli da ugoste i obezbede sve, kako su zamislili, da je došlo više ljudi, a startnina se nije plaćala.
Pred sam start dobili smo detaljno uputstvo za oznake, trake koje su bile u više boja, mesta okrepe i visinske razlike. Kao i obaveštenje da je trka malo duža, te da i to znamo.
Počinje, juriš kroz Đački vinograd i odmah prva uzbrdica gde se razdvajamo… i onda već tu, na samom početku, kreće raj, pejzaži za odmaranje očiju. Prelepa staza prepuna nestvarnih boja. Prava trail staza. Kažu bilo je samo 10% asfalta. Uzbrdo, nizbrdo, više uzbrdo nego nizbrdo, pored polja i vinograda, šumskih nizbrdica prekrivenih najšarenjim lišćem, ali i nekoliko fino blatnjavih prepreka.
Okrepnih stanica taman koliko treba. Domaćini preljubazni, ponosno nude svoje vino, belo, roze, crno, ali svi imaju i vodu, sok, pa čak i kockice šećera. Bilo je tu i voća, i rakija ako nekom zatreba.
Prolaze kilometri uzbrdo nizbrdo, mimoilazimo se sa trkačima, sa nekoliko se usput i ispričamo. Stiže i 21km, mi očekujemo 22km, ali mi vidimo parking i znamo da je tu čuvena Fontana vina, tu je Cilj.
Medalje su nam oko vrata, fotkamo se od pozdravljamo navijače i trkače. Razmenjujemo dogodovštine i iskustva uz odlična vina i gulaš na organizovanom ručku. Ceo glavni trg je samo nas.
Iva:
Skromni poziv na Prvi Župski maraton sa nekoliko šturih rečenica ostavio je snažan utisak prikrivenog blaga koje moramo da doživimo. Jelena i ja, jedine iz kluba, u 6 ujutru krećemo iz Beograd put vinskog maratona podjednako uzbuđene sa mišlju u šta li se to upuštamo.
Sam dolazak u Aleksandrovac je protekao bez velike pompe, GPS uređaj nas je malo prošetao, ali su nas lokalci brzo uputili na pravi put davajući nam šifrovane lokalitet kao orijentire, desno kod „Bačve“ (poznata lokalna prodavnica). Registraciju smo obavile u Muzeju vina i vinogradarstva predivna građevina ispred koje se prostire orgoman vinograd sa različitim vrstama vinove loze, prizor ostavlja bez daha.
Tada smo shvatile da na ovom vinskom maratonu nećemo vaditi kostime koje smo prethodno pripremile. Ostale smo u trkačkoj opremi i zaputile se put starta, usput su nas radoznali meštani zaustavljali i pitali šta se to zbiva u njihovom gradu.
Najava početka trke je protekla u prijateljskoj atmosferi sa objašnjenima markacija i terena koji nas očekuje, nakon čega smo shvatile da je pred nama ozbiljno organizovana i trasirana trail staza.
Duž staze su nas pratile radoznale oči dece koja su izlazila na ulicu i sa divljenjem gledala trkače, mi devojke smo bile posebna atrkacija, mahale smo im i uzvraćale osmehe.
Trčali smo kroz vinograde, šume, naselja, sela, preskakale potoke, rečice, bilo je asfalta, makadama, zemljanih puteva, uzbrdica i nizbrdica i mnogo vrhunskog vina.
Okrepe su bile na svaka 3-4 kilometara sa obiljem voća, šećera, bombona, vode, belog vina, roze vina, crnog vina, domaćih sokova i rakije.
Vreme je bilo idealno pa je rajski nektar prosto klizio niz grlo, posebna pohvala za vinare koji su bili besprekorni domaćini, srdačni i ljubazni.
Do cilja trke se dolazilo kroz glavni trg pored čuvene fontane vina, čekale su nas medalje, roze za devojke i plave za dečake, detalj koji mi se posebno dopao. Ručak je bio bogat sa mnogo vina različitih vrsta koje smo degustirali. Žao mi je što najava trke nije bila detaljnija jer bi mnogo spremnije došle na trku, za početak rezervisale smeštaj da posle toliko vina ne vozimo nazad za Beograd.
