Zavalite se udobno, pred vama je priča o tome kako se gradi supermoć! Čak i ako ultra “is not your thing”, ovde ćete pronaći svoju dozu inspiracije. Slučajni susreti, istrajnost, biti drugačiji od drugih, biti samohrana majka i sportista, visoki ciljevi… sve to se ne vidi na stazi, ali deo je rezultata. Makar što se tiče junakinje ove priče.

Inače, ove nedelje, tročlani tim predstaviće Srbiju na Svetskom prvenstvu u ultramaratonu od 24h. Najpre zamislite da obavljate bilo koju radnju čitav jedan dan… deluje naporno? A onda upoznajte Valentinu, našu šampionku u ultramaratonu od 24h, i saznajte kako izgleda jedan njen dan!

Palić 2018.

Ko je Valentina Nejković?

Valentina je majka dvoje dece, od 9 i 12 godina. Ona je i doktor tehničkih nauka, a radi kao profesor na Elektronskom fakultetu u Nišu, na katedri za Računarstvo. Doktorirala pre 5 godina, a pored angažovanja u nastavnim aktivnostima na fakultetu, bavi se i naučno-istrazivačkim radomAutor je nekoliko knjiga i recenzent eminentnih međunarodnih casopisa.

Između porodičnih i poslovnih obaveza, Valentina puno vremena provodi na stazi. Kaže da je u poslednjih godinu dana treninzima posvetila oko 5500 km. Toliko mnogi prelaze kolima… godišnje…

Sa pripremama za prvi polumaraton krenula je u maju 2015. godine. Dve godine kasnije usledio je prvi maraton… Do današnjeg dana nakupilo se 11 maratona i 6 ultramaratona! U poslednje dve godine, Valentina se na svakom takmičenju našla na postolju.

Marta ove godine je na Državnom prvenstvu u ultramaratonu u disciplini 6h osvojila vicešampionsku titulu istrčavši 66.5km, a u junu je na Državnom prvenstvu u ultramaratonu u disciplini 24h osvojila šampionsku titulu, oborila državni rekord i ostvarila normu (po drugi put) za odlazak na Svetsko prvenstvo. Tada je uspela da predje 197,1 km! 

Trenutno je u pripremama za predstojeće Svetsko prvenstvo u ultramaratonu u disciplini 24h, koje ce se održati narednog vikenda u Francuskoj, u mestu Albi.

Valentina, koliko svog vremena posvećujete treningu (glavno pitanje kada vidim koliko hiljada kilometara neko ima u nogama, a taj neko nije profesionalni sportista koji od toga živi)?

Koliko vremena odvajam za trčanje zavisi od toga u kom delu priprema sam i za koju trku se spremam. Trčanjem sam krenula da se bavim pre par godina, a prvi maraton sam istrčala pre dve i po godine. Ubrzo nakon prvog maratona krenula sam sa pripremama za prvi ultramaraton, pa sam se prijavila za trku od 12 sati pre tačno dve godine u Temišvaru, osvojila drugo mesto u apsolutnom ženskom plasmanu prešavši nešto više od 109km.

Ubrzo nakon te trke krenula sam sa pripremama za disciplinu od 24 sata. U pripremama sam prelazila velike kilometraže, pa sam jedne nedelje dostigla cifru od 245 km za svega šest treninga. Takav način treniranja je bio veoma težak i zahtevao je višečasovno dnevno posvećivanje trčanju.

Valentinina najveća podrška. 1.mesto na trci na 6h

Bilo je sukcesivnih treninga od 30 km, 40 km, 50 km i 60 km. Praktikovala sam da pre beogradskog maratona i deonice od 42.2 km, dve večeri pred trku trčim 40 km, veče pred trku 30 km, a dan nakon trke 60 km. Tada sam imala jednodnevnu pauzu za nedelju dana i svaka treća nedelja je bila laganija, odnosno nedelja oporavka. U početku me je takav režim i ogromno povećanje kilometraže dovelo do ozbiljne povrede i upale površine kosti, upale tetive i mišića.

Ove godine sam promenila način treniranja, treniram svakodnevno, bez pauza, umerenije, ali i jačeg intenziteta. Treninzi mi kraće traju, ali su i učestaliji. Imam dva jača treninga nedeljno, dok su ostali laganiji i posmatram ih kao treninge oporavka. Uglavnom odvajam oko dva sata dnevno preko nedelje, a vikendom i više kada imam trening dužine ili pak po dva treninga dnevno.

Trčanje nije samo hobi?

