U vreme korona pandemije, novozelandske i kanadske vlasti ohrabrile su svoje građane da na posebno otvorenim veb-sajtovima prijavljuju ljude čije vladanje nije primereno merama izolacije. Njihova ideja bila je toliko uspešna da su, posle nekoliko časova rada, namenski veb-sajtovi bili u potpunosti blokirani neverovatnim brojem ostavljenih prijava i fotografija!

U Francuskoj, prilike su bile slične. Nemajući posebne veb-sajtove, građani su telefonom zvali policiju i potkazivali svoje susede i prolaznike za stvarno ili umišljeno kršenje sanitarnih mera izolacije.

Prema rečima pariske policije, najveći broj prijava se odnosi na susedstvo i najčešće ima korene, ne u nepoštovanju izolacije, nego u lošim odnosima među ljudima, u preteranom stresu ili iracionalnom strahu.

Odmah iza loših susedskih odnosa, kao značajan predmet besa i mržnje građana, našle su se osobe koje su pokušavale da održe fizičku kondiciju džogiranjem. Mnoštvo građana njih je smatralo za nesavesne, neodgovorne i sebične osobe.

Tokom izolacije, mnogi Francuzi su prvi put u životu krenuli da džogiraju, smatrajući da će tako sebi poboljšati imuni sistem

Džogeri, idealni subjekti mržnje

U vreme izolacije, džogiranje je postalo primamljivo čak i za one koji nikada nisu voleli sport i fizičke napore. Većinom u stanovima bez terasa, Parižani su bili u obavezi da svo vreme provode između četiri zida, a jedino napuštanje stana bilo im je vezano za zastrašujući odlazak u samouslugu gde je mogao da se zaradi virus korone. Tako je džogiranje postalo pravi ventil, trenutak slobode, lakoće življenja i zdravstvena investicija.

Prema statistikama, 14 miliona Francuza, skoro 20 odsto, voli džogiranje i trčanje, dok 10 miliona izlazi na treninge bar jednom nedeljno. Trčanje je posle biciklizma, verovatno najmasovnije upražnjavan sport u Francuskoj. Zašto onda građani mrze trkače rekreativce u vreme izolacije?

Po mišljenju sociologa, a zasnovano na statistikama, džogeri su, većinski, građani višeg društvenog statusa i boljih primanja. Pariska populacija, intra muros, ima veliku gustinu (osma prestonica sveta sa 21 000 stanovnika po kvadratnom kilometru), a među njima je dosta dobrostojećih mladih ljudi zaposlenih u velikim preduzećima i još uvek bez zasnovanih porodica. Kult tela je kod njih razvijen, ne samo zbog estetskog značaja, nego i zbog zapošljavanja.

Naime, već više godina, poslodavci debele osobe vide kao neumerene,  neorganizovane i slabog karaktera. Tako je, radi lične karijere, neophodno održavati vitko telo i u svoj curriculum vitae upisati bavljenje sportom, posebno ekstremnim, maratonima, ultramaratonima, trailovima…

Trčanje kao zakonsko pravo u vreme izolacije

U sredu 8. aprila na snagu je stupila zabrana džogiranja od 10 do 19 časova, te je pariski park Bit-Šomon, već u 8 časova bio prepun džogera

Najveća zamerka džogerima je da se znoje, da dišu duboko na usta, kašlju i kijaju, te tako u vazduhu ostavljaju veliki broj kapljica potencijalno zaraženih korona virusom. Istovremeno, oni tako znojavi i zadihani prolaze preterano blizu prolaznika koji vuku svoja teška kolica napunjena kilogramima makarona, pirinča, brašna, gotovih sosova i slatkiša.

Da bi osigurali građane koji idu u kupovinu namirnica, francuske vlasti su, u pariskoj regiji, od 8. aprila, zabranile džogiranje izmedju 10 i 19 časova.

Međutim, ispostavilo se da je novi restriktivni zakon, na kejevima Pariza, jutrom izveo više džogera nego ranije.

Po mišljenju Romena Espinoze, stručnjaka za ekonomsko ponašanje ljudi, čim se uvede neki zakon, paradoksalno, više ljudi ga upotrebljava nego kada taj domen nije imao svoj pravni okvir. “Kada bi se računalo samo na vladanje građana, bez sumnje, bilo bi manje džogera na ulicama. Ovako, izgleda kao da su svi dobili kredit od jednog časa trčanja, te ga koriste, jer na to imaju zakonsko pravo“, kaže Espinoza.

Neophodna distanca – 10 metara

Jutarnje gužve na pariskim kejevima Sene bile su tolike da džogeri nisu mogli da poštuju francuskim zakonom propisane distance od 1 do 1,5 metara. Da bi problem postao još veći, 10. aprila je izašla dopunjena belgijsko-holandska studija (KU Leuven i TU Eindhoven) o aerodinamičkim osobinama ljudskih izlučevina tokom kretanja. (pisali smo o tome ovde)

Studija objašnjava da prilikom trčanja ili vožnje bicikla, kapljica znoja i iskašljavanja ostaju u vazduhu, a osoba koja se kreće iza, upada tačno u oblak ovih kapljica. Na taj način ona, teoretski, može da se zarazi bilo udisanjem, bilo dodirivanjem odeće na kojoj su ostale kapljice sa virusom.

Naučnici su, takođe, izračunali neophodne razmake između osoba i savetovali su da se prilikom šetanja održava distanca od 4 do 5 m. Prilikom trčanja neophodno je ostaviti distancu od 10 metara, a prilikom vožnje bicikla, ta udaljenost se povećava na 20 metara.

Prema belgijsko-holandskom istraživanju (KU Leuven i TU Eindhoven) ljudske izlučevine tokom trčanja ostaju da lebde u vazduhu i oni zato savetuju, tokom epidemije, distancu od 10 metara

Prvi korak postepenog napuštanja izolacije, u Francuskoj, učinjen je 11. maja i tada su, kao i ranije, građani na posao krenuli kolima, javnim prevozom, biciklom ili pešice. Distance od 5 do 20 metara između osoba, kao što savetuju belgijsko-holandski naučnici, potpuno su neodržive. Uobičajene jutarnje gužve u metroima primorale su ljude da ponovo budu udaljeni pedesetak santimetara jedni od drugih, a strah i dalje vlada. Ko je, oko nas, bolestan od korona virusa, ko je asimptomatski nosilac virusa, da li treba razgovarati sa ljudima, da li treba dodirivati rukohvate i kvake…

Međutim, izlazak na trkačke treninge je dozvoljen. Zato, uživajmo!