Ivan Tovilović: Trčanje je u trendu i ostaće zauvek u trendu

U Beogradskom trkačkom klubu treniram od početka, pre toga je to bio Road Runners Club Trčanje.rs, ali vremenom, stvari su išle u pravcu stvaranja kluba po meri Beograda, i ponosna sam što sam deo ove pionirske priče od početka. Pred startovanje nove Letnje škole trčanja pričala sam sa Ivanom Tovilovićem, trenerom u Školi trčanja BRCa.

Ivan je od početka u klubu, za najveće ljubavi kaže da su mu  porodica, sport i priroda. Volim da vozi bajs i da na njemu razmišlja o svemu i svačemu. Izrazito radi na sebi i vodi sajt otkucajzdravlja sa koga smo do sada preuzimali mnoge korisne savete.

Njegovo iskustvo u radu sa rekreativnim trkačima je izvanredno, a njegovi trkači bilo da su najsporiji ili među bržima su se najmanje povređivali i najmanje odustajali od trčanja. Sveukupno, deluje da radi pravu stvar.

Kako objašnjavaš fenomen da se sve trkačke grupe smanjuju, samo tvoja raste?

Ne znam tačno nisam o tome razmišljao. Možda bih mogao da kazem da je to spontanost, ljubav prema sportu (trčanju), prema ljudima. Ona jednostavno dođe dobra energija oko koje se vežemo i trčanje nam onda posta je samo sredstvo za uživanje.

Da li je tako od samog početka? Šta je motiv ljudi da potrče? Zašto dodju? Da li zbog toga ostanu?

Moj utisak je da ljudi ne znaju zašto dolaze na trčanje i da nemaju neka specijalna ocekivanja. Dva motiva koja sam ja primetio su da žele da naprave neku promenu u svom životu i da fizički budu aktivni, a u trčanju ostaju zbog nekih sasvim desetih razloga.

To je i moj utisak, jer ne mogu da zamisle u kakvu pozitivnu grupu će doći, kada se upisuju u Školu trčanja, da će stvoriti prijateljstva koja će nadići i sport i klub. Da li je rekreativno trčanje, trend koji vidimo oko nas isto što i atletika? 

Da, definitivno je rekreativno trčanje trend, ali mislim da će i u buduće uvek biti u trendu. Što se tiče rekreativnog trčanja i atletike tu su ogromne razlike, mogao bih dosta da ih nabrojim, a suštinska razlika je u tome da je trening potpuno drugačiji, sa potpuno drugim ciljevima i da je atletičarima i njihovim trenerima jedino bitan rezultat.

To verovatno i kolege iz profesionalnih klubova čini rivalima? Dok su u klubu partneri koji zajedno rade na istom cilju?  Ali da li je je samo trčanje dovoljno? Za sve one ciljeve koje smo gore naveli?

Ja bih rekao da nije, jer da bismo uživali u trčanju i osetili njegove čari, moramo još nekoliko kockica da sklopimo (trening snage, kordinacije, ishrana, odmor), koliko god se mi svi složili oko toga da je trčanje jedna od najboljih aerobnih vežbi, trčanje bez ovih kockica može da bude loše za naše telo, pre svega za zglobove, ligamente i tetive.

Ima toliko opcija za trčanje ovih dana, ljudi mogu da trče sami, u ekipama, nastaju i nestaju novi klubovi. Zašto je BRC drugačiji? Koja je vrednost rada u grupama?

Da, trčanje je sada svima dostupno i sve više i više ljudi trči što je super. Ali, moramo se složiti da je sigurno bolje i sigurnije trčati po programu koji je programiran za pojedinca ili za grupu u kojoj su svi sličnog nivoa kondicije. Razlika BRC-a je baš u tome da ima oformljene grupe, ima svoje trenere i programe, a samo treniranje mnogo lakše se podnosi kada si u grupi sa ljudima koji te podržavaju i u kojoj vlada dobro raspoloženje, a sam trkač ne treba da brine o treningu, o planu, tu je uvek trener koji o tome razmišlja. To je mnogo bitno jer trkač dolazi na trening rasterećen, pun elana i dobrog raspoloženja.

Koja je idealna distanca za početnike? 

Za potpune početnike to je sigurno distanca od 10 km. Tek posle nekih 6-8 meseci redovnog treninga može da se razmišljo o polu-maratonu.

Da li i kome preporučuješ maraton?

Da, preporučio bih svim ljudima koju žele da prevaziđu svoje granice i osete sopstvenu moć svog bića. Ali tek nakon istrčanih par polumaratona i 2 godine aktivnog treniranja.

Zašto ti trčiš? 

Trčim zato što sam tad potpuno vraćen svojoj pripodi, to osećam. Pored toga što me trčanje čini fizički aktivnim i zdravim, čini me veoma srećnim, zadovoljnim, kreativnim i daje mi uvek neke nove izazove. Kvalitet mog života je mnogo bolji uz trčanje.

Gde je prirodan kraj procesa jednog trkačkog treninga? Da li je to istrčan (polu)maraton? Neko vreme? Kada da sebi damo odmor?

Uh, teško je to reći. Mislim da u rekreativnom trčanju sebi treba dati odmor jednostavno kada osetiš da ti je potreba, kada osetih zamor svih sistema, a kao trener bih uvek savetovao da se napravi nauza od dve nedelje posle nekog ostvarenog cilja (polumaratona, maratona). Da bi se telo odmorilo i pripremilo za nove izazove.

Koje vežbe preporučuješ trkačima, a posebno trkačicama da se ne bi povređivali?

To jedna velika oblast o kojoj može mnogo da se priča. Na početku uvek preporučujem izometrijske vežbe, razne vage, iskorake, čučnjeve, sklekove, vežbe sa pilates loptom, vežbe sa ekspanderima i obavezno vežbe propriocepcije.

Upis u Letnju Školu trčanja traje do 4. jula – ovo je idealna prilika da presečete strahove i izgovore i pridružite se ovoj pozitivnoj ekipi. Nakon par godina trčkaranja i nikakvih rezultata, klub je bio ta promena koja je povukla ceo život napred 🙂

Više o Školi trčanja i prijavni formular pronađite ovde.