Dolomiti Cortina d’ampezzo 25.06.2016. je trail trka na 47km sa 2650m uspona i vremenskim limitom od 12 sati.
Pretprijave za 2017. su otvorene do 25.10! Pogledajte kako je izgledalo ovogodišnje izdanje trke
Leptirići koje ima samo trail
Lepota trail trčanja je u onom uzbuđenju koje se oseća kada se nešto radi prvi put. Toliko novih predela da se istraži i toliko novih staza da se pretrči. Čak i kad se trči poznatom stazom priroda se potrudi da nam podari neku novu boju, neki novi zvuk.
Prvi leptirići povodom trke na Dolomitima su se javili kada se prošle godine negde s jeseni na sajtu Ultra Trail World Tour pojavio kalendar trka za 2016. godinu. Otvarala sam sajt po sajt. Nizale su se fotografije trkača po nestvarnim predelima Španije, Maroka, Australije, Novog Zelanda, Hong Konga… I onda otvaram sajt trke u Italiji North Face Ultra Trail, pomislivši – pa to je praktično u komšiluku.
Informacije o glavnoj Ultra trail trci nisam ni pogledala, jer tada je tih 119km za mene bilo potpuno nezamislivo. Znam da takvi događaji imaju i neke kratke trke kao prateći program i eto je – Cortina trail 47,5 km 25.06.2016. Datum se namestio tačno između trka iz Skyrunning Srbija lige. Znala sam da ću do tog datuma u nogama već imati nekoliko trka čija je kilometraža čak duža od ove. Poruke „hajdemo u Cortinu“ stižu sa nekoliko strana. Kockice se slažu, sve se namešta da pogura odluku.
Nestrpljivo prvo čekamo dan otvaranja prijava, a onda i lutriju za izvlačenje onih čija je prijava prihvaćena, jer za ovu trku se kao i za većinu inostranih, prijavi mnogo više od maksimalno predviđenog broja od 1300 učesnika. Radost kada smo saznali da su svi iz naše male družine izvučeni. Slede paralelno pripreme za putovanje i treninzi. Proleće je brzo prošlo u smenjivanju trka na domaćem terenu.
Cortina d’ampezzo je poznati skijaški centar
Davne 1956. je ugostio olimpijce na VII Zimskim igrama. Tipično Alpsko mestašce prepuno kuća i hotela na čijim se terasama šarene muškatle i petunije, a čijim se ulicama ovog puta u plavim i crvenim oficijelnim majicama šepure trkači koji su već podigli svoje startne pakete i ponosno pokazuju kako su deo ove svetske manifestacije.
Žuri i naša mala ekipa da se smesti kako bismo i mi oblačeći te plave majice za devojčice i crvene za dečake, pokazali da nismo samo turisti već odvažnici koji će se uskoro upustiti u svoje avanture – neko na 119 a neko na 47km.
Dan pred trku šetnjom do jedne od pripodnih atrakcija Dolomita – Tre Cime, aklimatizujemo se na nadmorske visine iznad 2000m jer veći deo staze ide kroz predele upravo na tim visinama. Sneg u junu na ovakvim mestima je uobičajena pojava.
Uveče u 11h ispraćamo naše ultraše Marinu i Đorđa.
Rutina pred trail trku je kao ček lista u pilotskoj kabini
Sutradan ujutro adrenalin ne čeka alarm za buđenje već otvara oči mnogo pre. Počinje rutina pred trku. Kao ček lista u pilotskoj kabini.
Na terasi pijuckajući kaficu, puneći pluća svežinom koju planinski vetar donosi sa snegom pokrivenih vrhova Tofane, razmišljam kako te rutine nisu nikakve radnje protiv uroka ili za sreću. Te rutine su meditacija koja te uvodi u onaj svet gde si samo svoj i samo za sebe.
Još jednom provera obavezne opreme. Sve je na svom mestu u rancu uz rezervoar sa vodom:
- Nepromočiva jakna sa kapuljačom za slučaj kiše.
- Astro- folija koju bi svi trebalo da nose kad idu u planinu.
- Pištaljka.
