Pozdrav, trkači i trkačice! Danas sam imao zadovoljstvo da razgovaram sa Aleksandrom Adžićem, čovekom koji se sa (skoro 🙂 ) svakog putovanja vrati sa novim peharom. Upoznao sam ga tek nedavno, ali sam se iznenadio kad sam saznao da je on zapravo povratnik u naš zajednički matični klub, BRC, što je ujedno bio i jedan od glavnih razloga za ovaj razgovor. Uživajte!
Aco, reci čitaocima Trčanja.rs nešto o sebi. Kada i zašto si počeo da trčiš, otkud toliki pehari?
Ćao. Zovem se Aleksandar Adžic, imam 32 godine i trčanjem se bavim 7godina. Za tih 7 godina prešao sam veliki put: od tromog bodibildera, preko rekreativca, amatera, profesionalca i na kraju do državnog šampiona i pobednika mnogih trka u zemlji i regionu.
Prve trkačke korake napravio sam 2012. kada sam osetio zasićenje od teretane. Odlučio sam da izađem napolje, video najavu za Beogradski polumaraton, prijavio se na 4 nedelje pre starta i krenuo da trcim.
U te 4 nedelje nisam se opterećivao vremenom ni brzinom. Bitno mi je bilo samo da pređem deonicu od 21 km kako bih bio siguran da ću završiti trku.
U tome sam i uspeo na nedelju dana pred trku. Završio sam je, ali jedva. Od tada je krenula moja trkačka priča. Na internetu sam pronašao klub Trčanje.rs, sadašnji BRC. Učlanio sam se i moja bajka je počela.
Da li više voliš asfalt ili trejl i koja ti je omiljena distanca?
Preferiram asfalt i tartan. Dužinu radim na off-road terenu. Trail trke sam trčao nekoliko puta, čak i pobeđivao, ali za sada dok još mogu da radim na brzini, nisu mi interesantne. Od distanci volim sve od 5 km do maratona.
Najbolje i / ili najgore iskustvo sa neke trke?
Najbolje iskustvo nosim sa Novosadskog maratona 2017. kada sam postao državni šampion iznenadivši sebe i konkurenciju. Voljni momenat je u tom trenutku bio na najvišem nivou plus inat koji sam sve vreme osećao zbog poraza u borbi za državnu medalju u polumaratonu koje se održalo 3 nedelje ranije, a gde sam realno bio mnogo spremniji za zlato nego na maratonu.
S obzirom na tvoje dobre rezultate, moram da te pitam, slediš li neki poseban režim ishrane i treninga?
Sto se tiče mojih rezultata i uspeha koje postižem ne mogu reći da imam definisan režim ishrane. Konzumiram sve, ali umereno i koliko mi prija.
Po tim sve podrazumevam i slano i slatko, ljuto, kiselo, gazirano, alkohol. Ni što se tiče treninga nema tu neke posebne filozofije. Svako ko ima iole malo trkačkog staža zna kakvi tipovi treninga postoje: intervali, tempo, dužina, fartlek, trčanje sa vežbama u kretanju.
Međutim umeće je poslagati to u celinu i naći adekvatan obim. Ranije sam mnogo više i napornije trenirao, a imao prosečne rezultate. 2016. je za mene bila prelomna jer sam počeo da sarađujem sa Ogijem Stojanovićem gde sam uz umeren napor ostvario zapažene rezultate i krenuo u osvajanje titula.
Licno smatram da dovesti takmičara sa njegovih 40% kapaciteta na 80% može većina trenera. Ali dovesti takmičara sa 85 na 90% je majstorstvo. Zato sam zahvalan Ogiju.
Kako vidiš trčanje u Srbiji?
Svedoci smo sve većeg broja trka unašoj zemlji. Ima tu za svakoga po nešto i po meni je to dobro. Postajemo svesnija nacija, više ljudi počinje da se bavi sportom i trčanjem, trke dobijaju malo veću medijsku pažnju.
Iz ugla takmičara vidim da je kvalitet u padu, sve je manje brzih takmičara. Ali opet verujem će se i on u narednim godinama podići i da se na ovaj način pravi dobra podloga za tako nesto.