Trčanje je sastavni deo mog života. Zahvaljujući trčanju uspevam da odolim svakodnevnim stresnim situacijama i ubrzanom načinu života i život učinim prijatnijim. Veoma sam zadovoljna i trčanje me zaista ispunjava. Trening sada posmatram kao sastavni deo dana.

Kiša, vetar, sneg, prehlada, loše raspoloženje, umor, povreda, pa i putovanja, nisu razlozi da izostanem sa treninga.

U proseku sam ove godine imala oko 150 km nedeljno treninga trčanja, pri čemu sam tokom godine imala lagano povećanje brzine. U početnim fazama pripreme za Svetsko prvenstvo uključila sam i CrossFit, pored redovnih treninga trčanja, kao dodatni trening snage četiri puta nedeljno. Veoma ozbiljno shvatam svaki trening. Najveći problem mi predstavlja psihički zamor na večernjem treningu usled svakodnevnih obaveza, što poslovnih tako i porodičnih koje je potrebno završiti, a koji mi zadaje poteškoće u stavljanju i održavanju fokusa na sam trening.

Da li je trčanje ipak skup sport? Da li vi i vaše kolege nalazite podršku za veće poduhvate ili se sami finansirate?

Da bih došla do ovog nivoa priprema na kome sam sada zaista je potrebno puno odricanja, istrajnosti i upornosti u samom trenažnom procesu, kao i svakodnevno odolevanje raznoraznim izazovima. Odlazak na različite i kraće trke je poželjan deo priprema. Na primer, na kraju priprema za predstojeće Svetsko prvenstvo imala sam tri pripremne trke. Jedna je bila ultramaraton na 6 sati i dva polumaratona sa pripremnim zagrevanjem od 5km i hlađenjem od 10km…

Odlazak na takmičenja uglavnom sami finansiramo, kao i sve što je potrebno u pripremama. Za Državna prvenstva na kojima sam učestvovala u susret mi je izašao klub AK Radnički 2016 Niš čiji sam član, iako nije trenutno na budžetu grada Niša i finansira se iz ličnih prihoda. Što se lekarskih pregleda i neophodnih laboratorijskih analiza tiče, poliklinika Bocokić iz Niša mi je uvek izlazila u susret i besplatno davala usluge i preglede koje nudi. Najbitniji deo opreme – patike, mi sestra donosi iz Švajcarske, jer su tamo na sniženju dosta jeftinije i ima različitih modela u ponudi, a ima dobru volju i želju da mi pomogne, na čemu sam joj veoma zahvalna

Sigurno imate veliku podršku porodice, da li vas prate na putovanjima ?

Od porodice dobijam bezrezervnu podršku, a najviše od mame koja je uvek tu da mi pomogne oko dece i da ih pričuva kada sam na različitim putovanjima. Deca još uvek nisu dovoljno velika da bi mogla u potpunosti da se staraju o sebi. Moji sinovi su moja najveća podrška i njihovo razumevanje svakodnevnih treninga mi veoma znači. Uostalom, oni su sportisti i već više godina treniraju odbojku, a njihov tata vodi odbojkaški klub u Nišu i bivši je sportista, pa smo ih i odgajali u duhu sporta. Kako trčim Balkansku trkačku ligu, dečaci su zatražili i njih da učlanim, pa su i oni članovi i ponekada pored treninga odbojke imaju i trčanje.

Porodicu ne vodim na trke, jer su one uglavnom vikendom kada deca imaju svoje treninge, koje ne vole da propuštaju. Pre par nedelja, na ultramaratonu od 6 sati održanom na Kalemegdanu u Beogradu pratili su me moji sinovi i mama i bili su u ulozi moje podrške sa zadatkom da prate raspored okrepe koji sam im dala i da mi dodaju određene gelove i napitke u određeno vreme. Sve vreme su me besprekorno pratili i nijednom nisu pogrešili, a do samog kraja su me bodrili i navijali, pa smo zbog toga i bili najbolji i među muškarcima i među ženama na toj trci.

Veoma je zahtevno ići sa decom na takve trke. Prvo je potrebno obezbediti šta će deca jesti tog dana, kao i samu okrepu za trku, spakovati i njih i sebe, onda voziti par sati do trke uz učestalu dečiju prepirku, trčati 6 sati, pa posle po mraku ponovo voziti do kuće još par sati. Zaboravila sam spomenuti šetnju našeg psa pre polaska na put, kao i na povratku sa puta.

