U Parizu je, u nedelju 8. aprila, održan 42. maraton, na koji se upisalo oko 60 hiljada trkača. Na startnu liniju, na aveniji Šanz-Elize, izašlo je 43.537 takmičara. četvrtina su bile trkačice, a skoro polovina učesnica je trčala svoj prvi maraton. Kao i svake godine, trećina učesnika bili su stranci, a među njima je najveći broj iz Velike Britanije. Prosečna starost učesnika bila je 40 godina.
Pobednik maratona bio je Kenijac Pol Lonjangata (2h06’25”), inače prošlogodišnji slavljenik. On se izjednačio sa Žakom Boksberžeom (1983, 1985), Ahmedom Salahom (1984, 1986) i Stivom Brejsom (1989, 1990), atletičarima koji su dva puta pobeđivali na pariskom maratonu.
Među atletičarkama, najbolja je bila Betsi Saina (2h22’56”), takođe iz Kenije. Organizatori su ove godine dozvolili start elitnih atletičarki 16 minuta pre starta muške elite, da bi se, vremenski, uskladio prolazak kroz cilj u obe kategorije.
U konkurenciji takmičara invalida, pobedio je Japanac Hiroki Nišida (1h30’02”) stigavši 50 sekundi ispred višestrukog olimpijskog šampiona Dejvida Vira. Učesnici maratona, trkači amateri, koji su na cilj stigli poslednji, posle više od 8 časova trke, bili su vrlo iznenađeni kada su videli da su ih aplauzima sačekali pobednici maratona – Lonjangata i Saina.
Savršena organizacija
Slično kao i poslednjih desetak godina, pariski maraton bio je besprekorno organizovan. ASO (Amaury Sport Organisation), koja već dve decenije vodi ovu sportsku manifestaciju, može da se pohvali velikom efikasnošću, koja ne krasi baš sve organizatore maratona. Njihova efikasnost se zasniva na velikom poznavanju sportskih takmičenja koje organizuju već dugi niz godina : biciklistička trka Tur d Frans, automobilistička trka Dakar, maraton Barselone, Lionska trka… ASO je, takođe, i vlasnik sportskog dnevnika i televizijskih kanala L’Ekip, kao i dnevne novine L Parizien.
Pariski maraton je ubedljivo najbolje organizovan francuski maraton, ali istovremeno, on je i najskuplji francuski maraton. Startnina za 2018. godinu bila je od 89 € do 119 €, u zavisnosti od perioda upisa, što je bitno skuplje od startnine za 2004. godinu – 40 € do 60 €.
Petina jedne nacije trči!
Udvostručenje cena nema toliko opravdanje u povećavanju troškova, koliko u sve većoj popularnosti trkačkog sporta u Francuskoj. Naime, trčanje je, uz biciklizam, postao jedan od najomiljenijih sportova u Francuskoj. Prema statistikama, 12 miliona Francuza trči bar jednom nedeljno!
Zasnivajući se na popularnosti ovog sporta, organizatori neprekidno povećavaju cene, a prema procenama analitičara, pretpostavlja se da je bruto zarada u visini od 30 odsto, oko 2 miliona evra. Takva zarada može da se ostvari samo u poslovima sa izuzetno luksuznim proizvodima i uslugama.
Iako ASO odbija da išta otkrije o svom poslovanju, stručnjaci procenjuju da se od startnina (55 hiljada brojeva) zaradi oko 4,5 miliona evra (bez PDV-a). Drugi izvor prihoda su sponzori od kojih je najvažniji Šnejder Elektrik, po kome se od 2013. godine zove pariski maraton. Naime, oni uplaćuje više od milion evra, Asics, drugi po važnosti, uplaćuje oko pola miliona evra, a za njim ide automobilski partner – Nisan, pa svi manji sponzori. Na taj način, ASO dobije više od 2 miliona evra kroz ugovore sa sponzorima i još pola miliona evra kroz različite prodaje i usluge.
Otkada je preuzimanju startnog broja dodat i Trkački sajam (Running Expo), manifestacija koja okuplja proizvođače i trgovce opremom i prehranom, ASO i tu inkasira oko pola miliona evra. Pošto ASO nije vlasnik Pariskog maratona, oni ne mogu da prodaju televizijska prava, tako da se trka besplatno prenosi na državnoj televiziji.
Jednostavan biznis model
U troškovnik organizatora ulazi plaćanje gradu Parizu za blokiranje ulica i organizovanje obezbeđenja. Trošak za obezbeđenje je porastao otkako su se umnožili teroristički napadi na ulicama, a posebno na velikim manifestacijama. Potom, gradu Parizu, vlasniku maratona, plaća se nadoknada od oko pola miliona evra.
Svu okrepu, kao i majice daju sponzori, dok organizator plaća stalno zaposlene, reklamiranje i komunikacije, infrastrukturu na startu, tokom trke i na cilju, medicinsku pomoć i muzičku animaciju tokom čitave trke, medalje za sve učesnike.
Za razliku od Londona i Berlina, gde nagradni fond ide do 5 miliona evra, Pariski maraton je nagradama posvetio 600 hiljada evra. Zato, na pariski maraton ne dolaze velike zvezde (tarifa Gebreselasija bila je pola miliona evra za učešće), nego drugorazredna elita, sačinjena od nepoznatih ili malo poznatih trkača.
Uprkos tome, Pariz je, po brojnosti učesnika, drugi maraton na svetu (prvi je Njujork), a organizator se zasniva na “popularnoj i narodskoj strani trke”, kao i na značaju sâmog grada Pariza u turizmu. Naime, Pariz je jedna od najtraženijih turističkih destinacija na svetu.
Iako je Pariski maraton višestruko skuplji od bilo kojeg drugog francuskog maratona (Marsej, Mon Sen Mišel, Medok…), on se nalazi među jeftinijim svetskim maratonima. Učešće na njujorškom maratonu košta 350 dolara, bostonskom 180 do 240 dolara, berlinskom 114 do 140 evra… Istovremeno, Pariski maraton, kao višednevna sportska manifestacija, omogućava da regionalna ekonomija ostvari prihod od 50 miliona evra u kratkom vremenskom periodu.
U osnovi organizovanja Pariskog maratona nalazi se jednostavan biznis model u kome su učesnici-trkači viđeni kao potrošači, dok je sve ostalo ponuđeno na prodaju kao roba i usluge. Možda je, upravo zbog toga, Pariski maraton jedan od najbolje organizovanih na svetu.
