Nekako mi se učinilo da je to više od simbolične trke, iako je posvećena jednom od najvoljenijih srpskih jeraraha, a ja (gle slučaja) veroučitelj u jagodinskim školama. Naime, ovo je od početka bila svojevrsna trka na kojoj bi svi trkači uživali. Priznajem, imala je i tu jednu mističnu dimenziju zbog imena koje je nosila. Od početka je imala svoju draž.
Ono što je, takođe, imalo svoju „draž“ jeste bilo to što sam propustio novosadski noćni maraton zbog povrede levog lista, a i kasnije dodate povrede desne ahilove tetive. To se obično zaradi kada podjednako voliš veronauku, trčanje polumaratona i kombinovane borilačke veštine (MMA). 🙂
Povrede još uvek nisu bile prošle, ali, odlučio sam da nekako istrčim taj 21,1km rakovičkog druma po svaku cenu. Ono što me je ubedilo u taj poduhvat je to što sam dan pre same trke konačno mogao da hodam bez šepanja, bez bolova. To je bilo to! Naravno, ispred mojih sam se pravio kako mi nije ništa, jer sam znao da će mi ova trka na nos izaći. Ne, čekaj…i jeste.
Vreme, divno julsko. Prijatnih trideset i kusur stepeni u 18 časova. Trka je počela.
Moj plan je bio da trčim oko 4 – 4.20min/km i oborim svoj lični rekord, ali sada su povrede napravile novi plan – izdržati trku! Malo sporije nego inače krenuh i prvih šest kilometara je prolaznost bila na 4,40min/km, što je za moje stanje bilo sjajno, a onda je trka zaista počela. Malo sam usporio, malo po malo su krenuli bolovi u nogama (očekivano), ali nisam pomišljao nijednog trenutka da stanem, okrenem se i vratim kući. Negde na polovini trke sam imao jedan „duel“. Leva noga me je toliko bolela da sam gledao u govorio joj kako je ovo moj dan, po svaku cenu. Da, pričao sa svojom bolnom, levom nogom u sred polumaratona. Sada se dobrog dela drugog kruga i ne sećam. Znam da sam trpeo tako jake bolove da sam stajao u proseku na svakom kilometru. I kada stanem – boli. Zato rekoh sebi – onda neka boli dok trčiš. Trči! Bio je tu jedan momak iz Bijeljine koji me je bodrio, nekoliko poslednjih kilometara smo, maltene uporedo trčali. Zahvalio bih mu se ovim putem. Njegova podrška mi je zaista, puno pomogla.
Pre nego što sam ugledao ciljnu ravninu, manastir Rakovicu u pozadini i veliki broj ljudi koji su zdušno navijali za sve nas koji smo trčali, pogledao sam ka nebu na par trenutaka, pomislio na svoje roditelje, sestru, svoje đake, na svoje drugove koji mi često u šali govore:“Trči, Dragane, trči!“, na sve svoje neuspehe (a ima ih poprilično za trideset godina), na sve povrede, poželeh u tom trenutku da sam džak na treningu; iz iskustva znam da bi to manje bolelo nego ove moje noge danas. Nebo je bilo divno plavo. Spustio sam pogled, Rakovica je sijala, ubrzao sam, a ne znam ni sam kako sam uopšte stigao do cilja. Sve ostalo je manje bitno koliko to da se izujem što pre.
Bilans je takav da nisam znao ko je pobedio, da sam na dve povrede dodao i nagnječenje stopala, povredu metatarzalnih kostiju leve noge, naprslinu prsta, najgore vreme za 21km i pet litara vode koju sam popio posle trke.
Neko me je i pre i posle trke pitao jedno prosto „Zašto?“
Nisam imao adekvatan odgovor. I dalje mislim da je to dobro pitanje. Možda zato što je život previše kratak, možda zato što svi volimo da pomeramo svoje granice, možda zato što svaku trku posvetim nekome i poklonim medalju za završetak iste.
Zato što su porazi najbolji za učenje.
Zato što verujem u ono što učim đake da se nikada ne predaju, da u dobrome nikada ne posustaju, da poraz ne postoji dok ga mi ne izaberemo, da pakao za nas ne postoji osim ako se sami tu spustimo.
Možda se odgovor na to pitanje krije u tome da nisam odustao, u zagrljaju sa trkačem iz Bijeljine, i svakako u jednom osmehu dok sa cilja gledam u manastir u kome počiva veliki i Sveti Patrijarh Pavle.
Leto može da počne.
(l)ovima){kind=link}