Palić 2019. Državni rekord na trci od 24h

Šta ili ko je bio krivac za vašu trkačku karijeru, kako ste počeli sa trčanjem, a kako ste dobili ideju za ultramaraton?

Mislim da sam trkačku karijeru zapravo započela pre nešto više od 30 godina. Tata je sestru i mene stalno terao da se trkamo. Čak sam i ruku uspela da polomim u tom nadmetanju. Ideja i želja za trčanjem se javila poprilično rano u mojoj mladosti, ali svi moji pokušaji bili su neuspešni nakon pretrčanih 50m. U nadmetanju i školskom krosu sam pokazivala dobre rezultate, ali kada bih se našla sama na stazi uvek bih stala nakon 50m, pa sam i odustala od daljih pokušaja. Onda je naišao pubertet, srednja škola, pa fakultet, a ja završila na kraju sa stažom od 15 godina pušenja i dve paklice cigareta po danu.

Nakon završenog fakulteta krećem na grupne treninge i aerobik. Svakodnevno sam trenirala mesecima. Jednog dana, dok sam vežbala u teretani, setila sam se želje za trčanjem, izašla iz teretane i pretrčala oko 3 km a da nisam stala. Napokon se 50 m pretvorilo u 3 km. Nastavila sam zatim još par godina da trčkaram, pridružujem se različitim fitness grupama i upražnjavam različite vrste treninga. Moj tada momak, a budući suprug, je bio diplomirani pedagog za fizičku kulturu i sport, a kasnije i magistar, sportista i trener odbojke, kao i trener u teretani, pa mi je kreirao veoma zanimljive programe za snagu, koji poprilično liče na današnji CrossFit. I danas kada vežbam rado se sećam svih tih vežbi, a neke i dalje praktikujem.

Nakon istrčanih prvih 10 km rodila se želja da nekada u životu treba istrčati polumaraton. Ubrzo nakon toga ostala sam u drugom stanju sa veoma rizičnom trudnoćom i sve aktivnosti su mi bile zabranjene. Dve nedelje nakon porođaja krenula sam da vežbam samostalno kući, u ponoć kada je beba bila mirna, i smišljala sama aerobik koreografije i skakala usred noći po kući. Onda je naišla uskoro i druga beba, opet rizična trudnoća i ponovo sve u krug. Samo je ovog puta bilo još teže sa dvoje veoma male dece, a ja sam bila u fazi izrade doktorske disertacije. Mada me ni to nije sprečavalo da barem tri puta odlazim na grupne treninge.

I to je potrajalo nekoliko godina. Opremu za trčanje sam držala u kolima, i kada god mi se ukazala prilika, ja bih odlazila da istrčim par kilometara. Deca su rasla i jednog dana sam na trčanju srela prijatelja koji je godinama trčao polumaratone i koji me je podsetio moje ideje trčanja polumaratona. Shvatila sam da je pogodan trenutak da to uradim. Imala sam manje od mesec dana da se spremim, a trku koju sam odabrala nije bila adekvatna za početnika. Treninge i pripremu sam veoma ozbiljno doživljavala i ponašala se poprilično profesionalno. Trenirala sam strogo po programu, pa se (tada) suprug šalio sa mnom i prebacivao mi da se ne spremam za Olimpijadu.

Ljudi su poprilično moje pripreme posmatrali sa čuđenjem. Niški polumaraton je uglavnom bio težak i vremenski ograničen na dva i po sata. Ja sam već za vreme priprema znala da mogu da istrčim deonicu od 21.1km, međutim vremensko ograničenje mi je zadavalo poprilično problema. Tog dana je bila velika vrućina na startu, a od desetog kilometra trčalo se kilometar uzbrdo. Dala sam sve od sebe da završim trku na vreme. Suprug me je zadnju polovinu trke pratio na bicikli, a moj mentor doktorske disertacije i njegova supruga su me čekali u cilju, na čemu sam im neizmerno zahvalna.

Trku sam finiširala vremenom 2 sata 29 minuta i 14 sekundi. Nakon trke nisam bila u stanju ni da govorim od premora. Nikada neću da zaboravim scene kada je policija puštala saobraćaj čim sam prolazila. To su bila vremena kada se poštovao vremenski limit sa tolerancijom maksimalno od dva do tri minuta.

Beogradski maraton 2018.

Nakon tri meseca vrednog treniranja uspela sam da poboljšam rezultat za 28 minuta i na nekoliko polumaratona bila na vremenu od 2 sata i 1 minut. Nakon pet istrčanih polumaratona, bilo je vreme odmetnuti se na nešto veće. Mesec dana sam skupljala hrabrost da se prijavim za svoj prvi maraton. Brinule su me pripreme, zimski period i povećanje kilometraže, kao i uklapanje sa svakodnevnim obavezama kojih je bilo zaista puno.

