Srce vam brzo kuca. Napetost raste. Dlanovi se znoje, suše se usta. Imate nelagodan osećaj u stomaku. Bujica misli vas preplavljuje.
Ovo nas obično podseti kako se osećamo postrojeni na startu neke trke čekajući zvuk pištolja koji će najaviti pokret. Ali, postoje i situacije koje ovaj osećaj povezuju sa zavisnošću.
Osećaj da vam treba nalet adrenalina i nemogućnost života bez njega. Osećaj krivice ako ga propustite.
Ovako počinje priča Lidije O’Donel (Lydia O’Donnell), elitne maratonke sa Novog Zelanda, višestruke državne šampionke koja je zabeležila sjajne plasmane na najvećim maratonima u svetu: bila je 20. na Maratonu u Njujorku 2018, četvrta na Maratonu u Melburnu. Radi i kao trener trčanja i suosnivač je „One Club“ trkačkog kluba čiji je ključni cilj održanje mentalnog zdravlja.
U nastavku vam prenosimo njenu ispovest o posvećenosti trčanju koja je prerasla u preteranu potrebu za svakodnevnim treningom što je na kraju kulminiralo kao zavisnost od trčanja. Ako smo na tom putu bilo bi dobro da to shvatimo i korigujemo naš odnos prema treningu. Ova uspešna maratonka nam daje dobar primer.
Od 2013. do 2016. trčala sam svaki dan. Sedam dana u nedelji, svakog meseca u godini, bez izuzetka. To nije bilo nešto što sam zacrtala kao cilj, da trčim godinama i godinama bez pauze. Samo je teret krivice koji će me nadvladati ako ne istrčim i ne zabeležim nove kilometre bio taj koji me je terao da nastavim. Postala sam zavisnik od trčanja i endorfina koji se lučio, da sam mislila da ne mogu bez njega.
Ni za jedan dan.
Godinama kasnije, shvatila sam da iako iskreno volim trčanje, moram da korigujem svoj odnos prema sportu.
Zavisnost je kompulsivno fiziološko ponašanje, koje obično vezujemo za preteranu konzumaciju supstanci kao što su droga i alkohol.
Ali zavisnost može postojati u mnogim drugim oblicima.
Žudnja za određenim osećajem potiče iz specifičnog impulsa u mozgu, pružajući pozitivne senzacije i prirodne hemijske supstance zbog kojih se osećamo dobro. Drugi izraz koji nam može pomoći da razumemo ovaj pristup određenoj osobini, delovanju ili funkciji je opsesivno-kompulsivni poremećaj.
Trčanjem oslobađamo određene hemijske supstance u nervnom sistemu koje nam pružaju osećaj zadovoljstva. Tokom tih godina trčanja iz dana u dan, moje oslanjanje na ove osećaje postajalo je sve veće, do te mere da sam se svaki dan suočavala sa snažnim pritiskom i žudnjom da osetim onaj nalet adrenalina i tihi endorfin. Tokom tih godina, bez obzira na to šta se dešavalo: rođendani, Božić, porodični događaji, mentalno ne bih mogla da preživim ni jedan dan bez svoje „doze“ trčanja.
Saznajte još o endorfinu i njegovim efektima:
Deo mene je shvatio da je zavisnost očigledna i da je opsednutost treninzima stvarna, ali sam govorila sebi da „postoje mnogo gore stvari od kojih biste mogli biti zavisni“, pa sam nastavila da “guram” sebe da trčim svakog dana. Preskakala sam društvene događaje jer nisam želela da zbog kasnh noćnih sati žrtvujem svoje treninge sutra ili da to utiče na moju formu sledećeg jutra na trčanju.
Bila sam opsednuta merenjem vremena i kilometara koje sam beležila u svojoj aplikaciji za trčanje kako bih dokazala sebi i drugima da mogu i da to radim svaki dan.
