arsenije-asics

Asics umesto cigara

Pre nešto manje od 8 meseci sam svoje skate patike odložio sa strane i obuo ove malo udobnije, koje sa sobom nose neku novu paletu navika i običaja. Mada je cela ova priča počela sa jednom sasvim drugčijom navikom, koju sam svega dve nedelje pre ovog preobuvanja ostavio iza sebe. Jel ste pogodili, il treba da kažem? :D

Ne mogu dati savet kako ostaviti pušenje, ali mogu poručiti da vredi i da je ovakva zamena prošla bez gubitaka, tj na čistom profitu za mene. No da se vratim na patike, ove novije, nazvah ih već i udobnijim, no nisu bile takve od starta, naprotiv, bile su simbol patnje, agonije i progresa. Ne znam reći da li su i vama ti počeci bili tako teški, ali sve, što se na telu koristi tokom trčanja, je bolelo, više puta. Ukratko, od tih prvih 1300m na kojima sam ostao bez daha tokom prvog treninga, prošao sam nebrojano puno faza i trkačkih stadijuma i na kraju dođoh do svog prvog polumaratona, koji će u nastavku i biti glavna tema.

U Zagrebu sam bio kao na svom terenu jer i kod kuće sam uglavnom trčao po gradskim ulicama. Na startu su sa mnom bili Marko i Davor, koje sam izgubio u masi već nakon prvih nekoliko kilometara. Ok, toliko o tome i onoj ideji da ću ih razaznati po bojama majci, naivno jako. Prilepio sam se grupi ljudi koja se formirala oko čoveka koji je bio okićen žutim balonima na kojima je pisalo 3.30, pre nego što se utopio u masu belih majci, Marko mi je rekao da ako njega pratim imam vreme od 1:45. To je delovalo kao dobar plan u tom trenutku, tako sam i ostao uz tu gupu.

SDC10531

Polumaraton u Zagrebu

Pratio sam ih u korak sve do malo pred okretnicu na Černomercu gde su počeli da mi beže pomalo, isprva svega nekih 10 – 20m po kilometru a onda sve više i više, toliko o toj grupi. Al na okretnici me je sačekala okrepnina br.2, time se prekinula patnja zbog propuštanja prvog štanda sa vodom. Malo sam zastao, hm, hm, hm, toliki izbor a ja imam samo dve ruke i saznanje da će mi previše okrepe više škoditi nego koristi. Ćapio sam četvrt banane i neko energetsko piće, celih pola litra. Čini mi se da u životu ništa slađe nisam pojeo nego to parče banane i da sam naredna 2 km trčao na njoj. Ono sa napitkom se pokazalo kao mnogo loša ideja, jer mi je svega nekoliko gutljaja bilo dovoljno… Bacio sam sa strane onu flašu, kao mator, i pravio se da mi nije glupo što bacih okrepu koja bi napojila i nekoliko ljudi iza mene, biće i za njih, nadam se.

Ajt sad malo solo, tu i tamo sam pomalo bodrio druge trkače pa su oni malo bodrili mene al su nam se brzine ubrzo razilazile a sa njima se i prekidala naša krakoročna drugarstva. Dosta dugo sam u glavi vrteo Migovu rečenicu ’kad kreneš da trčiš nogama, puko si’, pa sam onda malo pevušio u sebi za sebe ne bi li stanje duha ostalo pozitivno. Tek tamo pred kraj sam niotkud naleteo na Srećka koji me je sustigao pa smo podelili mali deo agonije, koja će u daljem biti poznata kao ’poslednji kilometar’. Rastali smo se kod zadnjeg štanda sa okrepom, gde sam bezuspešno pokušao da oživim magiju banana. Ma koliko se ja trudio, delovalo je kao da mu nema kraja, pa dobro, mogu i ja da budem tvrdoglav.

Sad ću naglasiti da ni u jednom trenutku nisam poželeo da odustanem, niti sam trčanje zamenio hodanjem, al ovo što je usledilo, je bilo previše, kao u nazad da sam išao. Što ja više zapnem to mi je cilj dalji, ah, pa valjda je iza one krivine, do đavola, možda će biti iza sledeće… ’Ajde dečko, ajde…’ čuo sam sa druge strane, ograde kad sam prošao skretanje za ka cilju i sad sam već bio opasno blizu. Onaj komentar, ma koliko dobronameran bio, u meni je probudio želju da skinem patiku i da ga gađam njome, iskreno,’ kad si ti zadnji put trčao ovoliko’ ili ’lako je tebi da bodriš odatle’- sva sreća pa me je Marko upozorio na te napade agresije, pa ga i nisam uzeo za ozbiljno. Aha, eno ga, koliko je to, 10 metara? Hop, cilj, u redu, medalja, hvala (mislim da sam rekao hvala devojci koja me je okitila) i onda voda? Da definitivno je voda bila pravi izbor.

SDC10540

Marko i ja

I to je to, trijumf prijateljstva na 10m od cilja Davor (drugar sa kojim sam imao dogovor da trčimo ovu trku nekoliko meseci unapred ) stoji sa čašom vode i čeka me, ako mi se ikad išta i zamerio, tad sam mu sve oprostio. Suma sumarum Davor 1:40:01, Marko 1:42:39 i moja malenkosti 1:52:06. Dobro, utanjio sam malo zadnjih 2-3km, al za prvi put… I više nego prezadovoljan sam, ovo vreme me je kotiralo na 242 mesto od 352 muška takmičara. Isčekivanja su ispunjena, po realnim očekivanjima nisam bio niti prvi niti poslednji, te sam se lako utopio u brojke. Eto, završih polumaraton i nije me udario tramvaj, mali bonus na taj, meni lično, veliki uspeh. Ako bih morao da izdvojim jednu zamerku na organizaciju, onda je to taj deo sa saobraćajem, al mi ni u jednom trenutku život nije bio ozbiljno ugrožen. :D

Hvala Marku i Davoru na podršci oko i na samom mestu zbivanja, takođe I svim drugarima sa foruma na savetima i navijanjima, ma hvala svima iako nisu pomogli, a znam da bi. Pa hvala i vama koji ste pročitali ovo, osim ako vas već nisam pomenu gore, onda nema hvala po drugi put.

Na stranu sa metaforama o patikama i menjanju stila života, ove ‘udobne’ sam odmah posle slikanja sa medaljama izuo jer mi je ovaj poduhvat podario nov žulj ili dva.