Iz triatlonskog dnevnika Gorana Mišića

Sa svojih 15 godina bio sam moglo se slobodno reći sasvim neaktivan lik.  U osnovnoj školi, sa takvom neaktivnošću i pubertetom blago sam se popunio, i sada mi je smešno kad pomislim kako moji nisu hteli da me povrede pravim opisom, pa mi je bilo ok da sam “elegantno” popunjen. Da stvari nazovem pravim imenom, nisam bio zadovoljan svojim izgledom. Sa 16 kupio sam prvi ozbiljniji bicikl i tako je nekako započelo moje bavljenje sportom. To jedno leto, ja sam odrastao i postao, sad sa ove distance, sasvim drugačiji čovek. Od nezadovoljnog mladića koji nije znao sta želi u životu, postao sam preokupiran sportom i svim što je pružalo informacije o sportu.

Triatlon

Prvo se pliva, potom vozi bajs, a na kraju trči. Goran u akciji.

U to vreme sredine osamdesetih, bila je sreća da imam svoju satelitsku antenu i da mogu da gledam Eurosport. Tritalon je bio izuzetno promovisan na tom kanalu i tada sam prvi put čuo za Mark Alena i Majk Piga iz Amerike, Greg Velca iz Australije,  Nemce Tomasa Helrigera koga su zvali pakao na točkovima, Jirgena  Zacka i mnoge druge sada već legende triatlona koji su postali moji uzori. Gledao sam ih, upijao njihove tehnike i duboko u sebi sam znao da je triatlon sport koji je sasvim drugačiji. Triatlon te svojom zahtevnošču i fizički i psihički jača i izdiže iznad običnih ljudi. Ako bih želeo da opišem taj osećaj onda mogu reći da sam se osećao snažno toliko da slikovito mogu da izrazim da napravi supermena od mene. Postizao sam nešto što je fizički i psihički bilo toliko zahtevno u sportu da nije bilo prepreke u životu koja mi se činila nesavladivom.

Moj početak

Goran Mišić, triatlonac

Novi ciklus u mom bavljenju sportom je započeo laganim trčanjem od ne više od 5-6 km na keju i, uvek se nasmejem kada se setim, svojevrsnim batrganjem u vodi koje je bilo vid prsnog plivanja. Usledile su godine mog posvećenog rada i truda koje su učinile svoje. Moja tehnika je unapređena, moja fizička kondicija odlična, moja spremnost je bila uvek visoka. I kao da sam slutio, pripremao sam se tada za brojna amaterska takmičenja koja su počela da se organizuju što kod nas što u zemljama u okruženju.

U našoj zemlji je 1992. održan prvi triatlon na Adi. U kasno leto u septembru mesecu organizovana je trka na kojoj se plivalo samo 300m, vozio bajk od 24km (3 kruga oko ade) i trčalo 7,7 km  (1 krug oko ade). Pobednik tog triatlona bio je Vule Maksimović, nas atletičar koji je inače trčao 3000 stipl. Tog takmičenja ću uvek da se sećam jer pored toga što sam gadno pao i ozledio se tako da ožiljke i danas imam, na njemu sam se zarazio, mogu slobodno tako reći, virusom triatlona. Tog virusa se nisam oslobodio, a mislim ni da neću jer triatlon je moj život, moj pokretač i moja životna energija. Ova moja priča je ujedno i jedna stranica dnevnika beogradske ade gde je u 19 mojih sportskih sezona bio nepoznat ukupan broj puta iščašenja desnog ramena, prilikom padova ili povreda pa čak i u vodi. Nebrojen put razočarenja ali i slavlja, ali najviše je bilo onih novih želja koje su me motivisale da dosežem i nove ciljeve, pa izmedju ostalog i ironman.

Izazov koji traje

Naravno bilo je tu i puno izazova, pre svega organizacijskih jer triatlon zahteva disciplinu i dobru organizaciju vremena i planiranja treninga. Nekada je potrebno da se trenira i dva puta dnevno, pa još sve to uklopiti u jedan radni dan je vrlo zahtevno. Zatim je zahtevno i finansijski, jer je potrebna oprema. Bicikl traje i služi ali već u za nekih 2-3 godine je potreban novi, tehnologija napreduje a oprema je sve lepša, sve modernija, tehnološki savršenija pa samim tim i skuplja. Nekada pomislim da svojim primerom pobijam tvrdju da je triatlon sport za bogate, ali potrebno je puno spremnosti i odricanja da se i taj san sanja.

Od tog mog gore pomenutog prvog takmičenja do danas ređala su se brojna državna takmičenja, prevenstva i evropska i svetska, balkanijade i razni kupovi koje sam redovno posećivao. Uspesi su se nizali i bili dalji motiv da se istraje i izbori još bolje vreme u sva tri sporta. Neosetno sam kroz ta takmičenja prolazio i kroz kategorije po uzrastu i sada kad se osvrnem vidim da sam uz triatlon i stalno ulaganje u bolje, više, brže i dalje odrastao i sazreo da imam šta da kažem i prenesem novim generacijama triatlonaca. Do nove stranice iz dnevnika, dobrodošli na triatlon.