Jutro pred trku
Sat zvoni, tuširanje, doručak, gledanje vremenske prognoze, još jednom, možda se promenila u odnosu na juče.
Kinesio traku lepim za nokte na nogama, mažem stopala vazelinom, ovog puta u malo debljem sloju – napolju je mokro.
Koju jaknu obući? Kiša je padala celu noć i još uvek pada i kako prognoza kaže padaće ceo dan. Jutros je oblačenje praktično jer je sve pod rukom.
Ko da trči po ovakvom vremenu… Najradije bih sad ostala kod kuće.Provera pulsa…110! O bože kako sam uzbuđena. Jesam li dovoljno spremna? Da li su čarape i jakna koju sam obukla odgovarajuće? Sa ovakvim pitanjima samo sebi dižem pritisak.
Izlazim iz kuće. Još jedna provera: Startni broj prikačen na pojasu, čip je na pertlama, puls chek…opet sam u zelenoj zoni. Sve ostalo je manje važno… Sedam na bicikl, uz put kupim Doru i za 10 minuta smo već u šatoru gde predajemo svoju garderobu.
Sivo + šareno i minut od starta
Na startu, u samom centru starog grada, ispred opere je više od 11.000 u učesnika različitih starosnih dobi, porekla, kože. Svi u šarenim majicama. Profesionalci i rekreativni sportisti. Gledaoci sa šarenim kišobranima svuda unaokolo – s obzirom na vremensku situaciju puno ih je. Rapoloženje je stvarno odlično i pored lošeg vremena. Bez obzira na sve, radujem se da sam tu gde sam i jedva čekam da se krene. A pre nego što sve počne, koristim priliku da još jednom odem u toalet. Još samo nešto malo više od minute do starta.
Odbrojavanje iii START!
Ispred i iza mene, levo, desno, svi se pokreću u istom smeru i svi imaju isti cilj.
Neverovatno je kako je teško na početku sam sebe kočiti, ne dozviliti da te masa ponese. Na kraju će svakako biti teško, automatski ću usporiti. „Previše ljudi veruje da maraton počinje posle 30 kilometra, ali prava istina je ta da su prvi kilometri najvažniji – ko napravi ovde grešku i prebrzo startuje, nema šanse da dodje do cilja“, rekao je Bill Rodgers.
Čekam da se guzva raščisti i da mogu bez da uhvatim svoj tempo i da uzivam u trčanju.
Posle 2. kilometra mi to uspeva i ja trčim svojim tempom i osećam se odlično. Kiša mi za sada ne smeta.
Dora i ja ćaskamo uz put i sve ide po planu. 5Km: 29 minuta,10 km: 59 minuta.
Negde oko polovine trke
Posle dva sata trčanja elita se problizava cilju, većina rekreativnih trkača, i ja među njima, približava se polumaratonu. Od 19. km su samo maratonci na trasi – 637 muškaraca i 108 žena, i postaje mnogo mirnije. Ulice su mi poznate, koliko sam samo puta prošla njima što autom, što biciklom, što trčeći. Poznat mi je skoro svaki ćošak i to mi otežava trčanje jer znam tačno celokupnu trasu, znam tačno kiliko je koja ulica dugačka, gde se skreće.
Evo ga i 25 -ti kilometar. Kiša još uvek pada. Ja sam skroz mokra, šuškavac je dugo izdržao ali sad kiša pokako probija do kože…Tražim prigodno mesto koje bih iskoristila kao WC. Kratka pauza i samim tim se moja radna temperatura spustila. Postaje mi jako hladno.Stavljam mokre rukavice na ruke u nadi da će mi biti toplije. Svaki pokret mi teško pada. U mojoj glavi besni bitka. Na momente ritam mog disanja nije u skladu sa mojim stopama.Tempo sam previše usporila, Dora je par stotina metara isper mene, ali ja ne mogu brže jer mi je hladno. Javlja se pitanje smisla, razloga ovog mučenja. Ali borim se dalje, jer ja znam da mogu. Glkogenske rezerve su se ispraznile i telo sagoreva sopstvene rezerve i zato mu je potrebno mnogo više kiseonika, koji fali sada u nogama, ali i u glavi. Okrepna stanica i 29. kilometar
Dora kaže da moramo da ostanemo tu neko vreme. Rezerve se moraju dopuniti. Ja se bojim da stanem, bojim se biće mi ponovo hladno.
Odjednom vidim poznato lice! To je moj sin koji mi maše i govori da mi je doneo suvu gardereobu i pita me da li hoću da se presvučem. Odgovor je naravno bio: da! Brzo se skidam i oblačim. Osećaj suve odeće na koži je fenomenalan. Ima čak i termos! Termos sa čajem. Ponovo mi je toplo. Mi nastavljamo trku, on nas na biciklu prati još par kilometara. Uz put pravi par fotografija.
