Da nam se nije dogodila globalna pandemija sa virusom Covid-19, ceo ovaj period u Makedoniji bi bio u fokusu Skopskog maratona koji je trebalo da se održi 10. maja. Kao i mnogi drugi, i ovaj maraton je odložen – novi termin je 10. oktobar. To nije razlog da mu se sada ne posveti pažnja, pa u nastavku prenosimo intervju sa Kiretom Sinadinovskim, direktorom Skopskog maratona i njegovim organizatorom od samog početka. Intervju je izvorno objavljen na smart.net.mk

Ko je Kire Sinadinovski?

Bivši sportista, državni prvak u disciplinama na 100, 200 i 400 metara, ljubitelj sporta, posebno atletike. Mogu reći da sam atletikom počeo da se bavim prilično kasno, sa 16 godina, nakon učešća u Malim olimpijskim igrama za srednje škole (za koje mislim da već dugo ne postoje). Dugo sam se zadržao u ovom sportu i na neki način to je postalo moja profesija.

Kroz atletiku sam se gradio kao sportista i osoba, učestvovao na mnogim međunarodnim takmičenjima, ali najviše ću pamtiti nastupe u Atletskoj ligi šampiona sa mojim klubom, u Istanbulu i Atini. Danas mogu da kažem da sam atletski sportski radnik, svojevremeno sam bio član izvršnog odbora Atletske federacije Makedonije (AFM), od 2008. direktor sam Vizz Air Skopje maratona, a od 2010. predsednik AK “Rabotnički” iz Skoplja.

Kire Sinadinovski

Kada i gde se prvi put pojavila ideja za (polu)maraton?

Mnogi to ne znaju, početna ideja za obnovu maratona (prva dva izdanja održana su 1997. i 1998.) rodila se 2006. godine, na inicijativu AK  “Rabotnički” i tadašnjeg predsednika kluba dr Rista Ljapčeva. Celokupan program i strategija je osmišljena od strane Krste Vojneskog i mene, ali tadašnja uprava u gradu Skoplju nije prihvatila tu ideju i tada je sve propalo. 

Međutim, 2007. godine se dogodilo da se tadašnji ambasador EU u Makedoniji, Ervan Fouere, koji je takođe maratonac, interesovao da li u Skoplju postoji maratonska trka, a kada je od gradonačelnika Skoplja Trifuna Kostovskog dobio odgovor da nismo imali maraton, Fouere je dao ideju da organizuje maraton i da će Kancelarija Evropske Unije finansijski pomoći. Grad Skoplje je pristao i naložio Sportskom savezu Skoplja (koji je i dalje organizator) da sprovede ovu ideju.

Kako je prošla organizacija prvog (polu)maratona?

2007. godine sam pozvan da se pridružim organizaciji i pomognem, posebno u pogledu tehničkih detalja, aplikacija, veb lokacija, praćenja staza, merenja vremena i još mnogo toga. Imali smo veoma malo vremena da se organizujemo i normalno, bez puno iskustva. Ali, čitav tim je imao veliku želju da učini nešto novo i dobro, i naravno, gledali smo i prikupljali informacije sa drugih maratona o tome kako to da uradimo na najbolji mogući način.

Pošto nam je to bila prva takva organizacija, od početka nismo želeli da to bude maraton, jer smo mislili da će to biti preveliki zalogaj, pa smo krenuli sa polumaratonskom trkom. Nakon što je sve prošlo dobro, odlučili smo da postanemo maratonska trka 2008. i tada sam imenovan za direktora maratona od strane Sportskog saveza Skoplja.

Naravno, kako je to bio prvi put, videli smo da su negde napravjene greške, ali sve to je već ispravljeno sledeće godine. I tako je ostalo do danas. Ne mogu reći da je „ove godine sve bilo savršeno i nije bilo propusta“. Svake godine se trudite da budete bolji i da prevaziđete nedostatke prethodne godine. Tek tada možete da napredujete.

Koji je bio krajnji cilj kada ste započeli ovaj projekat? Da li ste se nadali da će prerasti u nešto veliko?

Kada smo to započeli 2007. godine, cilj je bio da napravimo nešto novo, nešto što ima svaki veliki grad na svetu, posebno veliki gradovi, a to je maratonska trka. Naš cilj je bio da ljudi više trče kao sport za rekreaciju, da budu promocija grada, da pokažemo da smo i mi sposobni da organizujemo maraton. Ali u početku sve nije bilo tako lako i lepo. 

U prvim godinama bilo je prisutno veliko nezadovoljstvo zobg zatvaranja ulica u Skoplju, ali poslednjih godina to više nije slučaj. Imali smo različite pritiske da se mešamo u organizacione aktivnosti, razne krize, ali sve smo to izdržali i uspeli smo da opstanemo svih ovih godina. 

