Jutros smo imali emotivan trenutak nakon što se ekipa podelila u dva tima, onaj koji odlazi za Island Peak bazni kamp i naš manji koji je krenuo nazad ka Beogradu. Raša, Andrej i ja, uz našeg portera Lakpu, prešli smo danas put od Čukunga do budistićkog manastira u Tengbočeu, put za koji nam je bilo potrebno 3 dana kada smo dolazili.

Juče je većina ljudi iz grupe prvi put bila na 5550m, a kako planinarski običaj nalaže da nas ne bi pratio maler na budućim visinama, za doručkom je obavljena inauguracija, jedan bič prusikom, malim parčetom konopca. Svi smo se smejali i u toj pozitivnoj atmosferi završili zajedničko druženje, a još važnije, zbog svega toga mislim da će ekipa koja nastavlja dalje ka Island Peak-u u potpunosti ostvariti svoje ciljeve.

Andrej, moj cimer sa punih 13 godina postao je najmlađi Srbin koji se popeo na 5550m. Naravno opet padaju šale, da sada to sve mora ispromovisati na Facebooku, te da nakon popularnosti upotrebi posebne strategije kod devojčica. Šta ćeš kada u ekipi imamo opasne momke :)

U Čukungu, najdaljoj tačci na kojoj smo kao trekeri stigli, imali smo odličan smeštaj i još bolju klopu. Pored špageta i pirinča, ovde se klopa “momo” sa sirom, povrćem ili tunom. To su u stvari odlični kuvani ravioli koje polijemo sa “nepali čili”, preterano jakim sosom od ljutih papričica. Ovo nam je u stvari pokazalo da i nije toliko bitna visina na kojoj se lodž nalazi, već sa kojim trudom i posvećenošću porodica vodi posao.

Utisak cele ekipi je da je ovo do sada bio najbolji lodž, te da je Denzing, naš domaćin vredan čovek. Obećao nam je još bolji restoran i bolje sobe ukoliko dođemo sledeće godine. No, njegov lodž je možda bio najinteresantniji i zbog njegova dva klinca od 4 i 5 godina. Onako spaljenih obraza od skromnog života i jakog sunca na 4700m, živeći na kraju sveta (ovde samo dolaze trekeri i plannari koji idu na Loce i Island Peak), po ceo dan se smeju, igraju se i razgovaraju sa gostima kao što smo mi.

A mi, nakon 5 sati pešačenja, evo nas u Tengbočeu. Za nepoverovati je da na 3730m i selu koji čini jedna livada i 5 zgradica možete dobiti savršenu pitu od jabuka, sa hrskavim testom oko svežeg punjenja jabuke sa cimetom. Sve to zapečeno u pećnici na drva uz džem i nekim semenkama koje su imeđu suncokreta i pinjola.

Sutra opet na službu u budistički manastir iz 16. veka, pa nas čeka opet dug put i nekih 4 sata pešačenja do Namče Bazara. Dobro je što gotovo sve vreme idemo nizbrdo i čudimo se koliko smo u stvari na ovom treku prešli uzbrdica.

Sutra smo u Lukli, pa dva dana u Katmanduu, dan u Istanbulu i eto nas u Beogradu. Dragi ljudi svima po malo ili malo više nedostaju.

p.s. Posebne pozdrave za Zgubinu sestru, za koju znamo da čita naša pisma :)