Trkačka groznica stidljivo je započeta sedamdesetih godina 20. veka, eksplodirala devedesetih i rasla stabilno početkom 21. veka. Da li je ovo ultimativni trend linearne progresije ili smo dosegli plato?
Inspiracija za ovaj tekst dolazi nam iz Amerike, novinari Njujork tajmsa analizirali su broj finišera u USA i zaključili da je ovaj broj u opadanju.
Od 2013. do 2016. broj finišera opao je za 2 miliona (sa 19 na 17 ) dublja analiza utvrdila je da je najveći gubitak viđen u trkama koje su bile specifičnog sadržaja (trke sa preprekama, u blatu itd) i manje poznatim gradovima/distancama.
Velike trke (NY, Boston, Čikago maraton..) i dalje imaju rast finišera i pozicionirane su kao apsolutni lideri.
Sve je više trka
Moguće je da ponuda prevazilazi potražnju, smatra Rič Haršbarger (Rich Harshbarger), izvršni direktor Running USA, ali sa druge strane rast od 1990 do 2013 bio je preko 300% sada se situacija blago niveliše i za očekivati je da će mnoge trke da se ugase, ali i industrije koje su podržavale pokret.
Ironman je prva kompanija koja je prodata Delian Wandi, kineskom konglomeratu, a 2017. kupili su i Competitor Group, koji drži Rock ’n’ Roll Marathon seriju maratona.
Neke od vodećih kompanija za organizaciju trka su u međuvremenu i bankrotirale.
Pričamo o tržištu koje je lansiralo rekreativno trčanje, ali da li možemo da povučemo neke paralele sa Srbijom?
Ponuda trka je svakako porasla, i sada svakog meseca imamo do 10 lokalnih trka (minus off sezona decembra/januara). Što nas dovodi na preko 100 trka godišnje.
Prosečan rekreativac, sa druge strane, ne može da isprati polumaraton svake nedelje ili meseca, ni kada je reč o finansijama, ni kada je reč o fiziološkom modelu treninga.
Podsetimo, preporuka našeg trenerskog tima je da se godišnje trče 2 trke A kategorije (maksimalna priprema, ide se na vreme) i 2 do 3 trke B kategorije (trče se LSD tempom, vreme nije u prvom planu).
Trke su sve skuplje, ljudi više nisu spremni da ih plate
Jedna od tema koju je Njurork Tajms pokrenuo je i rast cena startnina, početak trenda pratile su skromne startnine (za US uslove) od 10 do 20 dolara, prosečna cena trke od 5k u 2006. bila je 13$, 201. skočila je na 34$. Prosečna cena maratona se duplirala.
Cena Beogradskog maratona u 2010. bila je 750 dinara (po tadašnjem kursu 7.5€,) prva cena u 2017. bila je 1600 dinara (tadašnjih 15€)
I druge lokalne trke prate taj trend i teško je naći startninu ispod 1.000 dinara.
Ipak, u Americi je sa rastom cene startnine promenjena i indrustrija organizatora i jače kompanije su ušle na tržište, kad je bilo očito da su trkači spremni da plate po 50, 100 i više dolara za maraton. Margina profita je porasla, i za tu startinu mogli su da im prodaju više.
Oprema uličnih trka u regionu, sa druge strane, raste dosta sporije nego startnine. U poslednjih par godina vidimo kvalitetniji dizajn trke, od majica ka medaljama, bolji startni paket, ali i dalje nemamo standard koji bismo mogli objektivno da ocenjujemo.
