Godina je 2018., sredina juna je, i u BRC-u vlada veliko uzbuđenje. To znači da je ponovo došlo vreme za Belgrade Business Run.
Za divno čudo, ove godine imam slobodnog vremena. Mogu da volontiram!
Marina i Milan kažu da su se super proveli prošle godine. A pošto oni ne spadaju u ljude koji koriste nedozvoljene opioide, cenim da je zaista bilo tako. Hmm, Do sada sam se našao samo u ulozi trkača.
Ovo je savršena prilika da zavirim “iza kulisa” i steknem predstavu o tome kako izgleda pomagati u realizaciji neke trke!
Popunjavam formular za prijavu i odmah odlazim na sajt BBR-a da pročitam vodič. (ha!).
Da vidimo šta kaže.
Trka na 5 k, prošle godine oko 800 trkača, ove 2.300. Wow.
Koncert benda Makao posle trke? Sjajno! Biće organizovana i tombola, sveža klopa, piće. Tu su i informacije o startnim paketima, garderobi, stazi, okrepi i satnici događaja.
Sve deluje super. Osim što će biti veliki izazov adekvatno uslužiti ovoliki broj trkača. Ali potrudićemo se. Kad je bal, nek je na vodi. Na vodi? Hmm.
Tražiću da me stave da delim vodu, sigurno će biti vreo dan!
Tražio sam vodu, to sam i dobio. Hektolitre vode. Kiša sipa, ne prestaje. Stojimo u šatoru dok nam pod stopalima teče bujica. Čak i uvek nasmejani Ivan je sada ozbiljan i zabrinut.
Koliko trkača će se uopšte pojaviti?
To ne mogu ni da predvidim, ali volonteri su došli skoro svi. I svi smo nasmejani i dobro raspoloženi.
Kiša nas nije ni najmanje pokolebala. Ipak imam osećaj da će sve biti dobro!
I pored manjeg potopa, BRC treneri lete okolo na bajsevima, dele volontere u timove, izdaju uputstva, komuniciraju sa ljudiima iz sekreterijata za javni prevoz, saobraćajnom policijom…
Sve deluje vrlo ozbiljno i dobro uigrano. Samo kad bi kiša malo preminula.
Nebo kao da me je čulo. U trenutku kada nekoliko nas dolazi da postavi okrepu kod kule Nebojša, kiša prestaje.
Raspakujemo vodu i pomažemo hostesama Saint John’s vode da napune čaše, puštamo muziku sa telefona, đuskamo i čekamo prve trkače.
Oni dolaze zapanjujuće brzo. Čini mi se da prepoznajem Kristijana Stošića. Drugog dečka ne znam.
Ali neverovatno su brzi. Od starta je prošlo nekih oko 6 minuta!
Uskoro stiže reka trkača. Prvi talas prolazi, nailazi drugi, a zatim i treći…ovoj bujici nema kraja.
Sto sa vodom se prazni brže nego što nas troje stiže da ga dopuni!
Iza nas ima još punih stolova ali ljudi ih ne vide. Punimo čaše što brže možemo i upućujemo trkače na stolove iza nas! Koje pozitivno ludilo!
Ovo traje neko vreme.
Neki ljudi žure i nervozni su, drugi su pak odlično raspoloženi i nasmejani, treći malo zbunjeni, pitaju koliko čaša smeju da uzmu… 🙂
Naposletku, reka šarenih majica se polako osipa, topot patika se gubi u daljini i sve se smiruje.
Na stazi ostaje samo gomila praznih čaša i mi. Smeškamo se i gledamo, nadajući se da smo dobro odradili posao.
Kupimo sav otpad, tako da iza nas ne ostane nijedna jedina čaša, i odlazimo da se pridružimo zabavi kod Savanove.
A tamo…
Žurka je u punom jeku, ljudi su nasmejani, đuskaju. Makao kida.
Nisu oni džabe jedan od najboljih domaćih cover bendova!
Klopa je savršena! Dva Štapića zakon! Gužva je, ali oni dele kinesku hranu kao na traci, i svaka im čast.
Davim se ukusnom hranom i zalivam je hladnim pivom, ćaskam sa društvom i ostalim volonterima.
