U retkim trenucima inspiracije, desi se da čovek iznenadi i prevaziđe samog sebe.

Meni se to desilo prošle godine, kada sam se, osokoljen trčanjem svog prvog maratona, prijavio za Jadovničkih 66 km

Upravo tu sam prvi put čuo za Nenada Živkovića. Tačnije, oduševila me činjenica da je on stazu od 111 km istrčao sat vremena brže nego ja onu od 66 km!

Kad sam video Nešu nedavno u Kruševcu, odmah sam se setio Jadovnika i poželeo da ga upoznam. Tako je nastao i ovaj tekst. 

Reci čitaocima Trčanja.rs nešto o sebi. Koliko dugo se već baviš trčanjem?

Zdravo svima, ja sam Neša iz Kruševca i počeo sam da trčim sa 20 godina. Pohađao sam vojnu školu, sećam se da sam tu testirao sebe tako što sam trčao 54 kruga na atletskoj stazi od 400 m da bih sakupio 21 km.

Od malena sam obožavao da gledam ulične trke, maratone, privlačila me je ta pozitivna energija, ta borba trkača. Prvi polumaraton mi je bio u Nišu u maju mesecu 2007. Istrčao sam ga za 1:38, bez treninga. Od tada trčim polumaratone, a od 2013. i maratone.

Da li više voliš asfalt ili trejl i koja ti je omiljena distanca?

Trčim i trke na asfaltu i trejl trke. Trejlove volim zbog planine i svežeg vazduha; neverovatna stvar je testirati sebe na takvim trkama. Asfalt isto obožavam, posebno maratone. To radim iz ljubavi, jer me to ispunjava, jednostavno uživam u tome.

Najbolje i / ili najgore iskustvo sa neke trke?

Najbolje iskustvo mi je sa ultramaratona od 111 km na Jadovniku. Reč je o planinskoj trci sa preko 4500 m uspona.  Trčao sam ga 3 godine za redom i pobeđivao, i svake godine popravljao vreme. 2016. sam ga istrčao za 17h, 2017. za 14h i 2018. za 12:57.

Samo to trčanje i borba po planini me toliko ispunjava da to ne mogu rečima opisati. Osećaj pri završetku je neverovatan, dokazati sebi da možeš to uraditi, da možeš istrčati takvu trku i još sa takvim vremenom.

Neverovatno mi je i da svi trejl trkači nose rančeve, vodu, čokoladice, šećere za takve trke, a ja jednostavno u šortsu i majci, bez ranca i vode, krenem na takvu trku i odradim je fantastično.

Dovoljne su mi okrepne stanice u toku trke. To mi je neverovatno, da pođem bez ičega sa sobom na takvu distancu u planinu na preko 12 h i pobedim.

S obzirom na tvoje dobre rezultate, slediš li neki poseban režim ishrane i treninga?

Što se ishrane tiče, odmah da kažem da dijete kao dijete ne podržavam. Svaki čovek mora unositi ugljene hidrate, proste i složene šećere, proteine, vlakna. Sportista još i više, jer ih više i troši.

Obroci moraju biti dobri, sa dosta povrća i voća.  Mora se voditi računa i o unosu određenih vitamina i minerala. Tu bih preporučio gvožđe jer je po meni ono najbitnije za trkača zato što je glavni nosilac kiseonika u organizmu.

Važni su i magnezijum, za oporavak i grčeve, kao i kalijum i cink sa selenom. Ukratko, uz jednu kontrolisanu i izbalansiranu ishranu, čovek može bez dijeta doći do rezultata.

Što se tiče treninga postoje razni planovi i treninzi trčanja. Smatram da svaki pojedinac mora dobro upoznati svoje telo, svoje mogućnosti, i onda prilagoditi sebi treninge.

Smatram da svaki trkač treba da zna svoj V02 Max (maksimalnu potrošnju kiseonika), i zone pulsa, odnosno aerobni i anaerobni prag, da bi pri treniranju radio deonice i teže treninge u granicama svog praga, kako ne bi došlo do problema sa mišićima usled preterivanja i pretreniranosti.

O tome se mora voditi računa ako se želi napredak; plan treninga i sistem treninga je različit i zavisi od svakog pojedinca.


Kako vidiš trčanje u Srbiji i regionu?

Broj trka u Srbiji i regionu je zaista porastao, kao i broj trkača, kako rekreativnih tako i profesionalnih.

Po mom mišljenju, organizovanje trka se u neku ruku pretvorilo u biznis, i trke su sve komercijalnije jer se sve svodi na to da trkaču ponudiš nešto nesvakidašnje, i trke se same među sobom takmiče kako bi dovele što više trkača, retke su trke sa dušom.

Smatram da najbolje trke organizuju sami trkači jer znaju na šta treba da se obrati pažnja.

Najbolji primer smo Seniša Gašić i ja iz kluba ARK Maratonac koji organizujemo Kruševski polumaraton.

Grad Kruševac je pokazao da može da napravi neverovatnu trku, kako za profesionalce tako i za rekreativce. Iz godine u godinu podižemo standard i doprinosimo sve većem odzivu trkača. Imali smo i državno prvenstvo na 10 km i mislim da smo pokazali da smo dostojni organizovanja jedne takve manifestacije.

Imali smo bogat startni paket, okrepu, muziku, bazen, ručak – sve je bilo savršeno. Vreme i vrućina su dosta zasmetali trkačima, ali svi koji su trčali 17. marta u Kruševcu su pobednici.

Zdravko Mišović iz Kule je takođe dobar primer. On već godinama ima sjajnu Trku prijateljstva u Kuli i pokazuje kako se organizuje trka.

Planovi za budućnost?

Što se tiče mog treniranja i rezultata, ove godine su mi prioritet maratoni i poboljšanje vremena na njima. Radim po jednom drugačijem planu za koji je zadužen naš najbolji maratonac, čovek koji ima odlične rezultate na 42,2 km, sjajni Sreten Ninkovic.

Taj plan iziskuje dosta kilometara, puno strpljenja i rada. Ima nekih koji se ne slažu sa mojim planom, ali kažem, svako je drugačiji i radi ono što smatra da je dobro za njega.

Uz jedan dobar pristup, znanje, rad i strpljenje, rezultat će se napraviti. Ima mnogo talentovanih trkača u Srbiji ali ne mogu da opstanu jer se rano pokidaju i istroše, ne stignu da sazru i ne ispune svoj potencijal.

Šta bi poručio trkačima ili onima koji to žele da postanu?

Pozvao bih sve ljude da trče, da se bave sportom, da rade na sebi i da budu strpljivi; treba raditi i sazreti, i rezultat će doći.

Radite na sebi, trčite i, što je najbitnije, uživajte u tome.

“Treba raditi na sebi i sazreti, i rezultat će doći”. N. Ž.

Nešo, svaka ti je kao u Njegoša. Hvala na vremenu! Do daljeg čitanja, NR.