Dubrovnik Polumaraton – prihvaćen izazov! [Reportaža]

Dubrovnik je jedan od onih gradova koji su ti u vidnom polju, a koje znaš da ćeš kad-tada morati da posetiš, rame u rame sa Venecijom, Budimpeštom, Istambulom. Nekada ih ostavljamo za „kasnije“ jer znamo da su blizu i da će se prilika već stvoriti. Ima li bolje prilike od polumaratona da upoznamo neki grad?

Kada nas je Alen, direktor trke, pozvao da budemo gosti maratona, sa velikim zadovoljstvom smo prihvatili. Uz širenje kontakata i dalje povezivanje sa trkačima, sjajno je kada neko u startu želi da se spusti na razinu trkačkih potreba, i od početka gradi trku kakvu bi trkači zaista i želeli da istrče.

Šta sve možete da vidite u Dubrovniku za par dana?

Startni paket je bio prebogat:

• pored funkcionalne majice, dobili smo i:
• legitimaciju sa kojom smo mogli da se vozimo besplatno gradskim prevozom ceo vikend. (Karta u jednom pravcu je 15kn, oko 2€, tako da ušteda nije zanemarljiva),
• ulazak na gradske zidine, (koji inače košta 100kn),
• ulaznicu za čak 8 gradskih muzeja
• pasta parti vaučer
• novčić sa grbom dubrovnika
• ranac sa grbom Portlanda i Dubrovnika

Medalja je bila priča za sebe – najlepša do sada, i svakako vredna uspomena.

Staza, utisci i emocije

Subota je donela ogroman pljusak i oluju, koja je delimično najavila moguću promenjivost vremenskih prilika, ali nedelja je osvanula bez ijednog oblaka. Start trke je bio u 10h i opravdano smo se brinuli oko temperature.

Do starta trke smo lako stigli autobusom, koji su vozili do starog grada. Start i cilj je na Stradunu. Centar centra. Oko bine masa trkača, volonteri spremni. Ostavljanje stvari i toaleti na 10m od starta.

Bina spremna, prostrt plavi tepih. Plavo gore, plavo dole. I dalje nijednog oblaka.

Prvi put da pred start osećam iskrenu paniku. Poslednji savet – samo lagano, prati disanje, trči na osećaj. Danas je važno samo završiti.

Temperatura u hladu: 25 stepeni. Temperatura na suncu: 35. Hlada nigde.

Minut pred start: nameštam naočare, puca mi jedna drška. Zdravo Marfi.

Spiker najavljuje da se pobednik očekuje za oko 1:30. U glavi prerađujem da je to oko 50% sporije od svetskog rekorda. Ako ja budem toliko sporija… pa eto mene za oko 3 sata nazad. Dalje mentalno očajanje prekida pucanj. Krenuli smo!

Trasa vodi iz starog grada kroz istočnu kapiju. Po uglačanom kamenu uzbrdo, i nalevo, kreće prvi uspon koji će trajati oko 1-2 km. Lagano, pa strmije, ovde je sve i dalje okej, jer ima masa navijača, idemo lagano (mi na začelju) i još uvek smo sveži. Obilaze nas kamere iz kola, kamere na biciklu. „Dobro, biće makar lepih slika sa početka“ tešim sebe.

Prva nizbrdica je na 2km. I traje, traje, traje… Nažalost, nizbrdicama se nikada ne radujem na kružnim stazama, jer znam da ću ih proklinjati u povratku.

Od 3km sve je manje, više ravno uz Dubrovačku marinu. Prolaznici i turisti aplaudiraju, sve je još uvek okej, smejemo se.

Od 4km skrećemo uzbrdo i desno za Rijeku Dubrovačku, sada trčimo uz uvalu do 12km pa nazad. Ovaj deo karakteriše more sa leve strane i brda sa desne, male kamene kuće duž put, nasmejani meštani i opet – masa žutih majici. Opet okrepa, opet dosta vode.

5km – bubnjari! Slikam ih i malo djuskam sa njima pa idem dalje. Ne gledam na sat, pojima nemam koji mi je tempo. Procenjujem da sam verovatno prespora, ali ne dozvoljam sebi da idem brže. Navukao se i neki oblak – milina.