Usred priprema za moj prvi maraton, januara 2017. godine, po najvećem ledu i snegu, temperaturi od -7 stepeni, po mraku, bez igde ikoga, u nedelju uveče, na stazi srećem i upoznajem Gacik Sašu. I tako smo razgovarali možda 15km. Govorio je tada o nekim ultramaratonima i trkama, a meni ništa nije bilo jasno.

Ubrzo nakon toga došao je moj prvi maraton marta u Nišu, usledile su još neke trke. Gacik i ja smo sa još par prijatelja putovali i išli na trke kako bismo podelili troškove oko puta. On je već imao par ultramaratona i možda oko osamdeset maratona, a krajem juna za vreme zajedničkog putovanja nabacio mi je ideju da bih i ja mogla da trčim ultramaratone. Sećam se da su se ostali prijatelji šalili i da su pričali da je to nemoguće, da sam žensko i slično, ali on je bio siguran da ja to mogu, a ja mu poverovala.

Ponudio mi je odlazak u Temišvar na međunarodni ultramaraton. Možda su i dve nedelje bile mnogo da se odlučim za takav korak. On se prijavio za trku od 24 sata, a ja na 12 sati. Sa pripremama smo krenuli početkom avgusta. Trenirala sam po već proverenom planu treninga koji je on koristio u pripremama za trku od 12 sati. Pomogao mi je da izguram svoj prvi trening od šest sati, nosio flašicu, slušao moje dosadne priče i recepte, tešio me i bodrio, davao mi čokoladice i vodio računa o meni.

“…trenutak kada sam se formirala kao ultramaratonka…”

Temišvar 2017. Neizvesnost pre trke i prve ultre…

U Temišvaru sam bila preplašena. Trka u trajanju od 12 sati nije nimalo naivna. Sa nama je išao Sašin brat Ivica Gacik, koji je imao zadatak da nam bude podrška i da nam dodaje potrebne stvari za vreme trke. Trke na 12 i 24 sata su kretale istovremeno, a Saša i ja smo prva tri sata proveli zajedno nakon čega smo se razdvojili. Trku sam provela u bolovima. Ivica je bio zaista sve vreme uz mene, bodrio me, terao me da jedem i pratio moj rezultat. On je odigrao zaista veliku ulogu na čemu sam mu neizmerno zahvalna. Naterao me je da trčim brže nakon čega sam izbila na drugo mesto i to održala do kraja zahvaljujuću njemu.

Uspela sam da postignem tada za mene neverovatan rezultat i pređem nešto više od 109 km. Bila sam mnogo brža nego na poslednjem svom maratonu. To je bio trenutak kada sam se formirala kao ultramaratonka.

Nakon toga, Saša i ja smo odlučili da se prijavimo za trku od 24 sata, koja je trebala da se održi krajem januara 2018. godine u Atini. Krenula sam da treniram po njegovom programu koji je on nesebično podelio sa mnom. Imali smo iste kilometraže, ali je svako trčao svojim tempom. Bio je zimski period. Bilo je vetra, kiše, pa i snega na kraju. Nekoliko puta me je čekao na stazi sa mandarinama, bodrio me i bio moje rame za plakanje kada mi je bilo teško na treninzima. Sama pomisao da postoji još neko ko radi po istom program me je dosta motivisala, pa smo mogli da razmenjujemo iskustva i obostrano pratimo napredak.

Umesto da ujutru čitam vesti, ja sam iščitavala kako je Saša trenirao prethodnog dana. Program je bio isuviše težak i prelazile su se ogromne kilometraže. Zadnja nedelja priprema je imala obim od 220 km sa šest treninga, a ja sam imala duplo povećanje kilometraže u poređenju sa prethodnim pripremama što je izazvalo ozbiljnu povredu: upalu površine kosti, upalu tetive i upalu mišića, pa i veliki otok koji sam nekoliko nedelja nosila. Mentalno sam podnosila dobro pripreme, ali telo nije izdržalo.

No, to nije bio razlog da se povučem i ne odem na svoj prvi ultramaraton od 24 sata. Na toj trci Saša je oborio Državni rekord, a ja uspešno finiširala trku uprkos povredi, otoku i bolovima koje sam imala 14 sati. Uspela sam da se krećem sve vreme trke, da ne stanem i pređem 167 km. Nekoliko meseci nakon toga ponovo sam se odmetnula na sličnu trku, još surovije trenirala, u programu imala i nedeljni obim od 250 km i na kraju na trci prešla 186 km i ostvarila normu za odlazak na Svetsko prvenstvo.

