Oduvek sam voleo da trčim. Još kao mali sam stalno išao za loptom, ali nikada nisam ni pomišljao da ću se okušati u dugoprugaškim stazama. Sve je počelo aprila ove godine kada sam istrčao svoj prvi polumaraton. Od tada sam još vise zavoleo trčanje, i skoro svakog dana sam išao do keja i trčkarao pored reke.

Ubrzo se u meni pojavila želja da probam da istrčim i ceo maraton. U glavi mi je bio datum 10.10.2010. Znao sam da nisam bio dovoljno spreman ali imao sam ceo letnji raspust da nadoknadim nedostatke i neiskustvo, pošto sam tek uplivao u trkačke vode. Nedeljno sam trčao 40-50 kilometara i svakog dana sam bio sve spremniji.

Sticajem okolnosti desila mi se povreda noge zbog koje sam bio neaktivan mesec dana, a ubrzo zatim sam i navukao gadnu boleštinu. Kada sam ozdravio, ostalo je samo 10 dana do početka maratona. Znao sam da poslednjih par dana ne smem da treniram tako da sam preostalih 3-4 dana iskoristio što bolje u nadi da ću spremiti  mišiće za golgotu koja me čeka.

Na dan trke

Došao je i taj dan, rano sam se probudio i imao sam jaku tremu i razmišljao sam da ne ustajem iz kreveta. Stric me je povezao kolima do Novog  Sada i dok trepneš okom, našao sam se sa stazi sa startnim brojem 74, okružen iskusnim maratoncima koji su me sa čudjenjem gledali i verovatno se pitali u sebi :,,Šta će ovaj klinac ovde”?

Pucanj iz pistolja je oznacio početak, publika je gromoglasno zavrištala i kolona maratonaca (uključujući i mene) je započela trku. Još od početka sam znao da ću morati rezervisano da trčim jer sam mlad i nisam bio dovoljno spreman da jurim bilo kakvo vreme. Cilj mi je bio samo da uspešno završim trku. Zauzeo sam začelje kolone i društvo su mi pravili stariji imenjak Jovan  i kolega Ivan.

Kriza: ,,Odustani, odustani, odustani!”

Prvih 14 kilometara, tj. trećina trke su prošli lagano, nisam osećao nikakve bolove i čak sam bio opušten nadajući se da će ovako biti do kraja trke. Kilometri su se nizali i kada sam  stigao do polovine , mislio sam da neću imati velikih poteškoća da još toliko istrčim. No, od 25. kilometra sam imao poteškoće da održim korak sa Jovanom i ubrzo zatim, samo par kilometara kasnije,umorio sam se, usporio i ostao sam.

Da li je moguce da me je kriza uhvatila tako rano vec na 28-29 kilometru? Telo je odjednom postalo iscrpljeno i nije htelo ni pomak dalje. Stao sam… u glavi su mi se motale razne misli i bio sam strasno gladan,ali znao sam da je okrepna stanica blizu, tako da sam naterao sebe da barem dohodam do okrepne stanice.

Kada sam konačno stigao do okrepe, zgrabio sam punu saku šećera i stavio je u usta, popio dosta soka i naterao sebe da trčim znajući da me čeka jos malo vise od 10 kilometara. Malo posle stanice, priključio mi se stric sa rolerima sto me je dosta motivisalo i znao sam da ce mi njegovo prisustvo uliti novu snagu.

Pružio mi je energetski gel, koji sam sa zadovoljstvom smazao i nastavio da trčim. Ali lep osećaj je kratko trajao i opet sam počeo da se mučim oko svakog koraka koji sam pravio i nervirao sam se sto je cilj bio tako blizu a opet tako daleko… Stric me je konstanto polivao vodom i govorio mi: ,,Još samo par kilometara i ćevapi tečcekaju”. Celo telo se mučilo, a u glavi mi je  konstano odzvanjala rečenica ,,Odustani, odustani, odustani!” Samo moja tvrdoglavost  i snaga volje su me odrzavale u pokretu.

Istrčao sam ceo maraton!

Na otprilike 3 km pred cilj sam doživeo razočarenje jer mi sudije nisu dale da odem do predposlednje okretnice jer su morale uskoro da puste saobraćaj na tom mestu, samim tim skinuvši mi oko kilometar i po od preostalog puta. Sa blagim nezadovoljstvom i ljutnjom sam skrenuo ka centru  gde se nalazio kraj trke. Na 500 metara pred cilj, adrenalin me je ispunio i neka nova snaga se probudila u meni za poslednji sprint! Ulazak kroz cilj je bio tako  veličanstven.

Poznata lica su mi aplaudirala i ispunio me je osećaj olakšanja. Nisam znao da li da se smejem ili da plačem. Bio sam toliko umoran da sam se samo naslonio na ogradu i okrenuo se da pogledam koje sam vreme imao (4:42:05 , na koje su posle dodali 11 minuta za onaj kilometar i kusur što su mi skratili).

Poslednja misao koja mi je proletela glavom te večeri pred san je bila da sam uspeo u jednom od najvećih testova ljudske izdržljivosti, snage volje, istrčao sam ceo maraton!