Amsterdamski polumaraton 2013. – Reportaža

Nešto isto, nešto drugačije…

Kao i do sada distanca za koju sam se prijavila bila je 21km (jer je 42 za mene još uvek samo fascinacija).Prva stvar koja je bila drugačija od ostalih polumaratona na kojima sam učestvovala je vreme odnosno satnica početka koje je 13.30h. Isprva me je taj info obradovao jer nikada nisam bila ranoranilac, tačnije rečeno moj um i telo ne funkcionišu najbolje u prepodnevnim časovima. Ali, kada sam videla prognozu da pljuskovi tog dana počinju upravo od 13h entuzijazam je značajno opao.

Još jedna novina je da je broj moguće preuzeti i na sam dan trke u hali koja je 100m udaljena od starta. O tome smo obavešteni kako mailom tako i poštom u kojoj smo dobili sve info uključujuci i koji nam je startni broj. Nažalost za 25eur koliko košta startnina dobija se samo broj i zihernadle (majice i ostali poklončići se doplaćuju).

Od dodatnih zanimacija trkačima je omogućeno da se slikaju ispred zvaničnog Amsterdam Marathon photo wall-a ili da očitaju svoj broj na plazmi i slikaju se ispod iste. U expo hali pored moguće je kupiti sve od sportske opreme, ali ne i nutritivne suplemente (gel, čokoladice itd) koji se prodaju u maloj prodavnici na stadionu (udaljenoj oko 50m).

Start i staza

Iako je u Amsterdamu kiša redovna pojava, a prognoza je ukazivala čak i grmljavinu, srećom taj 20.11.2013 je bio samo oblačan, bez kapi kise. Start polumaratona se nalazi na par metara od Olimpijskog stadiona gde je i finish. Tako da smo poslednje minute pre odlaska u startnu zonu proveli gledajuci maratonce kako istrčavaju poslednjih 100m.

Startna zona je podeljena u 4 boje-plava, žuta, zelena i crvena, a rasporđuju vas u zavisnosti od procenjenog vremena (npr zelena je od 2h do 2.15h). Tako da smo mi zapravo mi u zelenoj zoni počeli da trcimo u 13.45h.

Sama staza maratona je veoma prijatna odnosno ravna, a ulice su dovoljno široke da se učesnici ne guraju i usporavaju. Doduše ne trči se mnogo po samom centru, sve do negde 17km tako da i nije neki lep prizor za videti. Okrepne stanice su postavljene svakih 5km, a kasnije i na 3km. Na svakoj se služi voda, energetski sok i banane kojih ima dovoljno za sve trkače. Jedna od mana staze je da km nisu najbolje obeleženi tj. stoje i dalje oni koji se odnose na maraton. Tako da ukoliko se motivišete činjenicom koliko ste vec pretrčali, a koliko ima do cilja (kao sto je moj slucaj) toplo preporučujem korišćenje neke aplikacije tipa moje omiljene Nike running +.

Zabava na stazi ne manjka u vidu muzike od DJ-a na startu koji nas je motivisao hitom I’m sexy and I know it do svih ostalih muzičkih pravaca na različitim lokacijama: ritam 70ih u pultu sa šljokicama, hipi ton koji pušta zarasli dj u old school kombiju sa surf daskom, afro bubnjevi, brazilski ritam, ragae chill iz crnih kola sa znakom marihuane…

Poslednjih 500m se trči kroz olimpijski stadion što ima posebnu draž jer bodre zvukovi sa tribina. Nakon podele medalja i mahanja dragim osobama upućuju vas na izlaz gde se dobija okrepa.

I to je otprilike to, kraj još jedne polumaratonske destinacije. Nažalost ukoliko niste blizu smešteni pomalo je muka doći do smeštaja jer ništa osim metroa ne radi-ali to je već standard u celom svetu na dan maratona. Poslednja pohvala za organizaciju se odnosi na činjenicu da rezultati izlaze veoma brzo, a čak se i kompletna statistika dobija istog dana na mail.

Sve u svemu topla preporuka ove destinacije svim trkacima, osim ukoliko ne podnosite kišu za koju uvek postoji velika mogućnost:)