Da li ste znali da 80% gojaznih ljudi, koji putem restriktivne dijete izgube veći broj kilograma, sve to vrate u roku od godinu dana? Jedna do dve trećine ovog broja, vrati još više kilograma nego što su na početku imali. Svi smo čuli za jo-jo dijete, ali da li znate koje objašnjenje se nalazi iza njih? Ne, nedostak snage volje nije odgovor. Tako da slobodno možete da prestanete da kinjite sebe (ili druge) za neuspehe u gubljenju kilograma. U pitanju su hormoni gladi.
Leptin
Ne tako davno otkriven (1994), ovaj hormon dao je odgovore na mnoga pitanja. Iako dosta “nov” i neistražen do kraja, zaista je pravo otkriće. Često ga nazivaju i hormon sitosti, regulator gladi, ali i hormon gojaznosti. Leptin je pre svega hormon koji se luči u ćelijama masti. Dakle masno tkivo (iz stomaka, zadnjice, grudi… gde god ih ima) se ponaša kao deo endokrinog sistema tj. žlezda. Lučeći ovaj hormon, adipozno (masno) tkivo, putem krvotoka šalje poruku mozgu (tačnije hipotalamusu) o svom stanju i raspoloživosti skladištene energije. Ova “komunikacija” masnog tkiva i mozga ima naravno svoju svrhu – štiti nas od nestašice (gladi), ali i prejedanja. Svaka promena koja se desi na ovoj relaciji, izaziva određene odgovore. Da probamo malo slikovitije.
Osećaj sitosti
Na prvoj slici imamo neki vidi homeostaze, balansa ili sklada. Recimo da imate određenu količinu masti na koje je vaš organizam navikao i ovaj proces teče ustaljeno. Količina masnog tkiva je ujednačena, proporcionalno tome luči se i leptin (koncentracija ovog hormona proporcionalna je količini masnog tkiva), do mozga stiže poruka da je sve isto kao i ranije, pa tako ni mi nemamo veće oscilacije kada se radi o našoj energiji i apetitu. Zahvaljujući leptinu i njegovom pravilnom funkcionisanju, mi imamo osećaj sitosti.
Zašto restriktivne dijete ne rade posao?
E, onda se desi nešto novo (kreće naravno iz naše glave, kao i svi drugi problemi). Uvuku nam se neke buve kako pod hiiitno moramo da smršamo, obavezno što više i za što kraće vreme (juče, ako je moguće) i tako pokušavamo “veštački” da smanjimo ovaj apetit. Prvi odgovor našeg tela je logičan – počinje da se troši, odnosno smanjuje masti. Manja količina masti luči i manje leptina.
Mi vidimo kako to super-lepo ide i nastavljamo taj režim. Međutim, pošto telo počinje da shvata kako to više nije privremena situacija, odneo vrag šalu, počinje da objavljuje uzbunu kako ne bi došao u kritičnu fazu preživljavanja. Šta se događa? Pošto je hipotalamus primio signal da ima mnogo manje leptina, i to već neko vreme, on šalje svoju poruku (prirodno teži da se vrati na pređašnje stanje) – pojačava osećaj gladi, smanjuje energetsku potrošnju (izaziva osećaj umora, bezvoljnosti, i što je najgore – prestaje da troši masti, jer su one inertne, već počinje dominantno da razlaže mišićnu masu, koja je za njega “skupa” i mnogo energije troši, čak i u mirovanju).
Kao rezultat imamo ono što se zove i usporavanje metabolizma, ali pride imamo i nenormalan osećaj gladi. U međuvremenu se mi odljubimo od osobe zbog koje smo i krenuli na dijetu, i možda nismo zadobili njeno srce, ali smo dobili osećaj bezvoljnosti, gerijatrijski metabolizam plus apetit razjarene gorile. Šta, niste znali da to tako izgleda? Ne brinite, ima i gore! Vremenom može da se pojavi i nešto što se zove otpornost na leptin. E, to je tek žurka!
Otpornost na leptin
Ovo svakako ne zvuči dobro, ali da pojednostavimo – dovoljno velika količina masti, dovoljno velika količina leptina, ali ovi signali jednostavno ne stižu do mozga, tako da i dalje postoji uvećan apetit, ali ne i dovoljno energije.
Mehanizam je sličan kako i kod insulinske rezistentnosti o kojoj sam već pisala, a u suštini znači da postoji “greška” i loša komunikacija, usled nemogućnosti vezivanja hormona za predviđene receptore.
Postoje tri glavna razloga za ovu pojavu:
- Previše leptina (nagli i/ili produženi porast – konstatno uvećan unos hrane, veći od potrebnog) vremenom može dovesti do neosetljivosti receptora;
- Zapaljenski procesi unutar hipotalamusa;
- Akumulacija lipidnih metabolita.
Šta mi možemo da uradimo?
Da ne bismo odlazili nepotrebno daleko sa komplikovanim objašnjenjima, da vidimo kako mi možemo da doprinesemo sprečavanju ove pojave:
- Trening – fizička aktivnost smanjuje određene zapaljenske procese u organizmu, a uvećanje mišćne mase ubrzava metabolizam i reguliše hemijske procese;
- Umerena ishrana – dobro izbalansirani makronutrijenti, dobro raspoređeni u toku dana i u skladu sa energetskom potrošnjom i treningom; smanjivanje rafinisane i previše obrađene hrane;
- Planirajte i organizujte – držanje restriktivne dijete računajući prosto na snagu volje može se u početku činiti kao dobra ideja, ali verujte da ćete posle 2,3, možda čak i 4 nedelje (to oni zaista uporni) gledati situaciju drugačijim, gladnijim očima. Leptin ne popušta tako lako. Bolje rešenje je taktički napraviti plan treninga i ishrane koji vam ne remeti svakodnevnicu, a donosi rezultate. Jedite redovno, jer to utiče na pravilnu sekreciju leptina.
- Spavajte! Dovoljno tj. onoliko koliko vam je potrebno. Dokazano je da su leptin i kvalitetan san u neraskidivoj vezi.
- Izbegavajte prevelike i nagle oscilacije; promene dijeta, unosa hrane, prejedanje – izgladnjivanje, razne režime, hara-kiri treninge i bilo šta drugo što značajno remeti ovaj balans (pravi uspeh na ovom polju prave oni koji su tome posvećeni konstantno, trajno i umereno). Prekinite začarani krug dijeta!! Kada unostite promene, unosite jednu po jednu, tek tada znaćete koja za vas radi i u kojoj meri, a koja ne.
Iako možda zvuči kao da je uticaj leptina previše jak, daleko od toga da je situacija sa viškom kila van naše moći. Za početak mislim da je dovoljno biti svestan njegovog postojanja, mehanizma njegovog delovanja, a ukoliko pratite i savete koje sam gore napisala, uz malo strpljenja i upornosti, videćete i promene. Preko noći se neće desiti, ali vremenom svakako hoće. Toliko o ovim leptirima, a sledeći put – gremlini!