Veoma sam zahvalna Saši na celokupnom trudu, njegovoj posvećenosti i ukazanom poverenju. Imali smo još nekoliko zajedničkih priprema i ultramaratona na kojima smo bili podrška jedno drugom. Početkom ove godine krenuli smo da treniramo po totalno različitim programima, pa će Svetsko prvenstvo biti prilika da vidimo ko je kako napredovao.

Atina, trka na 24h

Taj novi program me je doveo do titule vicešampionke na Državnom prvenstvu u trci na 6 sati kada sam prešla 66.5 km uprkos distorziji zgloba od pre svega tri nedelje pre trke, a koju sam zadobila kada sam trčala ubrzanja na treningu i pala nagazivši kamen u punoj brzini. Praktikujući novi program oborila sam Državni rekord u disciplini 24 sata i istrčala 197 km i to prosečnom brzinom približnoj brzini koju sam imala kada sam završila prvi polumaraton za dva i po sata.  

Celokupan životni sticaj okolnosti, onako kako su me roditelji vaspitavali i kako su mi davali primer njihovom požrtvovanošću i mukotrpnim radom, kao i puno različitih ljudi koje sam srela u životu i koji su neki period bili i deo mog života, me je doveo do nivoa na kome sam.

Najviše se vodim mišlju mog mentora sa fakulteta prof. dr Milorada Tošića da se sve može postići i da ako nismo dovoljno dobri u nečemu onda treba da radimo više nego ostali na postizanju konkretnog cilja. Jak i čvrst rad, kao i stečena znanja, su nešto što nam niko nikada ne može oduzeti i po meni jedini i pravi put do rezultata u bilo kojoj sferi života, kako u nauci, tako i u sportu.

Kako studenti (i kolege) reaguju na vašu strast i saznanje o tome čime se bavite u slobodno vreme?

Većina kolega i studenata nije čulo da se takmičim u ultramaratonu. S obzirom da radim kao docent na Katedri za Računarstvo na Elektronskom fakultetu u Nišu, da imam veliki broj časova, veliki broj studenata, da stalno radimo na inoviranju postojećih i uvođenju novih kurseva, da vodim izradu diplomskih radova, da učestvujem u različitim komisijama, da sam imala učešće u ozbiljnim međunarodnim projektima, da sam imala puno putovanja, da se bavim naukom i da pišem ozbiljne naučne radove, da recenziram inostrane projekte i međunarodne časopise, nemam puno vremena za druženje sa kolegama, kao ni oni sa mnom.

Neki su saznali iz različitih novinskih članaka, pa mi čestitaju na uspesima koje sam postigla kada me sretnu. Promociju na društvenim mrežama nisam praktikovala. Nedavno sam, a na insistiranje mojih sinova, otvorila Instagram profil, gde su mi pratioci uglavnom drugovi i drugarice mojih sinova. Za sada se među studentima nije proširilo, niti ja na poslu promovišem.

Prvi ultramaraton na 12h u Temišvaru

Moje mišljenje je da većina ljudi inače nema izgrađenu svest o ultramaratonu, kao i o tome šta predstavlja, koliko je potrebno truda i vremena uložiti u trenažni proces, šta sve zahteva jedna priprema, koje resurse je potrebno koristiti, kako izgleda kao i koliko je teško finiširati jednu takvu trku sa boljim rezultatom. Isto važi i za sticanje neke univerzitetske titule. Ljudi nisu svesni šta je sve potrebno uložiti, koliko godina provesti i koje sve nivoe obrazovanja je potrebno završiti da bi se došlo do titule doktora nauka, kao ni do nekog nastavničkog zvanja na fakultetu, kao i to da je potrebno biti bolji od najboljih.

Kada sam prvi put čula za postojanje ultramaratona, jednostavno nisam mogla da to razumem, iako sam već trčala i išla na neke trke. Jednostavno moj um nije mogao da obradi, niti prihvati, takvu informaciju. Bilo mi je totalno nedokučivo, fascinantno i neverovatno. Sama pomisao trčati preko 100 km na jednoj trci mi je bila neverovatna, a postala mi je još neverovatnija nakon prvog istrčanog maratona i pređena 42,2 km.

