Da, dobro ste pročitali. Kako je to NETRČANJE promenilo moj život?
Dobro, nije ga baš promenilo, ali tek kada izgubiš neke stvari počneš više da ih ceniš. Na internetu postoji mnogo blogova i članaka u kome iskusni trkači ili trkači početnici pokušavaju da objasne šta se to promenilo u njihovom životu onog trenutka kada su obuli patike za trčanje. Sećam se da sam mnoge od tih članaka pročitala pre nego što sam i sama počela da trčim i da mi iskreno nije bilo jasno kako to trčanje utiče na čoveka.
Želela sam to da isprobam i eto, postala sam trkačica. Sada ih u potpunosti razumem jer sve ono o čemu su oni pisali i sama sam iskusila. Ovo nije, ili bar ne bi trebalo da bude, članak o tome kako je trčanje promenilo moj zivot. Baš nasuprot tome, ovo je članak o tome šta se to promenilo u mom životu od kako sam prestala da trčim, tj. od kako pravim pauzu.
Nije mnogo vremena prošlo od poslednje trke i poslednjeg treninga, a ja već, kao i svaki narkoman, počinjem da se tresem i kriziram. Poželim da izletim napolje, pridružim se drugarima i istrčim se, napunim se endorfinom, ali se smirim i kažem sebi da postoji razlog što bi trebalo da sedim kući.
Kriza koju osećam je pozitivna, jer da te krize nema, ne bih sada razmišljala o ovome. Kriza je dobra stvar. Ili to ja samo tešim sebe?
Društvo zdravo a ja nisam u njemu
Primetila sam da mi je većina virtuelnih (fejsbuk) i stvarnih prijatelja aktivna. Nekako svi se bave sportom. To me raduje jer znam da je društvo u kome se krećem zdravo društvo.
To su ljudi koji vode računa o svom telu, ali i duhu. Počinjem da im zavidim jer ne postoji dan, a da se neko ne javi sa izveštajem ili slikom kako i koliko je trčao, plivao, vozio bicikl. Počinjem da ih mrzim jer ja ne mogu na trening u sred dana jer sam zaposlena, a uveče jer sam sebi obećala odmor. Počinjem da bivam tužna jer nisam sa njima.
Stres, nezadovoljsvo, negativnost, mnogo reči koje počinju sa “NE”
Opet počinjem da doživljavam stres u svakakvim situacijama koje mi nisu pravile problem dok sam trčala. Svaki negativni komentar na bilo koju temu prihvatam suviše lično.
Poistovećujem se sa ljudima negativnih misli, postajem kao oni. Počinjem da se utapam u sivilo ustaljenih radnji dozvoljavajući da negativne misli utiču na mene i povuku me duboko u rupu bez dna. Svetlost polako bledi i u mojoj glavi se rađaju negativne emocije i odbojnost ka stvarima koje sam volela, ili mi se nikad nisu ni sviđale, ali mi nisu bile tako odbojne. Čak i ono o čemu sam sa radošću razmišljala, sad mi se čini tako crno i negativno. Znam da ne bi trebalo tako da razmišljam, ali nedostatak endorfina čini svoje.
Ogledalce, ogledalce
Onda stanem pred ogledalo i pogledam se. Ne mogu da se ugojim za sedam dana, ali one pantalone koje su mi bile poširoke sada me stežu. Kako to? Moram da prestanem da jedem. Moram da se odreknem slatkiša.
A do pre mesec dana nisam se odricala ničega, nisam morala ništa. Trčanje je regulisalo moj apetit i moju razliku pojedenih i unetih kalorija. Čini mi se da ono na čemu sam radila svih ovih letnjih meseci ode kao rukom odnešeno za samo 7 dana. Počela sam da razmišljam o svojoj liniji. Ponovo…
Ne treba mi to.
Ne smejem se više tako često
Tačka. Nema tu više šta da se kaže. Nema više one krive linije na licu!