I Kristijan Stošić mi je prošle godine rekao da smatra da je kvalitet opao. Šta misliš, zašto je kod nas sve je manje brzih takmičara? Da li se ranije kvalitetnije radilo sa trkačima ili su ljudi zbog aktivnijeg stila života prosto imali bolju osnovu za bolje rezultate, s obzirom na to da su mnogi odrasli na selu, igrali se stalno napolju, viče trčali, vozili bicikl i slično?
Od svega što si naveo po malo. Od prvih koraka nema zdravih navika, a to je da se deca igraju što više napolju, budu na selu i u prirodi. To me najviše zabrinjava.
Drugo, u atletskim klubovima se radi po starim sistemima što podrazumeva da se stalno bude na maksimumu, što dovodi do zasićenja i potrošnje u određenom trenutku.
Kod dece se ne stvara osećaj da treba da se takmiče sami sa sobom i rade na sebi, već se stalno gleda kakvi su u odnosu na druge. Zato se većina ubrzo i razočara.
Takođe, država, ASS ili neko treći ne obraćaju dovoljno pažnju na ljude koji se zaista trude i postižu dobre rezultate. Većina atletičara radi puno radno vreme i onda ide na trening, a sve u cilju preživljavanja i izdržavanja porodice. Zato i rezultati ne mogu biti vrhunski.
Jasno. A jesi li imao neke trkačke uzore? Mo Farah, Gabreselasije, neko treći?
Iskreno ne. 🙂
Na nedavno održanom prvenstvu države na 10 km ti je prvo mesto izmaklo za samo 1 sekundu! Reci mi nešto više o tome?
Bila je to lepa i jaka trka. Nisam se odlučio da trčim desetku jer smo i ja i Ogi osećali da sam spreman za polumaraton na 1:12. Ovo nam je bila dobra situacija jer bi svakako određena grupa trkača na 10 km održavala jak tempo koji bi mi omogućio da lakše dođem do ciljanog rezultata.
Imao sam i plan da ako ne mogu da uhvatim grupu koja mi odgovara idem i svojim. Međutim vremenski uslovi nisu bili pogodni za vrhunske rezultate. Velika vrućina učinila je svoje. I kako to obično biva, većina se zaletela i svi su se raštrkali.
Čak sam i ja krenuo jače. Ubrzo sam shvatio da od rezultata nema ništa i da moram ići isključivo na plasman. Posle prvog kruga bio sam četvrti, posle drugog treći, a posle trećeg drugi.
Bilo je destimulativno gledati silne ljude kako se muče i odustaju, a prvoplasiranog nigde na vidiku. U jednom trentku neko iz publike mi je dobacio da mi beži nekih 400 m.
Malo sam pojačao i na poslednjem okretu izmerio da mi beži 360 m. Na 2,5 km krećem u poteru sve do poslednje krivine i ciljne ravnine kada krećem u sprint, stižem ga i prestižem, pa on mene, pa ja njega i opet on mene za ulazak u cilj u korak razmaka.
Sve u svemu ne mogu biti nezadovoljan jer sam sebi pokazao da imam kapacitet da se vratim u trku i kada se čini da je sve izgubljeno.
Svaka čast. Kad pomenu povratak, jako mi je zanimljiv podatak da si se ti nakon više godina vratio u BRC zajedno sa Ognjenom. Kako je došlo do toga i šta dalje planiraš?
Da, nakon 5 godina vratio sam se u BRC jer sam u BRC-u prepoznao dobrog partnera i oslonac za ostvarivanje još boljih rezultata na trkama. Osetio sam podršku i razumevanje koju odavno nisam imao.
Ciljevi nam idu u istom smeru i meni je drago da klubu gde sam započeo trkačku karijeru donosim medalje i trofeje sa državnih i drugih trka.
Veliko hvala Aleksandru na vremenu, a ako i vi želite da svoje prve trkačke korake načinite u klubu koji rađa šampione, upis traje do kraja marta. Požurite! 🙂 NR
