Mnogi naši najbolji trkači, čak i profesionalni, nisu poneseni svojim uspesima i prilično su prizemni, a Adža je pravi primer prizemnog razmišljanja, iako mu polazi za rukom ono što mnogima neće nikada, a kamoli u tako kratkom roku.

Od rekreativca iz teretane “izrastao” je u državnog prvaka u maratonu, za svega par godina. Govorimo o petogodišnjoj transformaciji od “nimalo trčanja” do “jednog od najboljih u zemlji”. Ipak, Aleksandar Adžić i dalje se bavi rekreativno trčanjem (ili bolje rečeno polu-profesionalno), a krajem prošle godine ugostili smo ga u pdkastu i tada nam je ispričao do detalja kako je krenuo sam, zatim se priključio tadašnjim Road Runners-ima okupljenim oko Trčanje.rs, da bi u međuvremenu ponovo trčao solo, sa individualnim trenerom i na kraju se vratio u matični klub, sada Belgrade Running Club.

Image may contain: 4 people
Foto: Ark Somaraton

Ono što se desilo posle intervjua, jeste Adžino treniranje sa članovima kluba, ali u ulozi praktikanta – trenera (ovo vam dođe kao ekskluzivna vest!).

I sam kaže:

Titula donosi satisfakciju i saznanje da možeš da nađeš slobodno vreme da budeš uspešan i u drugim sferama života. Kroz trčanje sam sazreo kao ličnost. To mi je pomoglo da se ostvarim na ličnom i profesionalnom planu. Trčanje mi je izgradilo upornost i istrajnost.

Slušajući njegovu priču, sigurni smo da ovaj momak, kad poželi – mogao bi da postigne šta god želi u trčanju. Ali čar rekreativnog trčanja jeste u tome što u njemu prvenstveno uživate, i ono ne mora da predstavlja svrhu vašeg života, a ni obavezu.

Ko je Aleksandar Adžić van trčanja?

Ustajanje oko pola 6, vežbe snage, posao, trening, porodica. To je svakodnevnica. Treninge ima 5 – 6 puta nedeljno!

Svoju suprugu je takođe upoznao na trčanju, tačnije na Adi nakon treninga BRC-a u kome su oboje trenirali.

Image may contain: 2 people, including Aleksandar Adzic, people smiling, people standing and outdoor

U njegovoj priči sve zvuči tako jednostavno!

Poput ovoga: Kako sam odlučio da se bavim trčanjem?

Teretana je bila jedina aktivnost posle posla i godine su prolazile… Trčanje je došlo spontano, jer je došlo do zasićenja (teretanom). Mesec i po dana pred Beogradski maraton počeo sam da trčim. Istrčao 3 kruga oko Ade.

A kako je onda odlučio da trenira u grupi, kako je došao u klub?

“Smatrao sam da bi mi dobro došlo društvo za trčanje, da bih samim tim lakše podnosio trčanje velikih dužina, možda i malo brže trčanje. Tražio sam po netu ko organizuje trkačke grupe. Smatrao sam da u tom trenutku nisam za neki atletski klub već za neku jednostavnu grupu građana, gde bih mogao da se uklopim i gde bi to funkcionisalo na jedan fin način a da se nešto preterano ne zamaram niti da mi oduzima puno vremena. Naišao sam na sajt Trčanje.rs i došao na bum u prostorije gde sam sreo Veroljuba Zmijanca i Ivana Radenkovića…” – kaže Aleksandar. A ostalo je istorija…

Kako izgleda prelaz od rekreativca do vrhunskih rezultata?

Nastavak priče zvuči isto tako jednostavno kao odluka šta ćete danas obući za trening. Preporučujemo da pogledate ceo intervju na kraju članka, a ovde izvlačimo zanimljive citate:

Hteo sam da se ubrzam ali nisam sebi nametao pritisak da ja to moram po svaku cenu. Kako je vreme odmicalo, vremena (rezultati) su se popravljala i poželeo sam da se približim profesionalnim trkačima.

Aleksandar, Adža, je neko vreme sam sebi kreirao planove, sam radio treninge, i kako kaže – došao do nekog nivoa, mnogo se zamarao a rezultati su stagnirali, zaglavio je i trebala mu je promena! 2016. godine povezao se sa Ognjenom Stojanovićem, našim uspešnim triatloncem, za koga je izazov bio da priprema polu-profesionalnog trkača. Evo šta je bila ključna razlika u treniranju od tog trenutka:

Tip treninga – ništa novo. Ključ je bila hemija i obim treninga!

U tom periodu desile su se najvažnije trke u njegovoj karijeri, i između ostalog – državna titula u Novom Sadu!

Kakav je to osećaj kada shvataš da postaješ prvak Srbije u maratonu?

O iskustvu na državnom prvenstvu, Aleksandar je izjavio:

“Teško da mogu rečima da objasnim. Bilo je poprilično emotivno. Dosta osmeha, suza, neverice. Neposredno posle Novosadskog maratona je trebalo i sin da mi se rodi, tako da se sve pomešalo u tih 42km! “

Tituli državnog prvaka sam posvetio svom tada još nerođenom sinu Andreju.

Tijana je sa Adžom porazgovarala i o mnogim drugim temama, kao što su trke u Srbiji, kao što je gorak osećaj nakon što ti izmakne medalja za malo, zatim o planovima i željama… A tu je i intervju iz 2019. koji svakako treba da pročitate ako ste propustili, a nalazi se OVDE.

Aleksandru želimo puno sreće u karijeri i novim planovima!