Mnoga su lica koja su nam obeležila 32. Beogradski maraton, ali nekoliko je ljudi koje ćemo pamtiti po tome što ispisuju istoriju našeg najvećeg trkačkog događaja.

Irena Pavlović je naša ultramaratonka i mama troje dece. Marko Marjanović je uz Ireninu pomoć postao maratonac. Mnogo je takvih Irena i Marka među nama, ali osim što je Marko redak slepi trkač na 42k na Beogradskom maratonu, njihova priča nije počela niti se završava sa ovogodišnjim maratonom.

To je priča o posvećenosti, odlučnosti, prevazilaženju i stvaranju. Evo šta Irena kaže o njihovom iskustvu tokom priprema.

Od šetnje zatvorenih očiju do polumaratona

Marko i ja smo se upoznali u šetnji sa slabovidima i slepima, koja je bila organizovana kroz Knez Mihajlovu. Ideja je bila da nas slepi ljudi vode dok mi imamo povez na očima.

Tada smo započeli priču o trčanju, on mi je spomenuo da je trčao već sa nekim trkačima, ali nikad u kontinuitetu dovoljno dugo da bi rezultiralo nekom trkom. Ja sam mu predložila da pokušamo da odradimo trening i to smo i učinili nakon par dana.

Foto: Saša Preradović

Marko nije verovao da ću ga pozvati, jer je po njegovim rečima, retkost da neko ko mu nešto obeće to i ispuni. U startu smo vrlo prirodno profunkcionisali. Marko ima puno potencijala i jako brzo je napredovao. Polumaraton smo istrčali posle tri meseca treninga za 1.58h.

Prepreke na putu

Nakon uspešnog polumaratona, u oktobru smo rešili da pokušamo da pripremimo maraton. Nismo ni bili svesni koliko će to biti teško i zahtevnije u odnosu na polutku.

Prvo, pripreme u toku leta su lakše. U toku zime, koja je bila jaka i sa puno snega, imali smo problem da održimo kontinuitet treninga. Ja sam navikla da treniram u svim uslovima, ali sa slepim čovekom nije moguće trčati po klizavom i hladnom vremenu. Treninzi su bili kratki, u Atletskoj dvorani, do 10km, bez potrebnih dužina.

Tek od februara krećemo sa zvaničnim pripremama za maraton, dobijamo plan priprema od prof. Boškovića i pridružuju se Denis i Vuk, što dosta olakšava pripreme i malo opušta moju pažnju, koja inače troši jako puno energije. Treninzi su bili koncipirani tri puta nedeljno, dva puta po deset i vikendom dužine od 20 do 34km.

Puno sumnji, nesigurnosti ali i podrške i bodrenja, u našoj maloj ekipi. Nadali smo se, ali nismo mogli sa sigurnošću da kažemo da će sve biti kako treba.

U regionu ovo nije novina, da li su vama dvoma poznati razlozi zbog kojih nema slepih trkača na Beogradskom maratonu?

Razlozi zašto se ne trči sinhrono sa slepima je taj da trkači ne žele, jednostavno tako. Niko ne želi da se obaveže  i tri puta nedeljno se posveti nepoznatoj osobi za ostvarenje njegovih snova.

Dok trkač posvećuje svoje vreme drugome, tu nema mesta za njegova takmičarska postignuća, lične rekorde ili sopstvene treninge. Sve je usmereno ka napretku slepog trkača i puno energije odlazi na to.

Editors Note: 
Milan Petrović iz Leskovca je slepi momak koji je istrčao Beogradski maraton pre deset godina, kada je imao 22 godine. Informaciju smo dobili naknadno. Inače, Milan je učesnik Paraolimpijskih igara u Londonu, 2012. godine.

Utisci, planovi i lekcija iz skromnosti

Nemam posebne najjače utiske, sve, čitav proces je jak utisak. Naše slučajno prijateljstvo, sati i dani uklapanja naših energija – i iscrpljujuće i izuzetno smisleno i jako.

Posle svega osećam se počastvovano ali ne mogu da kažem da nije bilo trenutaka kada sam mislila da je sve to previše za mene. Starija sam od njega 12 godina, žena sam, niža 14cm, korak mu je duži, jednostavno nismo fizički kompatibilni. Jak je i meni treba snage da obuzdam njegovu energiju i još trčim uz njega pazeći na podlogu i prolaznike.

Foto: Saša Preradović

Dragoceno životno iskustvo i moralna obaveza, jer ja sad ne želim da ga napustim, mada bih volela ako bi ga preuzeo neki muški trkač koji može da ga vodi i uz koga može biti brži

Mi smo i pored sve ove pompe samo dvoje ljudi koji iskreno vole kretanje i osećaj slobode koje ono nosi. Zato smo se i takoreći slučajno sreli, mada nema na ovom svetu slučajnosti.

Planiramo u Atinu u novembru, nadam se da ćemo uspeti da zaokružimo finansijsku konstrukciju i sponzorstvo.

Ponosni prijatelji – podrška na stazi

Denis Ibisbegović: Irena je najzaslužnija za ovu akciju, a Vuk Terzin i ja smo malo pomogli. Poslednja dva meseca smo vikendom radili zajedno dužine na Adi, a i prošlog septembra smo svi zajedno istrčali polumaraton.

Ja nisam planirao da trčim maraton u Beogradu, planiram Berlin ove godine, ali nisam mogao da odbijem Irenin poziv da im malo pomognem. Uglavnom sam im služio za zabavu i popravljanje raspoloženja na stazi :)

Irena je zaista jedinstvena osoba u našoj trkačkoj zajednici, i zaslužuje svu pažnju i pomoć. O Marku i da ne govorim. On je, kao što kažu – pravo čudo.

Hvala Ireni, Marku i njihovoj družini što pokreću prave stvari. Vi ste inspiracija mnogima na stazi, ali i van nje!