Jedna od najlepših stvari koju mi je trčanje donelo jeste mogućnost da upoznam zanimljive ljude. Nekad čak upoznam i trkačke zvezde, a da toga postanem svestan tek kasnije.
Sa trkačima je još lakše upoznati se nego sa „običnim“ ljudima, jer imamo mnoštvo zajedničkih tema i većinom smo otvoreni i veseli, kao da smo na narkoticima! (ah, taj endorfin!)
Sa Suzanom sam stupio u razgovor jer sam video da u ruci drži pehar i da na nogama ima iste patike kao ja. Vraćali smo se sa trke na kojoj je upravo osvojila prvo mesto u kategoriji žena preko 50 godina.
Sa patika smo prešli na pehare, maratone, ishranu…
Koliko dugo trčite? Rekli ste mi da vam je prva trka bila maraton, otkud to?!
Trčim već 6 godina. Prva trka mi je bio maraton i to beogradski. Nisam bila ni svesna u šta se upuštam, bez adekvatne pripreme i opreme. Spremila sam se za 3 meseca i uspešno ga istrčala i tako se rodila fanatična ljubav prema trčanju.
Najbolje i najgore iskustvo sa neke trke?
Najbolje iskustvo, normalno, taj prvi istrčani maraton. Taj osećaj i euforija je neponovljiva, dotakla sam nebo! Cele nedelje posle maratona osmeh mi nije silazio s lica.
Volela bih kad bi više ljudi istrčalo maraton jer u tih 42 km prođeš kroz različite faze i naučiš mnogo o sebi. Vidiš da ne postoje granice u ljudskim mogućnostima.
Najgore iskustvo mi je prvi Rakovički polumaraton.Vremenski uslovi su bili nenormalni, pakleno vruće. A samo nedelju dana pre te trke istrčala sam ceo novosadski noćni maraton i telo mi je već bilo umorno.
Krenula sam trku žestoko, na 17. km udarila u zid i ispešačila do kraja. Petnaest minuta posle trke krenuli su grčevi i povraćanje i dospela sam u hitnu.
Posle toga sam počela mnogo više da obraćam pažnju na znakove koje mi telo šalje, ne ignorišem ih.
Znam da ste istrčali dosta maratona i da vam je to omiljena distanca. Koje maratone preporučujete i zašto?
Istrčala sam dosta maratona, ali nisam puno putovala van zemlje; to mi je u planu. Ovde kod nas lično mislim da su maratonci uskraćeni jer nema dovoljno maratona. Dragi su mi Novosadski noćni, Skopski i normalno Beogradski.
Koliko je ishrana važna za trčanje? Da li su vegani brži ili izdržljiviji od mesojeda?
Treninzi su bitni ali isto toliko i ishrana. Vegan sam dosta godina. Veganska ishrana je bogata ugljenim hidratima i lako svarljiva. Mislim da ovaj način ishrane daje veću izdržljivost, telo ne troši puno energije na varenje.
Imate li neku poruku za trkače ili one koji to žele da postanu? Možda najpre za vaše vršnjake?
Stvoreni smo za pokret i zato treba da se krećemo. Lako je tražiti izgovore, nedostatak vremena, kondicije i slično.
Kad ima strasti prema nečemu nađe se i vremena, a kondicija se stiče, niko se sa njom nije rodio. Teško je i meni ali taj osećaj posle treninga je dovoljna nagrada.
Nije izgovor „umoran sam, treba mi ležanje“, to je zabluda; što više fizičke energije trošimo, mi je sve više i imamo.
Trčanje je sport koji nas izvodi u prirodu, tera nas da budemo to što jesmo, da udahnemo vazduh punim plućima. I sa svakim udahom sav stres i neraspoloženje odlazi i mi ostajemo čisti i rasterećeni, imamo bolje zdravlje i mirnu dušu.
Zato moj savet svima je: svi napolje na hodanje prvo, a onda polako i na trčkaranje.
Odličan savet! Suzani hvala na izdvojenom vremenu, a ja se nadam da je uspela sve zajedno da nas motiviše da aktiviramo nekoga kome je to možda potrebno i da provodimo što više vremena u prirodi.
Do daljeg čitanja, uživajte u proleću! NR