Međutim, trčanje je način života, kultura bavljenja sportom, potrebno je vreme da se promeni naše okruženje i mislim da smo putem Vizz Air Skopje maratona uspeli to da postignemo u proteklim godinama, možda polako, ali već izvesnim promenama navika naših sugrađana ta slika se menja.

Pogledajte Vardarski kej koji je pun ljudi koji trče. Mnoge ulične trke počele su da se organizuju u Makedoniji u raznim gradovima, a sve zbog napornog rada u proteklim godinama i promocije trčanja. Iskreno, u početku nismo ni zamišljali da ćemo dostići ovaj nivo, iako smo želeli.

Ako smo 2007. imali ukupno 1216 učesnika iz 16 zemalja, a 2019. taj broj je dostigao 12.460 učesnika iz 59 zemalja, onda mogu reći da smo zaista napravili nešto sjajno, na šta sam ponosan.

Wizz Air Skopski maraton podigli smo na svetski nivo, i ne zaostajemo iza velikih maratonskih trka, koje prednjače po broju učesnika i većim budžetima. To nisu samo moje reči i želja da se hvalimo, to ćete čuti od mnogih stranih maratonaca i gostiju koji su bili deo maratona poslednjih godina. 

Slobodno mogu reći da smo možda jedan od retkih maratona, možda jedini koji je za goste imao trenutne svetske rekordere u maratonima (u muškoj i ženskoj konkurenciji). U 2014. godini, promoter Skopskog maratona je u to vreme bio svetski rekorder u muškom maratonu, Vilson Kipsang iz Kenije, koji je u septembru 2013. u Berlinu postavio svetski rekord (2:03:23), a bio nam je gost sledeće godine u maju u Skoplju.

U 2018. godini naša promoterka Britanka Paula Radcliffe, u to vreme svetska rekorderka u ženskom maratonu (2:15:25, rekord u periodu od 2003. do 2019. godine). Izuzetna osoba, odličan maratonac sa velikim iskustvom, koja je završila učešće ​​sa vrlo lepim utiscima i rečima pohvale za celu organizaciju.

Kire Sinadinovski i Paula Radcliffe

Koje bi zanimljive događaje izdvojio sa proteklih Skopskih maratona?

Bilo je zanimljivih događaja, ali izdvojio bih onaj iz 2014. kada je naš gost bio svetski rekorder Vilson Kipsang. Kada smo odlučili da želimo da pozovemo neku slavnu ličnost da bude naš promoter, moja potraga da privučem tadašnjeg svetskog rekordera počela je odmah nakon obaranja berlinskog rekorda. Nekako smo postigli dogovor i bili smo uvereni da će sve biti u redu, iako sam bio pomalo skeptičan.

Nisam mogao da verujem kada su prihvatili naš poziv. Dan kada je trebalo da sleti u Skoplje, zajedno sa Aleksandrom Kiradžievim otišli ​​smo na aerodrom u Skoplju da upoznamo Vilsona i njegovog menadžera koji su trebali da slete na let iz Ajndhovena, koji je bio poslednji za taj dan u 23:20. Putnici su počeli da odlaze, ali našeg gosta nije bilo. Vreme je prolazilo, svi putnici su već otišli ​​i niko više nije bio napolju.

Gledamo se Aleksandar i ja i pitamo da li je moguće da su me izigrali, kako ću opravdati najavu da svetski rekorder dolazi u Skoplje. Počeo sam da se nerviram i razmišljao kako da se izvučem iz ove situacije i nakon dužeg vremena vrata su se otvorila i Vilson Kipsang se pojavio sa svojim menadžerom, a meni je pao kamen sa srca.

Pitam ih šta se dogodilo, zašto smo ih toliko čekali? Odgovor je bio: “izgubili su nam prtljag i morali smo da se prijavimo, pa smo poslednji otišli.”

Da imate priliku da se vratite unazad nekoliko godina, šta biste promenili?

Ne bih ništa promenio, tako je trebalo da bude. A da li je bilo pozitivno ili negativno, to je svakako donelo dodatno iskustvo. Međutim, ne vraćam se mnogo u prošlost, volim da idem napred i nastavljam da radim dalje.

Kire Sinadinovski

Koliko mislite da se maraton može razviti?

Maraton se razvija iz godine u godinu, podrška koju imamo u svim ovim godinama vrlo je važna za sam razvoj. Mogu reći da smo do sada razvili maraton, posebno u korišćenju različitih tehnologija koje su prisutne u maratonu koji snažno utiču na kvalitet organizacije, a to je uvođenje merenja vremena čipovima (nešto što su mnogi maratoni u okolini implementirali nakon nas), digitalni startni paketi, deljenje fotografija za svakog trkača putem prepoznavanja barkoda, mobilne aplikacije, i naravno sve što je novo i trend u svetu, vidimo da se vrlo brzo primenjuje u našoj zemlji. 

