Miloš Milovanović: Najbolji maratonac grada Pančeva

Kada smo upoznali braću burazere, Miloša i Marka Milovanoviće iz Starčeva mesta u blizini Pančeva, pre dve godine, na putu za Ljubljanu, prvi utisak koji smo imali je bio da su sjajni mladi momci, lepo vaspitani i jako prijatni za društvo. Tada smo već imali priliku da se divimo i njihovim atletskim dostignućima, obojica su trčali polumaraton u Ljubljani ispod 1:20, a imali su oko 20. godina.

Danas posle nešto više od dve godine, razgovarali smo sa mlađim bratom Milošem, povod nam je bio njegov veliki uspeh na Podgoričkom maratonu. Na svom maratonskom debiju, Miloš je zauzeo peto mesto, odmah iza Kenijaca, i sa vremenom 2:32:54 u svojoj 23. godini postao najbolji maratonac grada Pančeva.

Kako se desilo da si postao maratonac?

Na samom početku mog bavljenja atletikom, davne 1999. godine, uvideo sam da nisam dovoljno brz pa sam tako postao dugoprugaš. Oduvek me je privlačio maraton, ali sam ipak morao da dostignem staž i trkačku zrelost da bih mogao da istrčim tako tešku trku.

Kako tvoja okolina reaguje na to što trčiš maraton?

Imam veliku podršku ljudi oko sebe, počev od klupskih drugara, kolega sa fakulteta pa sve do meštana mog Starčeva koji me bodre dok ulicama „ubijam“ kilometre. Ali najveću podršku i pomoć imam od brata Marka koji sa mnom svakodnevno trenira, kao i trenera Mileta Ugrena i „krivca“ za to što sam atletičar; oca Milovana.

Šta te motiviše da trčiš?

Moja najveća motivacija je želja za uspehom. Oduvek sam želeo da postanem najbolji maratonac u istoriji grada Pančeva što mi je uspelo već na maratonskom debiju. Sada sam motivisan da još više napredujem i možda u budućnosti učestvujem na nekom velikom takmičenju.

Šta je po tebi glavna razlika između polumaratona u maratona?

Pa mislim da je maraton duplo duži od polumaratona! Šalu na stranu, razlika je u tome što za maraton mora da se podigne obim treninga. Inače su treninzi vrlo slični.

Da li si menjao način ishrane u toku priprema za maraton?

Jesam, i to mi je bio prvi put da korigujem ishranu pred neku trku. Veliku zahvalnost dugujem našem maratoncu i mom drugaru Anđelku Rističeviću iz AK „Partizan“, koji mi je preneo njegova iskustva i savetovao kako da se hranim poslednje nedelje pre maratona. Mislim da mi je to dosta pomoglo.

Da li si imao tremu pred prvi maraton?

Naravno da jesam, ali pozitivnu tremu. Očekivanja su bila velika, cele godine sam se spremao za ovu trku i svakako da je postojao određeni pritisak. Ipak mi je ovo bio prvi maraton i nisam znao sta da očekujem od sebe. Nakod starta trke ona je nestala.

O čemu si razmišljao veče pre trke?

Veče pre trke sam kroz prozor gledao kako pljušti kiša. Tad već nisam dovodio moju spremnost u pitanje već sam samo razmišljao da li će mi vremenski uslovi upropastiti rezultat za koji sam trenutno bio spreman da istrčim.

A o čemu si razmisljao tokom trke?

Pre svega sam razmišljao o mom tempu trčanja i često pratio prolaze. Najveća bojazan je bila u tome da se ne zaletim. Posle prolaza prvih pola od 1:17 nekako mi je laknulo i drugih pola sam spustio na 1:15,50 uglavnom trčeći sam i jureći takmičare iz Kenije. Po rečima organizatora, poslednjih 10 km sam išao brže i od vodećeg kvarteta!

Kako izgleda tvoj maratonski zid i kako si ga prešao?

Prva kriza je usledila već posle 18 km, što me je malo uplašilo. Pokušao sam da ne razmišljam o tome i relativno brzo me je prošlo. Čuveni „zid“ mi se pred očima pojavio na 39. km ali sam uspeo da ga srušim sa samo 3 gutljaja vode. Još kada sam video da jedan takmičar iz Kenije posustaje svi bolovi su prestali i krenuo sam u poteru za njim. Najbitnije je ostati pozitivan i verovati u sebe!

Kada ti je bilo najteže i kako si pronašao motiv da nastavis dalje?

Najteže mi je bilo u maju ove godine, kada mi je sezona prekinuta zbog povrede. Mesec dana sam bio bez treninga što me je deprimiralo.

Posle toga, bukvalno sa 7 dana treninga i uprkos nagovoru trenera da to ne činim, prijavio sam se za prvenstvo Srbije na 10 000m i velikom željom uspeo da osvojim bronzanu medalju. Ni sam ne znam kako. Nakon toga samopouzdanje mi je bilo na maksimumu i nastavio sam još jače da treniram.

Kakva je organizacija trke?

Prijatno me je iznenadila i podrška Podgoričana na sam pomen imena Srbije. Staza je bila zanimljiva, jedino što nam je problem predstavljala voda usled obimnih padavina. Okrepne stanice su bile dobro organizovane i to je bilo sasvim dovoljno da se istrči dobar rezultat.

Šta je sledeći izazov?

Za sledeću godinu mi je plan da spustim lični rekord u polumaratonu na ispod 1:10, što će mi svakako pomoći da ostvarim još bolji rezultat u maratonu. Svakako mi je u planu i nastup za reprezentaciju Srbije na nekom od takmičenja.

Šta bi poručio onima koji razmišljaju da počnu da trče? Kako bi ihmmotivisao da krenu?

Poručio bih im da prestanu da razmišljaju – nego pravac na trčanje. Atletika je divan sport, tu su putovanja, pripreme, druženje sa dobrim ljudima, i zabava je zagarantovana! A pritom se i zdravo živi.

U kakvim uslovima treniraš?

Poznato je da živimo u najzagađenijem gradu u Srbiji. Uprkos tome u mom klubu trenira veliki broj izgrađenih atletičara i talentovane dece koja su u vrhu naše atletike. Gradski stadion ne poseduje atletsku stazu već šljaku zaraslu u korov na kojoj mi svakodnevno treniramo. Nemam ličnih sponzora i većinu troškova snose moji roditelji dok mi klub pomaže koliko je u mogućnosti, a poznato je da za ostvarivanje vrhunskih rezultata treba i dosta ulaganja.

Sportski pozdrav za posetioce sajta i ekipu Trcanje.rs!