- Nekoliko energetskih čokoladica.
- Po neki flaster za prvu pomoć.
- Bočica kućnog izotonika sa limunom, medom i soli.
Već sam naučila da ishranom i hidracijom nekoliko dana pre pripremim organizam tako da trku prođem bez oscilacija i bez mnogo dopune.
Zatežem patike. Uzimam štapove. Hrlim ka glavnom trgu gde je start. Uličicama Cortine se sliva šarena reka trkača spremnih za svoje izazove.
Dobijamo poslednje instrukcije i kreće zajedničko gromoglasno odbrojavanje do starta.
Početak je najteži
Meni je nekako najteže na početku, dok telo i dah ne uhvate ritam. Ovoga puta me je iznenadio osećaj kao da ću se onesvestiti. Hladan znoj mi je klizio niz leđa, u ušima zujalo a u glavi odzvanjalo „samo da se dokopam šume posle ovog asfalta, nisam došla ovde da se onesvešćuješ na prvom kolometru“. Četinarska svežina i bodrenje meštana pomogli su mi da prebrodim prvu i jedinu krizu
Razmišljala sam pre trke kakva će biti markacija. Crveno plave trakice i narandžasti putokazi koji su bili perfektno raspoređeni, skoro da nisu ni bili potrebni jer se kolona od oko 1500 trkača kretala neprekidno planinskim masivima duž čitave staze.
Sigurna sam da je organizatorima bilo teško da izaberu tačne maršrute jer je pripoda Dolomita čudesna i gde god se okreneš ide neka planinska staza. Nestvarni su krševiti okomiti vrhovi. Nestvarni su rezeda planinski potoci i rečice. Nestvarne su crne stene sa kojih se slivaju vodopadi. Nestvarni su mirisi četinarske šume. Nestvarna su tamno zelena jezera na čijoj se površini ogledaju snegom prekriveni vrhovi i beličasti paperjasti oblaci. Nestvarni su nepregledni pašnjaci.
Maksimalno upijam tu divotu
Pokušavam maksimalno da upijem tu divotu jednako misleći na vremenski limit na 33. kilometru. U planini se ti kilomentri nekako brzo nižu dok gazimo potok i prelazimo mostiće od balvana.
Moje prvo iznenađenje se desilo kod jedne brvnarice na 16. Km. Prilaziš, vidiš gužva. Misliš okrepna tačka. Proveriš na karti koja ti je nacrtana na startnom broju. Tu nije predviđena hrana.
Kad ono čovek na terasici secka šunku i parmezan i deli trkačima. Ne razmišlja on mnogo koliko nas je, secka dok ima. Nasmešiš se od miline, uzmeš komad-dva i u prolazu dovikneš jedno grazie i ciao.
Tako, malo trčkarajući malo hodajući, posmatrajući zanimljive patike drugih trkača, nalazeći u sebi i oko sebe odgovor na povremeno postavljeno pitanje zašto baš trail, stižem do prve kontrolne tačke sa merenjem vremena. Shvatam da je moja zabrinutost da ću promašiti mesto čekiranja bila potpuno bespredmetna. Antenice sa obe strane i traka preko cele staze sa jednim bi-bip zabeleže prolaz svakog čipa. A okrepa – švedski sto. Bilo je tu svega. Tečnosti raznih, voća, keksića kolačića, dvopeka sa džemom i Nutelom, italijanske salame i parmezana.
Tu srećem Borislava, jednog od trkača iz Srbije.Dobar je osećaj kada među toliko trkača, a posle kilometara i kilometara samovanja naiđeš na poznato lice. Razmenjujemo nekoliko reči, dopunjavamo rezervoare sa vodom i krećemo dalje bez mnogo zadržavanja.
Stazica vodi ravno poljanom na kojoj su se načičkale mnogobrojne porodice sa decom. Pomislim da Italijani baš vole izlete u prirodi, a onda se setih da sam negde u informatoru pročitala da organizator poziva publiku da na određenim mestima na stazi mogu masovno da bodre trkače. Ali i pored toga stanovništvo je blagonaklono prema trkačima. Na svakom koraku se čuje bravo, vai… klepetuše, pištaljke, aplaudiranje. Užitak je trčati u takvoj atmosferi.