Međutim, za razvoj je potrebna velika međunarodna promocija, ali da bismo to postigli potrebna su nam velika finansijska sredstva i podrška institucija u zemlji za promociju maratona, koji pored sportskog događaja predstavlja veliki potencijal za razvoj sportskog turizma. Ali nažalost, u ovom delu skoro da nemamo pomoć nadležnih institucija u državi za promociju i razvoj turizma.

Sa globalnom pandemijom, kakvi su planovi za ovu (ili sledeću) godinu?

Nažalost, zbog pandemije, morali smo da odložimo ovogodišnje izdanje, koje je bilo zakazano za 10. maj, za 4. oktobar, u nadi da će se tada stvoriti uslovi za povratak maratonskih trka. Međutim, svesni smo da se uslovi menjaju, da se svet menja, da broj učesnika možda neće biti isti, da će se broj stranaca smanjiti.

Tako da smo za one koji neće moći da učestvuju 4. oktobra iz bilo kog razloga, ponudili mogućnosti da svoju prijavu prenesu u 2021. godinu ili da se prebace na virtuelnu trku i istrče svoju trku bilo gde u svetu, a zauzvrat, da im pošaljemo medalju, majicu i startni broj poštom. 

Trenutno radimo na nekim novim oblicima trka, pa ćemo videti kako to možemo organizovati i ponuditi trkačima neku alternativu u ovim vrlo specifičnim vremenima kako bi ostali i dalje aktivni i zadržali takmičarski duh.

Kako ste reagovali u danima kada je započela globalna pandemija?

U početku je bilo vrlo zbunjujuće, odjednom se suočite sa situacijama koje ne možete da kontrolišete, morate da reagujete a ne znate kako, imate puno pitanja na koje niko ne može da odgovori a vi ste uvek u nekoj neizvesnosti, jer u ovoj industriji niko ne može predvideti kada i kako će se stvari vratiti u normalu. Razmišljate o tome kako da se prilagodite novoj situaciji i naravno da taj period koristite da biste provodili više vremena sa porodicom.

Ako biste mogli da pošaljete poruku 25-godišnjem Kiretu u prošlosti, šta bi to bilo?

Dakle, poruka za 25-godišnjeg Kireta ne bi se mnogo razlikovala od tadašnje, a to je:

uvek radite ono što volite, što vas čini srećnim i upornim. Ne odustajte, tražite način da postignete cilj.

Osim Skoplja, koji su ti najdraži maratoni ili trke?

Moram priznati da kao sportista nisam voleo trčanje na velike dužine, ali tokom godina to se promenilo, tako da sam u 2015. godini (kad je Skopski maraton bio otkazan zbog događaja u Kumanovu) tražio novi izazov u ​​životu i tada sam se odlučio da iskoristim poziv mog prijatelja Arpada iz Budimpešte, koji je organizator mnogih trka u Budimpešti, i da tamo vodim svoj prvi polumaraton. Tako da sam od tada bio i sa druge strane maratona, ne samo kao organizator, već i kao neposredni učesnik.

Često putujem na maratone, kao gost, ili direktni učesnik, sa željom da steknem novo iskustvo. Moj najdraži maraton/polumaraton je zasigurno onaj u Budimpešti, ali bih takođe preporučio Prag i Kopenhagen gde sam imao nezaboravna iskustva.

Koje bi pojedince ili kompanije izdvojio kao najodgovornije za razvoj celog projekta tokom godina?

Jedan od ljudi koji je najzaslužniji za ponovni početak maratona je Ervan Fouere, i naravno tu su mecene projekta: Grad Skoplje, Kancelarija EU, Agencija za omladinu i sport, koji nam pružaju veliku podršku već 14 godina zaredom. Ne treba zaboraviti sponzore, ali ipak bih želeo da naglasim naslovnog sponzora Vizz Air, koji je prepoznao naš kvalitet i sa nama je od 2014. godine. Naravno, postoje mnogi trkači koji su zaslužni za razvoj maratona.

Šta još nedostaje Skoplju?

Skoplju nedostaju mnoge druge trke tokom godine, nedostaje mu atletski stadion koji će biti dat sportistima na korišćenje, tj. Atletskom savezu Makedonije. Srećni smo što imamo kej Vardara koji je omiljeno mesto za trčanje žitelja Skoplja, ali ipak, nedostaje mu redovno održavanje (popravka staze i redovno košenje trave) i nadogradnja rekreativne asfaltne staze sa obe strane Vardara.

Smeta mi što se na keju nalaze mnoge zgrade kojima tu nije mesto i što se rekreativna staza često prekida raznim građevinskim radovima, a da se ne obraća pažnja na potrebe rekreativaca.

Koja je tvoja poruka maratoncima?

Poslao bih svoju poruku svima koji nisu deo maratona, onima koji misle da trčanje i maraton nije za njih, rekao bih im da pokušaju da trče i budu uporni jer trčanje ih može samo promeniti, i to na bolje.