Poređenje sa drugima i zavisnost od digitalnih rezultata
Postoji ta luda opsesija poređenja sa drugima, za koju smatram da je mnogi sportisti imaju. Bilo da o tome pričamo, obraćamo pažnju u toku treninga, ili se upoređujemo preko digitalnih uređaja i aplikacija, obično to stvara pritisak kada pristupamo treningu. Neprekidno učitavanje naših fizičkih podataka kako bismo dokazali sebi i svima oko nas da smo mentalno snažni i u dobroj formi. Da smo viđeni kao „slabi“ ili „lenji“ ako uzmemo slobodan dan.
Digitalno doba aplikacija i pametnih satova definitivno povećava pritisak koji dovodi do zavisnosti, ne samo od treninga, već i od takmičenja između trkača. Tokom tri godine neprekidnog trčanja svakog dana, uvek sam bila na vrhu lestvice. Da mi se neko približio to bi odmah bio alarm da narednih dana pređem dodatne kilometre kako bih ostala na vrhu. Ma koliko se osećala umorno.
Kao što je element upoređivanja koji mnogi od nas osećaju na društvenim mrežama, upoređujući to kako izgledamo, živote koje živimo, novac koji imamo – veza sa digitalnom stranom trčanja može biti i nezdrava.
Gledanje drugih takmičara i analiza toga šta rade, koliko daleko i koliko brzo trče, nikad vas neće učiniti boljim sportistom.
Sve što će učiniti je da će poljuljati vaše samopouzdanje i vršiti pritisak da trenirate preterano ili previše naporno. Što potencijalno može dovesti do povrede ili umora.
Dostizanje maksimalnog učinka zahteva odmor
Ono što je bitno da shvatimo jeste da uprkos unutrašnjoj borbi da pauziramo jedan ili više dana, blagodeti odmora će biti značajnije od trčanja kada nam je telo umorno. U suprotnom ćemo trčati sve napornije i svaki dan ćemo koristiti 70-80% našeg maksimalnog potencijala.
Ali, ako dozvolimo našim telima da se oporave i uzmemo slobodan dan, mi ćemo moći da postignemo 100% tog potencijala narednih dana.
Ključni element zavisnosti, i to kod bilo koje zavisnosti, jeste to što se ona igra sa našim umom do te mere da počnemo da razmišljamo iracionalno. Sve na šta možemo da se koncentrišemo je kada dolazi sledeći “nalet” pojačane želje i kada možemo da zabeležimo sledeću gomilu mernih podataka.
Trebale su mi godine da naučim, ali na kraju sam shvatila da svoju zavisnost moram pretvoriti u čistu ljubav i razumevanje za trčanje. Provela sam mnogo meseci prisiljavajući se da uzmem slobodne dane. Morala sam da stvorim život u kome trčanje nije jedina stvar koja mi je donosila radost i da je potrebno da poštujem svoje mentalno zdravlje, ali i da zaštitim svoje fizičko telo.
Tada sam počela da vidim rezultate u vremenima i na trkama. Moj trening je počeo da se poboljšava jer sam sebi davala vreme za oporavak koji mi je bio potreban nakon dugih trčanja ili napornih treninga. Tada sam shvatila da zavisnost dolazi pod kontrolu.
Na kraju bih radije bila uspešan sportista u stvarnom svetu, nego na vrhu vodeće rang liste u digitalnoj aplikaciji. Pre bih se osećala jakom na stazi u svakoj trci, nego što bih sebi pružila trenutno zadovoljstvo proizvedeno još jednim udarom endorfina svakog dana.
Definitivno se još borim sa danima kada treba da preskočim trening. Nisam potpuno ok sa slobodnim danima. Ali razumevanje svrhe iza slobodnih dana i dana odmora pomaže mi da se opustim i uživam u pauzi. Moj cilj u trčanju je čista ljubav prema sportu i kontrola nad ulogom koju on igra u mom životu.
Poštujte sebe dovoljno da znate kada vam je potreban odmor. Nemojte biti zaokupljeni onim što svi drugi rade. Trčanje nikad ne bi trebalo da vam stvori osećaj krivice. Igrajte pametnu igru za dugoročni uspeh nasuprot teškoj igri za bilo kakva kratkoročna zadovoljstva. Zavisnost od treniranja je stvarna, ali mi možemo da imamo kontrolu.
Izvor: „The addiction is real“ Tempo Journal