Svi se slažu u oceni da je bilo odlično, ali utisak je da uvek može bolje i da ima šta da se popravi za dogodine.
Filip kaže:
Bio sam volonter na stazi, negde na 3 km. Ekipa je bila odlična, svi su dočekivali trkače sa osmehom na licu, niko nije pominjao umor, niko se nije žalio na kišu i blato.
Jednostavno, bilo je mnogo pozitivne energije, i svaka čast svima na tome!
Sugestija za narednu godinu bi bila da se negde na polovini trke napravi tim ljudi koji će biti zadužen isključivo za cheering.
Ja sam usmeravao trkače ka gornjoj stazi i primetio sam da je dobrom broju ljudi već tada bilo teško, pa sam se trudio da im olakšam. Značilo im je čak i najmanje „Bravo“, „medalja je iza ugla“, ili bacanje „petaka“.
Odmah su prelazili iz šetnje u trčanje. Dakle, sledeće godine – tim za cheering, koji će da raspali atmosferu kad je najteže!
Još jedna sugestija bi bila obeležavanje kilometara – mnogo ljudi me je pitalo koliko je ostalo do kraja i na kom su kilometru.
Da sumiram – uprkos vremenu, organizacija i volonteri nisu ni u najmanju ruku podbacili, ne bih rekao da je išta bilo loše, već samo da postoji mesta za još par nadogradnji. Volontirao bih ponovo sigurno.
Zahvaljujem se Filipu, šetam dalje, nailazim na Peru i još nekoliko volontera.
Petar kaže:
E, bilo bi dobro da smo dobili kabanice, možda i one svetlosne prsluke. Dugo se čekalo za hranu, dok je za piće bilo lakše. Isto važi i za one čokoladice.
Mogle su da se postave i kante za limenke, da se podigne svest ljudi o reciklaži, taj neki fazon.
Viktor i Ivana su nas čuli, pa se nadovezuju.
Viki:
Odlično iskustvo. Sigurno ću i sledeće godine volontirati. Bio sam na okrepi, tako da sam ovog puta osetio kako je to kada si sa druge strane.
Žao mi bilo samo zbog vremena, da nije bilo te kiše sigurno bi bilo još više učesnika, ali svakako odlična organizacija i dobro druženje.
Ivana:
Ja sam izgleda totalni autsajder za opservacije ovog tipa, jer slušam ove komentare, posebno Petrov i vidim da je čovek u pravu, ali ja sam sinoć videla samo gomilu nasmejanih, lepih i dobrih ljudi, a ništa od ovoga sto on nabraja.
Tri dana sam doslovno uživala (volontirala sam i u habu na pakovanju i deljenju paketa) učestvujući u nečemu tako pozitivnom, što promoviše zdravlje, sport i druženje, da je u jednom momentu meni došlo da se ja njima zahvalim, a ne oni meni!
U pravu su ljudi kad kažu da je nedostajalo navijača, da je bio predug red za hranu i ostalo, ali uprkos tehničkim nedostacima, suština je uvek u pozitivi i kreativnosti, a toga je ovde bilo na pretek i zbog toga dominira pozitivan utisak o trci.
Ovo je inače nešto specificno za BRC – i pored provale oblaka, blata i nekih ,,propusta“ , svi su se trudili koliko su mogli i svima su nam puna srca.
Dok sam prebirao po slikama naših sjajnih fotografa, Pavla Pekovića i Momire Marković (hvala, ljudi!), uspeo sam da dođem i do menadžera kluba, Dragoljuba Milosavljevića.
Nakon što sam mu izneo utiske i sugestije volontera, vredni Draža je rekao:
Da, to sve stoji. Imali smo markere i oznaku za kilometražu, ali ih zbog vremena nismo izneli. Bitnija nam je bila organizacija, da postignemo sve ostalo. Sve primedbe su apsolutno tačne i hvala na komentarima. Bićemo bolji dogodine!
Kako se vama dopao BBR, imate li utiske koje želite da podelite sa nama?
Da li ćete trčati i dogodine ili vas je ovo iskustvo možda tek inspirisalo da upišete školu trčanja?
Do sledećeg čitanja, N.