Kroz to skandiranje čujem Borislava iza sebe da pita hoćemo li potrčati. Odlučno odgovaram: ne, čeka nas veliki uspon, pomislivši da neću napraviti grešku kao prošle godine na Torničkoj Bobiji kad sam trčeći prvih 20km dovela sebe u stanje da sam posle najvećeg uspona mislila da ću dušu ispustiti i morala odustati zbog probijanja vremenskog limita.
Posle vilinske šumske stazice izbijamo na taj očekivani uspon. Smenjuje se krš i prašina. Trkači u koloni jedan po jedan, razvukli se skoro duž celog uspona. Kako se približavamo visini od skoro 2500m svi malo po malo usporavamo, a kao ne smeta nam ta nadmorska visina. Prolazeći pored žičare i snežnih ostataka sa kojih dolazi prijatna svežina, razmišljam kako mora da je prelepo kad se sve zabeli.
I konačno popesmo se na Rifugio Averau. Ono malo daha što je ostalo oduzima pogled na dolinu i Passo Giau gde nas čeka sledeća kontrolna tačka, okrepa, ali i vremenski limit. Borislav i ja nastavljamo procenjujući prolazno vreme i tempo. Ima vremena i za fotkanje.
„Lungo, lungo“
Na putu za Passo Giau nas ponegde sustižu trkači na 119km pošto nam se ovaj deo staze poklapa. Čim čuješ iza sebe Italijane da viču „lungo, lungo“ znaš da treba da se pomeriš sa staze je trčeći nailazi neki brzinac, svežinom koja ne pokazuje da je prevalio više od pola svojih kilometara, naprotiv!
Dalje bez mnogo napora, trčkarajući i fotkajući bujne predele koji nas okružuju, stižemo do jezera gde je poslednja kontrolna tačka, poslednji švetski sto.
Na ulasku na šumsku stazu stoji transparent -10km. Zaista još samo 10km! To je taj deo trke koji najviše volim. Nema više jurnjave sa vremenom. Staza blago valovita sa tendencijom spuštanja, vuče da se noge puste u puni trk. Uživamo i u sustizanju umornih hodača. Još uvek me iznenađuje ta moja lakoća koraka na četrdeset i nekom kilometru.
Izlazimo na greben a pred nama se otvara dolina u kojoj leži Cortina. Ali za kraj mora još malo iznenađenja. Blatnjava staza puna izlokanog korenja jer očito bujice od pljuskova kao što su bili dan pre trke, učini svoje. Priroda je neumoljiva, poštuje svoje zakonitosti ne mareći na uticaj na ljudskog uljeza. Skakućući tako između korenja samo sam u sebi ponavljala „čuvaj zglobove“. Ulazimo u grad. Još jedan transparent, ovoga puta za poslednji kilometar.
Krug se zatvara u pešačkoj zoni glavnog trga. Borislav me džentlmenski pušta da prva pređem liniju cilja. Trka završena dva ipo sata pre vremenskog limita. Sreća neopisiva.
Ciao ragazzi, arrivederci al prossimo anno… ali na 119, jer vuku ti kilometri baš vuku.
Finišeri ovogodišnjeg izdanja:
North Face Lavaredo Ultra 119 km: Marina Nikolić i Đorđe Dukić
Cortina trail 47km: Zoran Prekogačić, Mirjana Kovačević, Dragan Ćirić, Agneš Giric-Cvetković, Borislav Bogosavac i Srđan Petrićević (redosledom kojim smo stizali na cilj)
Jedan član naše šašave ekipe, Srđan Tasić, pametno je odlučio da zbog povrede ni ne startuje.
Fotografije su iz privatne kolekcije trkača Mirjana Kovačević, Dragan Ćirić, Đorđe Dukić, Zoran Prekogačić, Agneš Giric-Cvetković, Borislav Bogosavac.
Tekst je inicijalno objavljen na sajtu ark fruška gora