Oblak je doneo vetar. Jak, strašno jak vetar koji mi duva u prsa. Na momente kao da stojim u mestu. Da li bi radije vetar ili sunce? Vetar 🙂 Sve je dobro – duvaće ti u leđa u povratku – trči dalje.

8km – prvi trkač nas mimoilazi, vidim da je Zdravko odmah iza njega – radost!

9k – masa trkača koje znam, omiljeni deo kružnih trka, mimotrč i osmesi. Opet voda, i mentalna zabeleška da su okrepne stanice stavljene blizu prirodnih izvora ili česmi. Veoma inteligentno smešim se. Smanji sebi posao kad god možeš.

10km – opet muzika, duvački orkestar!

11 ili 12 km – okret! Za sada prilično dobar osećaj u nogama, pomišljam da će ovo možda ipak biti lakše nego što sam očekivala. Prolazno vreme nemam i ne zanima me.

Povratak ka cilju je doneo i promenu vremena. Oblak je nestao, vetar ostao i sada smo se družili sunce, vetar i ja. Svaki kilometar postaje agonija. Trkači oko mene svesno krše pravac trčanja i beže ulevo, u minimalni hlad koji sa vremena na vreme načini neka stena. Primećujem i brojne uzbrdice koje u dolasku nisam registrovala kao nizbrdice. Osećam da gorim i da polivanje vodom taj osećaj samo trenutno smiruje.

To je to. Pomislim. Sada je trka stvarna. Do sada si bila u zoni poznatog. Sada probijaš granice. Sada je izazov. Ovo ćeš pamtiti intenzivnije.

U povratku manje navijača, ali svaki vredi kao stotinu njih. Jedan kafić je izneo svoju vodu i nudi trkačima. Sa suzama prihvatam. 15, 16, 17, 18, km su se nizali sve sporije.

19km. Brdo. Jako strmo brdo. Nizbrdica sa starta je sada golgota u najavi. Svi oko mene su prešli u hod, po dogovoru sa samom sobom i ja ovde prelazim na brzi hod. Kružni tok, policajci zadržavaju kola. Gledam ljude koji nas čekaju, i sebe kako hodam. Stišćem zube i potrčavam, uzbrdo nema više od 100m, a onda je nizbrdo sve do Straduna.

Ohlađene mišiće i nizbrdica boli, ali to više nije važno. Vreme nije važno, aplauzi nisu važni. Važno je da pazim na svaki korak i da uživam u poslenjih 330 metara.

Alen mi je rekao da je hteo da cilj bude kao ulazak na Olimpijski stadion za nas. I jeste. Pravac puca, sa strane navijači. U daljini kapija i plavi tepih.

Plavi put predamnom i na njemu zvezda.

Sat je pokazivao jezovitih 2:22 ali to tada nije imalo nikakav značaj.

Najteža trka u mom životu je bila iza mene.

Na startu me je čekala medalja, bogata okrepa, šatori za prvu pomoć. Kao i uvek, imam utisak da je bržim trkačima bilo lakše, proveli su sat vremena manje na suncu. Čujem da je Zdravko pobedio! Oduševljenje potiskuje umor.

Onaj prvi osećaj – nikada više, odmah je smenila ideja koja se sama formira: opasan izazov za sledeću godinu!

Dubrovnik Polumaraton je trka koja će vas izazvati na svakom planu. Mentalnom i fizičkom, ako joj pristupite nepripremljeni. Brda koja smo prelazili  u Dubrovniku zahtevaju disciplinu i čeličnu volju. Imam cilj za sledeću godinu!

Mešavina zapadnog i lokalnog stila

Pre i posle trke imali smo priliku da razgovaramo sa Alenom Boškovićem, direktorom trke o celoj idejnoj organizaciji, dobrom, lošem na trci i onome što nas očekuje.