33. kilometa, ili: sada je već dosta
Broj trkača koji trče kostantno opada a broj onih što hodaju raste i onih što se smeju je sve manje. Nikome nije do smejanja – sada je trčanje postalo težak posao. Ispred nekih je zid a oni koji su bili dobri i trenirali bez obzira da li pada kiša ili sija sunca, oni sada prelaze na automatik modus. Ja i dalje trčim, noge su teške ali od sada se ne pitaju one nego glava.
Telo se javlja sa alarmnim sistemom: SADA JE VEĆ STVARNO DOSTA. Međutim, glava šalje organima povratnu informaciju da je umor za ovaj uspeh normalna pojava i do cilja nema još puno.
Još samo 9 km – ma to je jedan mačiji skok! Sada sam već na putu ka kući. Sada ne brojim kilometre koliko sam pretrčala nego kojiko ih još ima.
Na 195 metara još uvek ne razmišljam. Kilometri posle 35 km granice su duplo duži nego oni do sada… vremenski. Ma nešto mi se spustilo u noge i pravi moje korake kraćim. Ali prestati sa trčanjem bi bilo jako loše rešenje… Zato – glavu gore i pokušavam da se skoncentrišem na svoje korake.Tu je i Nikola, Nikola iz Beograda. Ćaskam malo sa njim, ali on je brzo skupio snagu i dao gas tako da je ušao 4 minuta pre mene u cilj. Na kraju se ispostavilo da smo Nikola Kosanović i ja jedini iz Srbije trčali maraton.
Kraljica je kriva
Kod table koja označava 40 km javlja mi se misao da sam vec pretrčala maraton. Kraljica je kriva što moram da trčim jos dva kilometra. (Ako ne znate istoriju maratona engleska kraljica je želela da na Olimpijskim igrama 1908. godine maratonci trče pored Windsor Castle-a i zbog toga je staza produžena za 2 km.)
Na samu pomisao da će mi uskoro maratonska medalja visiti oko vrata, vraća mi se energija.
Iz daljine se vidi cilj. Još par stotina metara i uspela sam! Publika aplaudira a ja uživam u pokretima mašine koja me je dovela do cilja. Do sada to nisam bila ja. Sada je vreme da iskljuičm auto pilota i sama prodjem kroz cilj. Dižem ruke jer sam pobednik.
Cilj je najlepši deo maratona
Jako je dobar osećaj jedan maraton dovesti do kraja. Presrećna prelazim ciljnu liniju ruku pod ruku moje telo i snaga volje i duha. Toplo mi je oko srca. Srećna sam što nisam odustala u teškim momentima, što je posle borbe između tela i duha došao mir koji me je doveo do cilja.
Medalja je više od jednog komada nakita
Ja se osećam jako dobro, bolje rečeno – odlično. Naravno noge me bole, mišići su zategnuti kao praćka. Mentalno u potpunosti ok, puls je skroz dole i medalja oko vrata. Medalja je više od jednog komada nakita. Medalja je dokaz da smo maraton završili, ona je dokaz da imamo jedno maratonsko iskutvo više. Ona se ne nosi, za nju je samo važno imati je. Vrednost medalje se meri teškoćom ili lakoćom sa kojom smo pretrčali maraton. Maratonsku medalju dobijaju svi, svi koji su uspeli da se izbore sa distancom od 42 km iako je vremenska razlika između prvo plasiranog i poslednjeg ogromna, isto tako je formalna. Na maratonu su svi koji stignu na cilj pobednici.
I familija je tu da bodri i čestita na uspehu. Ponosni mi prilaze i grle me.
Brzo ulazim u šator da uzmem svoju garderobu i presvučem se. Ah čeka me i topla supa.
Posle sat vremena ležanja u kadi i opuštanja, nazdravljam sa familijom za sebe i sve trkače koje sam na svom putu srela, one koje sam za zaobišla i oni koji su mene zaobišli. Da nije bilo njih najverovatnije ne bih ni ja dalje trčala.
Suma sumarum
Maraton u Gracu je bio dobro organizovan, ove godine su okrepne stanice bile mnogo bolje opremljene i pripremljene nego prošle. Velika greška se desila na dečijoj trci – staza nije bilo zatvorena pa su se deca pomešala sa trkačima na 10 km. Na svu sreću se ništa nije desilo, jedino su deca umesto 4,3 km trčala skoro 8.
Staza se od 3. do 12. km i od 20. do 29. ponavlja i samim tim je jako dosadno (možda smao meni jer ja dobro poznajem grad).
Preuzimanje startnog broja i paketa je super funkcionisalo u velikoj robnoj kuci u centu grada. Moje veliko razočarenje je to ove godine u paketu nije bilo čak ni pamučne majice. (Volim da imam majice sa maratona, ako ništa drugo onda kao suvenir.) Kesa puna papira i reklama.
Kao što sam već rekla – najviše volim da učestvujem na manjim maratonima. Tamo rekreativni trkač još uvek ima neku vrednost.
