Kao prvo, iskoristio bih priliku da pozdravim sve vas koji uređujete i čitate ovaj sajt i poželim vam najbolje zdravlje, lagane noge, bistru glavu i dobru formu u 2016-oj godini.
Novogodišnji Poklon je poranio 🙂
Za one koji ne znaju, ja sam jedan od troje srećnih dobitnika startnine za novogodišnju 10km trku u Dubrovniku, pa ću vam ukratko rječju i slikom dočarati kako je to izgledalo.
Naravno, veliku zahvalnost dugujem redakciji koja me je iznenadno nagradila i na taj način „gurnula“ u ovu avanturu. U prvom momentu kad sam saznao bio sam u fazonu da se zahvalim, smislim neki glupi izgovor i odustanem, jer stvarno ko će se cimati 400 km do Dubrovnika u po zime. Svi znamo da put Banjaluka-Dubrovnik nije baš neki autoput.
Onda nešto kontam, pa ima li bolji način da se započne Nova godina od trčanja u jednoj od najljepših destinacija na svijetu? I još ako ti je na taj dan rođendan, onda stvarno nema dalje, samo lud bi to propustio.
Dubrovnik via Trebinje
Da vas ne davim previše sa logistikom, ako neko bude išao preporučujem Trebinje kao varijantu za smještaj; neuporedivo je jeftinije, ima šta da se vidi, dobro pojede i popije, a do Dubrovnika je pola sata. Naravno, ko ima novca za Dubrovnik – nema greške, reći ću samo da je dan parkinga 10 eura.
I tako se budim u Trebinju prvog dana Nove godine u 9 ujutro mutne glave i sa 1-2 promila u krvi i pitam se šta mi je sve ovo trebalo. Ali, kako smo mi kontinentalci slabi na more, sve postade lakše kad se iza brda pojavi plavo-sivi Jadran i stari grad u daljini. I eto mene po prvi put u Dubrovniku.
U gradu poprilična gužva, mogu misliti kako to izgleda kad je sezona u punom jeku. U stvari je ovdje sezona non-stop. Ništa ne ukazuje da se sprema trka, nema plakata, bilborda, volontera, ničega.
Čisti se bina nakon najluđe noći, Dubrovčani se lijeno izvlače iz svojih kuća, Kinezi se slikaju, a mi tražimo gdje ćemo podići startne pakete. Koga god pitaš za trku, nemaju ljudi pojma, uglavnom su odgovori tipa „tu je to negdi na Stradunu“.
Dobro, trka je sama po sebi mala i jednostavno ovo je jedan minoran događaj za grad koji je stalno prepun ljudi.
Na prvi pogled, blago razočarenje kad sam vidio na prvi pogled skroman startni paket: platnena vrećica u kojoj su: broj, gelovi, majica(rekao bih ispodprosječna) i propusnica za zidine.
Super vijest je da ta propusnica uključuje i ulaznice za vašu pratnju, a kako je jedna ulaznica 120 kn, a startnina 150 – ispada da je paket odličan.
Tako da sam počastio svoje vjerne pratioce Jelku i Bojana jednom besplatnom šetnjom. To su inače moj lični fotograf i nosač, eto koliko sam ozbiljan igrač :). Hvala im na podršci.
Ko nije hodao po zidinama kao da nije ni bio u Dubrovniku, ko je bio zna o čemu pričam, to je fantazija jedna. Nije loš pogled, zar ne?
Dolje na Stradunu koncert simfonijskog orkestra, grad i more ispod tebe, stvarno filmska atmosfera. Znaš da ti tih par kilometara hodanja neće pomoći na stazi, ali ne možeš si pomoći.
Dva-tri sata uživanja prođu kao tren i brzo dolazi vrijeme za one standardne pripreme pred trku, presvlačenje, zagrijavanje i ostalo. Neke stvari su mogle biti bolje (recimo i žene i muškarci se presvlače bukvalno u istoj sali, nema papira u toaletu i sl.) ali to su sitnice (ako ne zaglaviš u wc-u bez papiraJ).
I eto nas na startu…
Staza je vrlo zanimljiva i nije uopšte laka, iako je kratka. Kreće se sa Straduna, izlazi iz starog grada, pa se trči 2 km uzbrdo (pogled na more spašava stvar), pa malo nizbrdo pa 1 km uzbrdo, pa opet nizbrdo kroz stari grad opet do Straduna. I tako još jedan krug.
Može se reći da je staza bila solidno markirana i obezbijeđena, malo je bilo kritično u starom gradu gdje su se na momente miješali trkači i turisti šetači. Ali to je Dubrovnik i jasno je da ljudi ne mogu i ne trebaju isprazniti Stradun zbog šačice trkača. Vrijeme idealno za ovo doba godine, prohladno ali suvo i uglavnom sunčano sa slabim vjetrom.
Odmah se izdvojila jedna grupa profi atletičara, koji gledano iz moje amaterske perspektive, bukvalno lete stazom. Prva nagrada je 460 EUR, što nije uopšte tako loše za malu trku.
No ja ionako nisam imao nikakvih takmičarskih ambicija (a i da jesam džaba mi), realno slabo se treniralo a mnogo se jelo i pilo. Odlučio sam se za taktiku da krenem laganije i uživam u pogledu pa ću dodati gas pred kraj. Da znate da je teško ionako skromno iskustvo trčanja 21 km primjeniti na trci od 10 km, to je jedan potpuno drugi tempo.
Možda sam se malo i potcijenio, jer sam proletio kroz cilj sa povelikom rezervom u nogama i plućima. Na kraju vrijeme 0:54:48 čime sam vrlo zadovoljan.
Jedna stvar koja mi je najteže pala jeste to što nema medalje, pa eto da sugerišem svim organizatorima trka da mora biti medalja, diploma ili neka druga trajna uspomena za svakog finišera. To nije preveliki trošak, a mnogo znači.
I da zaključim ipak ovu priču u plusu, reći ću da je ovo jedna mala, simpatična trka na ekskluzivnoj lokaciji i u neobičnom terminu koja zaslužuje svaku preporuku i koja ima potencijal da bude i veća i bolja.
Pozdrav svima, nadam se da vam je bilo zanimljivo, čitamo se poslije neke slijedeće trke 🙂