Izvor:http://tinyurl.com/ajghskv
Još samo malo
Izdržacu ovaj mesec bez trčanja, bar ću se truditi. Izdržacu jer je mom telu potreban odmor, previše sam ga opteretila. Pogrešila sam, ali ću tu grešku ispraviti. Od početka decembra počinjem opet da treniram jer sigurno je da mi je to potrebno. Potrebno je svima nama.
Ako se ni ti ne smeješ često, ako razmišljas o svojoj liniji i žarko želis da je središ, ako imaš negativne stavove prema većini stvari i nemaš želju da ih promenis, ako je reč “mrzim” postala deo tvog svakodnevnog rečnika, definitivno ti je potrebno da trčis.
Nije to ništa teško. Obuj patike i izađi na ulicu. Ako ti je potrebna podrška, tu smo uvek mi trkači da te podržimo.
10 komentara. Leave new
Odlican tekst. . .!!! Jos malo pa ce 29ti i sve ce biti bolje )))
Ovaj prvi deo me podsetio na ovo TED predavanje o društvenim mrežama
http://blog.ted.com/2010/05/10/the_hidden_infl/ i kako one utiču na nas.
p.s. Odmor je sastavni deo treninga, u toku odmora isto tako se telo adaptira na sve one napore, a i spremi za buduće.
Meni, a verujem i mnogim drugim ‘zavisnicima’ od trcanja i sporta uopste, jako je tesko da zamisle i uopste provedu mesec dana ne trenirajuci makar ‘nesto’. I zato, svaki put kad te obuzma negativna osecanja, potapsi sebe po ramenu jer si nagradila svoje telo itekako zasluzenim odmorom. Telo ce to znati da ceni i vratice ti na pravi nacin. Nadam se da cemo uskoro trcati opet zajedno, tim lavova na okupu 😉
Iskreno i lepo sagledano. Odmori se i kad se vratiš trčanju, bićeš brža i bolja.
Ne treba pretervati ni u cemu, ni u treningu ni u odmoru, osluskuj svoje telo ono ti je najbolji pokazatelj, a da bi se to naucilio mislim da se mora preci i faza pretreniranosti i ona druga, treba naci neku sredinu a to se stice vremenom i iskustvom.
Kada sam trku na 8. km, u čast Duška Radovića, istrčala za nekih 45 min.moj tata je bio pomalo razočaran. Nije mislio da ću toliko biti spora. Dugoprugaši, pogotovo oni koji počinju kasnije, ne mogu da postignu brzinu, mada ja radim ubrzanja. Pokušaću sledeće nedelje da optrčim dva kruga oko Ade i testiram svoje trenutne sposobnosti. Možda me stiže vreme ili sam slabo pripremljena, zato mi se sviđa ova iskrenost ivane koja kaže da joj nije bitna brzina, već samo potreba da istrči maraton, samo napred!
je trcis zbog sebe ili zbog tate ?
Ja trcim zbog sebe, da bih se bolje osecala. Al ako bi moj tata, sestra, drug, decko, bilo koja osoba do koje mi je stalo, bila razocarana, ne bih se lepo osecala.
Snezana, ne znam gde sam rekla da mi vreme nije bitno, mada sada, posle godinu dana, mogu da kaza da i nije. Kada sam trcala svoj prvi polumaraton vreme mi je bilo itekako bitno. Nisam ga postigla i time razocarala sebe. Od tada me vreme ne zanima, jer znam da ce vreme biti onakvo koliko truda ulozim u sebe i treninge. Posle tog Beogradskog polumaratona (tamo gde sam jurila vreme) zapisala sam svoje misli, razloge iz kojih sam razocarala sebe. Mozda cete ga jednog dana citati…
Upravo sam videla gde sam rekla da mi vreme nije bitno 🙂
Mi rekreativci bi trebali da treniramo po osecaju, ako zelimo da odmaramo, potrbno je odmoriti, ako zelimo na trening, hajdemo. Rekreativci koji treniraju 4-6 puta nedeljno ne trebamo pauzu!