U kom sastavu odlazite na prvenstvo u Francuskoj, da li imate neka očekivanja?

Na Svetsko prvenstvo odlazim sa još dvojicom naših reprezentativaca Mihail Šuljom i Gacik Sašom, kao i vođom puta Živković Vladimirom, koji je dobio zaduženje od ASS-a da bude u ulozi vođe puta, a koji će ujedno biti u ulozi podrške na samoj trci. Nije bilo prostora niti finansijskih sredstava da pođe još neko iako takva takmičenja zahtevaju tim ljudi što i praktikuju druge reprezentacije. Po meni bi trebalo posmatrati ultramaraton kao timski rad, jer dobroj podršci se mogu pripisati oni najkritičniji kilometri.

Moja očekivanja su da budem bolja nego ikada, da postavim novi lični i novi državni rekord i pređem preko 200km, što nijedna žena u Srbiji do sada nije uspela. Očekujem da naučim još puno novih stvari i vratim se sa novim zapažanjima i iskustvima koje bih kasnije koristila u daljem napredovanju i razvitku, kako u mentalnom tako i u fizičkom pogledu.

Ultramaraton u trajanju od 24 sata je veoma zahtevna disciplina. Mnogo faktora igra ulogu u tome kakav će ishod trke biti. Dobra fizička i mentalna priprema su samo obavezni preduslovi da se stane na startnu liniju. Ima tu još dosta varijabli koje utiču na krajnji ishod i rezultat, kao što su na primer vremenski uslovi, podloga po kojoj se trči, procena i fleksibilnost podrške, zdravstveno stanje samog trkača i krvna slika, donošenje nekih odluka na samoj trci po pitanju strategije, okrepe, masaže, kraće pauze i slično.

Viđala sam dosta trkača i trkačica koji su izuzetni, a loše procene i uslovi su uticali da ne završe sa izvanrednim rezultatima, kao i obrnuto, trkače koji nisu bili u vrhu, a onda postigli iznenada izvanredne i vrhunske rezultate.

Kako teku pripreme, kako će izgledati poslednja nedelja pred trku?

Pripreme su tekle prilično dobro. U prvom delu priprema počev od sredine juna pa do kraja jula praktikovala sam manje nedeljne kilometraže između 120 km i 130 km sa dodata četiri treninga CrossFit-a, tako da sam imala ukupno 11 treninga nedeljno. CrossFit je sam po sebi veoma zahtevan i težak, pa mi je prilično pomogao u razvoju snage. Radi se u grupi, a kada su grupe u pitanju, po mom mišljenju, samo postojanje grupe završi polovinu treninga. Dovoljno je samo otići na trening i motivacija se uvek pojavi.

U tom periodu trčala sam i po brdovitom terenu.  Početkom avgusta uključila sam veće nedeljne kilometraže počev od 155 km nedeljno sa povećanjem brzine, pa sam i CrossFit smanjila na 2 ili 3 treninga nedeljno. Početkom septembra uvodim pojedinim danima duple treninge trčanja, što sam već praktikovala u prvoj polovini godine posebno vikendima.

Što se samog trčanja tiče, različite vrste treninga sam radila. Bilo je različitih vrsta intervala, kao i progresije za vreme dužinskih treninga. Obavezno pre svakog težeg treninga radila sam pripremu u formi trčanja nekoliko ubrzanja nakon laganijeg treninga. Nisam prelazila više od dva teška treninga nedeljno. Septembar sam završila obimom od 670 km, istrčanim jednim polumaratonom i jednim ultramaratonom od 6 sati, i samo jednim danom pauze i to nakon trke od 6 sati.

Primetila sam da mi za sada ovakav način pripreme veoma odgovara i da mi nije prenaporan. Osnovna ideja je u konzistentnosti treninga i aktivnom odmoru. Za sada mi je ovakav režim treninga dao dobre rezultate, što obaranjem ličnih rekorda u ultramaratonima, to i postizanjem novog ličnog rekorda u polumaratonu koji sam uspela da spustim za 10 minuta za manje od godinu dana.

Dve nedelje pred trku radiću tapering od 130 km, a poslednje nedelje ću minimalno trčati. Takođe, u planu je i dijeta pražnjenja i punjenja ugljenim hidratima. Ostaje samo da se verifikuje na trci primenjivan režim treniranja.

A nama ostaje samo da pokušamo da zamislimo to stanje uma i tela… To “ultra” stanje! I da poželimo celom timu da se sve kockice slože u Albi! Valentina je obećala reportažu u ime reprezentacije. Srećno!