„Rekreativno trčanje je u Srbiju konačno prepoznato kao mejnstrim sport i popularan trend koji i dalje raste. Sa tim dolazi i veći broj finišera, veća prepoznatljivost od strane lokalne samouprava, kao i sponzorstva od strane kompanija koje posluju u našoj oblasti. Na svim nivoima se vide pomaci, a ovaj trend će nastaviti sigurno da raste eksponencijalno i narednih 2-5 godina. Još jedan veliki korak i poluga za rast celog pokreta jeste i utemeljenje Asocijacije uličnog trčanja u okviru Altetskog Saveza Srbije, koja će se baviti razvojem dugopurgaškog trčanja van stadiona, a koju ću zajedno sa Goranom Čegarom, imati prilku da razvijam u dosluhu sa svim zainteresovanim akterima iz sveta uličnog trčanja“, Veroljub Zmjanac, Generalni menadžer Asocijacije
Broj finišera kao puls pokreta
Znamo da je broj finišera u USA pao za 2 miliona ili 9%. U Srbiji on i dalje raste, mada je ovogodišnji Beogradski maraton zabeležio prvi minijaturni pad. Noćni maraton u Novom Sadu takođe je 2017. doživeo prvi pad finišera.
Ovo su procenti manji od 2% tako da apsolutno nisu razlog za brigu i možemo da ih svedemo na statističku grešku.
Ono što je izvesno, jeste da će pojedine trke doživljavati pad finišera, i možda neće postati tradicionalne, dok će sveobuhvatna ponuda trka i finišera rasti
Međutim, sve što se dešava u Americi, svakako je signal kojim putem treba ići. Praviti trke sa fer cenom startnine, zanimljivom stazom i dešavanjima oko nje.
Šta trkači žele od trke?
Prvi rezultati naše velike trkačke ankete su tu i evo šta trkači smatraju najvažnijim parametrom pri odluci na koju trku da odu:
- Zanimljivost grada u koji idem – iako većina nije trčala van zemlje, novi grad i dodatni sadržaji su okidač broj jedan
- Zanimljivost staze – ovo je drugi razlog, i ovo je nešto na šta organizatori mogu da utiču
- Nova staza – se odnosi na stare trke, koje su promenile trasu i učinili je atraktivnijim.
Ukoliko malo dublje uđemo u ove rezultate, jasno je zašto će maraton u Parizu, Milanu, Pekingu i Berlinu uvek da budu lideri. Manji gradovi su zanimljivi trkačima samo prvi put.
Oni trkače moraju da privlače inovacijama: sadržajem oko staze/menjanjem trase.
Ali iskustvo Amerike govori nam da rok bendovi na stazi maratona prestaju da budu zanimljivi kada ih svaka trka ima. Sve što je inovativno, u nekom trenutku se izliže.
Dodatni parametar, koji za Srbiju nudi dosta nade (na osnovu naše ankete) je da četvrtina trkača u proteklih 365 dana nije istrčala nijednu trku.
Ovo je kategorija ljudi koju organizatori treba da dosegnu , a koja raste iz dana u dan. To su trkači početnici, koji tek razmatraju svoj prvi cilj i biraju kilometražu.
Šta dalje?
Očekuje nas svakako zanimljiv period, ekspanzija novih trka, sa jedne, a gašenje nekih tradicionalnih, sa druge strane.
Tržište trka u Srbiji nije do kraja liberalizovano. Dosta manjih trka stoje pod patronatom lokalnih zajednica, što znači da nisu nužno tržišno isplative, ali da će preživeti, jer ima ko da ih kešira.
Jako je malo trka koje su isključivo 4profit/fun a iza kojih ne stoji niko. One se dovijaju uklapajući cenu startnine i kroz sponzorsku podršku. Naše mišljenje je da one imaju najveći potencijal, jer direktno zavise od zadovoljstva svojih korisnika. Najbrže se menajju, najhrabrije inoviraju i vuku celu industriju napred.
Belgrade Busines Run svakako je zlatni primer, jer je od prve do treće godine porastao 800%
Jako smo daleko od pucanja balona, i dalje smo u fazi duvanja istog, a promišljenom strategijom i formiranjem pokreta na vreme, možda uspemo i da izbegnemo takvu sudbinu i rastemo dok ne dosegnemo maksimum populacije rekreativaca. Živi bili pa videli 🙂
Kakvi su vašu utisci ponude trka u Srbiji /regionu? Šta valja, šta birate, od čega bežite? Pokrenite diskusiju!