Kao jednog u moru trkača, prvi trkački koraci vezuju me za asfalt i ulične trka. Za trku u Subotičkoj peščari saznajem preko drugara, ne razmišljam puno, kucam na internetu i prijavljujem se.
Inače trka se organizuje u čast Mihajlu Kampošu, osnivaču Vojvođanske treking lige na ovim prostorima. Organizaciju trke 6. Memorijal Mihajlo Kampoš (2. SU Trek & Trail) su na sebe preuzeli članovi udruženja ljubitelja prirode „Poželi želju“ iz Subotice, MZ Markova sedmica i Atletsko rekreativni klub „Tron“ sa Palića.
Na nama je bio izbor za koju trku se odlučiti – 12 km ili 24 km, pešačiti ili trčati. Start za pešake i raznorazna planinska društva krenuo je u 09:30h, dok je trail trka, za koju sam se ja odlučio, krenula u 11:15h.
Na startu trail trke vremenski uslovi idealni, temperatura oko 10 stepeni bez padavina i nekog olujnog vetra karaterističnog za ovo podnevlje. Lagana muzika uz koju se većina trkača razgibavala davala je posebnu draž ovom događuju. Počelo je čuveno odbrojavanje poslednjih 10 sekundi i svi smo krenuli.
Prvi kilometar asfalta nisam ni osetio, jer sam navikao na takvu podlogu za trčanje. Nakon toga nastavljamo da trčimo kroz šumu i peskovitu podlogu.
Što se tiče markacija duž staze, organizatori su se potrudili da je obeleže na najbolji mogući način narandžastim (12 km) i plavim (24 km) trakama, a na bitnim mestima postavili su i ljude koji su usmeravali trkače na izabranu stazu.
Neki trkači koliko sam video i čuo omašili su stazu pa su time pravili dodatne kilometre, ali sve je to draž trail trka. Na nekim mestima bilo je neugaženog peska koji je usporavao trkače. Na otvorenom prostoru osećao sam se kao da sam u nekoj pustinji, dok su me svako skretanje i blage uzbrdice u šumi odvraćale od toga.
Stižem do okrepne stanice na 6 km na polovini trke, a tamo sve i svašta. Pomenuću samo žito sa šlagom koje mi je najviše zapalo za oko. Trčkarajući tako po peščari obilazio sam dosta planinara sa rančevima, čitave porodice sa decom koje su došle da provedu jedan prelep dan u prirodi.
Završio sam trku u top 5 takmičara, mada to i nije toliko bitno i okačio još jednu, rekao bih, zasluženu medalju oko vrata. Nakon trke druženje uz pasulj sa kobasicom, salatu i na kraju domaće kolače u MZ Markova sedmica.
Hteo bih da ovom pričom inspirišem vas da se pokrenete i doživite ovako nešto lepo što će ostati duboko urezano u srcu. Odvežite svoj čamac i zaplovite u ostvarivanju vaših želja i snova, upoznajte neke nove predele naše Srbije svojim očima, nove drugare, prijatelje koji vam mogu pomoći nekad u životu.