Dubrovnik Polumaraton se u startu profilisao kao trka koja će privući razne nacije. Ogromna pomoć stigla je iz Amerike, jednim neočekivanim kanalom, naime grad Dubrovnik je pobratim sa Monterejom, gde se održava čuveni Big Sur maraton, i pre jedno 6, 7 godina su se ponudili za pomoć, logističku i tehničku organizaciju i ujedno prilika da se grad promoviše kao destinacija za Američke trkače. Ovo je dovelo do ogromnog broja Amerikanaca na trci, čak 21 država je bila zastupljena.

Voli Kaster,čovek  sa 30godišnjim iskustvom u organizaciji Big Sura,  nije mogao da se aktivnije uključi zbog zdravstvenih problema, (mada je bio na cilju kao podrška) tako da je pomoć stigla iz Next Event iz Portlanda, njihov direktor maratona Les Smit je preuzeo deo organizacije za USA tržište. Otud step-by-step logistička podrška i priprema od 12 meseci unazad, ali i poruka na rancu: Portland to Dubrovnik: Take the Challenge.

Američki sistem organizacije podrazumeva jasnu hijerarhiju, preciznu organizaciju, ali i ogromno oslanjanje na volontere. Dubrovnik je imao najveću armiju volontera koju sam videla, preko 300 srednjoškolaca u belim i žutim majicama bilo je raspoređeno duž trase, ukupno je trka imala 500. volontera. Sveukupni utisak američkih partnera je da je trka prevazišla njihova očekivanje.

Ono gde je Dubrovnik odstupio od preporuka je cena startnine za domaće i regionalne takmičare, prilgođenija našem budžetu, i konkurentna trkama u regionu. To je u praksi podrazumevalo 2 stranice za prijavu, i dva načina uplate, pa i 2 štanda za kupljenje brojeva – američki i lokalni.

Ovo je donekle zbunjujuće, jer je zvanična majica (iz startnog paketa) bila besplatna, sa plavim vizualima i asocijacijom na Dubrovačke zidine,  a USA štand je dodatno prodavao njihove custom-made majice inspirisane serijom Game of Thrones. Dubrovnik je jedan od lokaliteta gde se ova kultna serija snima, pa je američki partner tu činjenicu povezao i deo identiteta maratona nadovezao na GoT vizuale. Slaba sam na ovu seriju, priznajem, te sam sa zadovoljstvom dala 35€ za ovaj suvenir 🙂 i vratila se iz Dubrovnika sa 2 funkcionalne, prelepe majice za trčanje.

Valamar Lacroma, hotel partner maratona, bio je ujedno i expo – prostor sa velikim potencijalom, koji nije dovoljno iskorišćen, pa su neki štandovi bili prazni. Ali je sjajno što je potencijal za maratonski expo u startu primećen.

Dubrovnik kao da je pokupio najbolje prakse iz oba sveta i od starta krenuo jako, što daje ogroman prostor da se sledećih godina razvije u masovniju i raznovrsniju trku.

Teško je išta zameriti sjajnim domaćinima, ali složili smo se da start treba da bude raniji, ove godine je stajalo 10h zbog brojnih trkača koji su najavili dolazak i registraciju  na sam dan trke. Bili smo svedoci da se svakome lično izlazilo u susret, od mejlova do telefona. Oznake svakog km su nešto što trkači sve manje koriste, zbog brojnih aplikacija i gps satova, ali ipak znače. Izotonik pored vode, za vrele trke, može dosta da pomogne trkačima koji gube minerale znojenjem.

Brojke:

Učesnika: 438 prijavljenih, 322 završilo

Volontera: 500

Flašica vode: 5.000

Kila banana: 400kg

Najbolja vremena: Muškarci – Zdravko Mišović (SRB) 1:22:26, Žene – Ljubica Tonković (CRO) 1:33:20.

Dubrovnik Polumaraton je trka koja će rasti i razvijati se u pravcu rekreativnog trčanja. Teška staza nije idealna za obaranje rekorda i neće privlačiti previše profesionalnih atletičara. To nije ni cilj organizatora. Ovo je savršen polumaraton za jedan produženi vikend-odmor, izazov za vaše brdsko trčanje i nivo kondicije i prilika da stvorite nezaboravne uspomene.  Svaka preporuka!